Karijera nekada čuvenog dirigenta Boljšoj teatra Andreja Filipova prekinuta je za vreme režima Leonida Brežnjeva i on ostaje u teatru, ali sada kao čistač. Jednog dana slučajno otkriva zvaničan poziv francuskog pozorišta za nastup Boljšoj teatra u Parizu.
On uspeva da okupi nekadašnje članove orkestra i oni kreću za Francusku kako bi odsvirali „Koncert za violinu i orkestar“ Čajkovskog, prekinut pre 30 godina.
Andrej Filipov je bio čudo - proslavljeni dirigent Boljšoj orkestra, najvećeg orkestra u Rusiji. Danas, sa 50 godina, on i dalje radi u Boljšoju, ali kao čistač. Tokom komunističke ere, bio je otpušten pod teretom svoje slave zbog odbijanja da se reši svih jevrejskih svirača, "cionista i neprijatelja naroda", uključujući i najboljeg prijatelja Sašu Grosmana. Andrej je posle toga potonuo u piće i depresiju.
Direktor Boljšoja, stari aparatčik, uvek je obećavao da će Andreja uskoro vratiti u orkestar, ali ga je ismejavao i sadistički ponižavao. Za njega, Andrej je prošlost i smatra da mu je učinio veliku uslugu zadržavši ga kao čistača.
Jednom prilikom Andrej pronalazi faks pozivnice orkestra da nastupi u Parizu za dve nedelje, kao zamena u poslednji minut filharmonije iz San Franciska. Andreju na pamet pada ideja da okupi stare muzičke prijatelje od koji neki rade kao taksisti, nosači i slično.
Oni će otići u Pariz kao Boljšoj. Oni će izazvati sudbinu i osvetiti se. Da li će uspeti?
Reč reditelja - Radu Mihaileanu
Producent mi je ponudio scenario koji su napisala dva mlada pisca i tema je bio Boljšoj teatar koji se obreo u Parizu. Jako mi se dopala glavna ideja, ali ne i ostalo. Pitao sam producenta da li mogu da razvijem sopstveni scenario od te početne tačke i on mi je dao zeleno svetlo.
Moj saradnik Alain-Michel Blanc i ja smo otputovali u Rusiju prvo na dve nedelje kako bismo upoznali ljude koji bi bili inspiracija za naše karaktere. To je vodilo ka ogromnoj količini rečenica, scena i ideja koje su na kraju uobličene u scenario. To je bilo tokom 2002. godine pre snimanja LIVE AND BECOME. Kada je Les Productions du Tresor preuzeo projekat počeli smo da razmišljamo o snimanju filma na engleskom jeziku sa američkim glumcima. Sudbina je imala drugu ideju i vratila priču na originalne jezike: francuski i ruski. Moja omiljena vrsta humora je odgovor na patnju i teškoću. Za mene, humor je radosno i inteligentno oružje, gimnastika duha protiv varvarstva i smrti. U filmu humor proizilazi iz rana koje su zadesile Rusiju pre 30 godina. Ljudi su bili ponižavani. Njihova volja da ustanu ponovo i odbrane svoj dignitet mora proći kroz humor. Iza njihove tragedije, protagonisti filma imaju snagu da ostvare svoje snove. Za mene je to najlepši izraz vitalne energije. Svaki totalitarni režim se boji da će stavovi inteligencije kontaminirati mase i da će one ustati. Brežnjev nije verovao Jevrejima, između ostalih, jer su često govorili o osetljivim temama i imali rođake u inostranstvu. Zato se on otarasio Jevreja iz Boljšolj orkestra, kao i Rusa koji su ih štitili. Kako se režim plašio Cigana i manjina generalno koji nisu priznavali autoritete. U stvari, Cigani nikada nisu poštovali pravila ni u jednoj zemlji: oni su najslobodniji ljudi na svetu.
Kada smo Alain-Michel i ja bili u Rusiji obreli smo se na demonstracijama koje su se održavale svake subote ujutru u Moskvi i koje su pokazale paradokse nove Rusije. Na jednoj strani su bili stari komunisti, vrlo nostalgični prema toj eri, ljudi u ritama koji su prodavali svoje stvari demonstrantima i turisti, kao što smo mi bili, a na drugoj strani novi kapitalisti. Ove kontraste sam video i kao tragične i kao komične. Kroz metaforu koncerta film govori o fundamentalnoj vezi između individualca i grupe. Shvatio sam tokom montaže zvuka da ova metafora postoji i u izboru koncerta koji će biti na kraju filma - Čajkovski "Koncert za violinu i orkestar". Za mene govorimo o vezi između individualca i zajednice što nas upućuje na današnju krizu. Posmatramo današnjicu kao da smo dostigli ultimativni stepen individualizma i da su ljudi u raskoraku sa svetom: oni bi želeli da sačuvaju osnovna individualna prava dok se vraćaju zajednici koja je ujedinjena. Otkrio sam da koncert Čajkovskog ne može biti harmoničan ako se violine i orkestar ne upotpunjuju, ako violina ne zvuči dobro, orkestar se raspada i obrnuto. To je povezano. Današnja kriza pokazuje to na nasilan način: veza između individualca i kolektiva mora biti vrlo jaka kako bi se pronašla ta harmonija ili sreća, moramo svirati jednoglasno koliko god je to moguće.
Snimanje koncerta
To je bila noćna mora koja je trajala šest meseci. Bio sam preplašen od ovog stadijuma jer se film završava koncertom i to je ono što ostaje u sećanju publike: jednostavno sam morao dobro da uradim to. Da ne pominjen da nikada ranije nisam snimao muzički koncert. Počeo sam gledajući film o muzici, koncerte na DVD-u i sl. Naučio sam mnogo: jezik i važnost svakog instrumenta, u kom momentu treba da bude snimljen i na koji način to daje dramatičan efekat. Izazov je bio probati biti spektakularniji i moderniji... a ostati veran drami i karakterima. Radili smo sa muzičkim trenerima kako bi glumci bili verni kao muzičari.
“Koncert” je bio u nominaciji za nagradu Zlatni globus 2011. za najbolji strani film.
Start: 27. septembar, DKC
Režija: Radu Mihaileanu
Scenario: Radu Mihaileanu, Matthew Robbins, Alain-Michel Blanc, Thierry Dagrandi
Uloge: Aleksey Guskov, Dmitri Nazarov, Melanie Laurent, Francois Berleand
Žanr: komedija, drama, muzički
Web: WeinsteinCo.com/TheConcert
