Pohvale hrvatskih kritičara za nekoiko srpskih filmova i srpskih maninskih koprodukcija iz 2018. Srpski filmovi su se našli pri vrhu lista najboljih regionalnih ostvarenja u godini za nama po izboru brojnih uvaženih i iskusnih hrvatskih filmskih kritičara. U godišnjem izboru Marka Njegića, iskusnog i cenjenog filmskog kritičara splitske Slobodne Dalmacije, našla su se čak tri srpska filma, a tu su i dve srpske manjinske koprodukcije. Na prvom mestu pomenute liste je Teret, u čijem slučaju Marko Njegić, između ostalog, ističe da  reditelj Glavonić „vozi tragom „crnog talasa“ i ex-YU filma puta (Ko to tamo peva) te uspešno prevozi Nadnicu za strah u regionalnu kinematografiju, sa sličnom dramskom tenzijom, samo s nešto drugačijim „teretom“.

Južni vetar Miloša Avramovića deli četvrto mesto sa filmom Mali Antonija Nuića, a Njegić je ukazao da  je Južni vetar „ film koji je u dosluhu s Dragojevićevim Ranama, ali i koji funkcioniše samostalno dok se otvoreno, bez ikakvog srama, poziva na opšta mesta američkih gangsterskih žanrovaca osamdesetih i devedesetih, njihov akcijski testosteron i dijaloški feferon koji žanrovski prilagođava regionu. Akcijske scene puškaranja su „vuovske“, a crnohumorne replike „tarantinovski“ paprene kad dolaze iz usta živopisnih likova.“

Peto mesto na ovoj Njegićevoj listi pripalo je filmu Ederlezi Rising Lazara Bodrože, za koji ovaj kritičar ističe da „ nije prvi srpski SF-ovski film (Zona mrtvih, Mamula), ali je dosad najkonkretniji u užem smislu žanra, time i mini-revolucija na ovim prostorima. Audiovizuelno Ederlezi Rising deluje kao evropski film, tematski takođe, premda je SF ogoljen od budžeta, poput američke porno-zvezde srpskog porekla Stoye, ali ne i žanrovske tradicije, koju reditelj Lazar Bodroža i scenarista Dimitrije Vojnov imaju u malom prstu.“

Na osmom, odnosno, devetom mestu pomenute liste su se našle dve srpske manjinske koprodukcije – ostvarenja Ti imaš noć Ivana Salatića i Sam samcat Bobe Jelčića.
Zagrebački „Jutarnji list“ doneo je godišnje liste najboljih filmova u izboru kritičara Jurice Pavičića i Nenada Polimca. Na obe liste se odlično kotira „Južni vetar“Miloša Avranovića, a tu i pohvale za dve srpske manjinske koprodukcije – filmove „Aleksi“ Barbare Vekarić i „Sam samcat“ Bobe Jelčića.

Jurica Pavičić je u slučaju Avramovićevog Južnog vetra, kojeg je postavio na drugo mesto svoje regionalne filmske liste, naglasio sledeće: „ S Južnim vetrom debitanta Avramovića srpski je film opet pokazao da je kadar napraviti ono što hrvatski nije: žanrovski hit-film koji nije komedija. Južni vetar klinački je testosteronski film pun mačo fetiša. Ali, reč je istovremeno o vešto ispričanom i dobro režiranom gangsterskom filmu.“

Na trećem mestu Pavičiićeve regionalne liste našao se Sam samcat, film koji je režirao Bobo Jelčić. Za to ostvarenje Pavičić je naveo ovo: „Jelčićeva kamerna drama za moj je ukus najbolji domaći igrani film u ovoj godini. Reč je o primeru verističke mikrodrame kakve već deceniju i po dominiraju evropskom produkcijom. Takvi se filmovi vole ili se od njih zazire, no - Jelčić taj stil razume i sprovodi dosledno.“

Peto i šesto mesto ove liste deli Aleksi Barbare Vekarić, a Pavičić je ovim rečima pojasnio taj svoj izbor: „Debitantski film dubrovačke rediteljke prošao je loše i u Puli i kod publike. Mislim da je to donekle nepravda, jer uprkos tananoj dramskoj okosnici, film ipak ima atmosferu, element hedonizma i sjajnu Tihanu Lazović.“

Nenad Polimac, pak, na sam vrh, na prvo mesto svoje liste najboljih regionalnih filmova u godini za nama stavio je Južni vetar Miloša Avramovića, naglasivši da je „ovaj odličan akcioni film spasao oskudnu godinu“ uz ovaj komentar: „Neočekivano je da reditelj koji je svoj jedini film - i to kamerno art-delce - snimio pre 13 godina napravi ovako žanrovski zrelo i uzbudljivo ostvarenje. Biće da mu je pomoglo razdoblje kad je bio direktor produkcije na televizijskim serijama i asistirao iskusnim filmašima poput Srđana Dragojevića. Miloš Biković je izvrstan u ulozi simpatičnog kriminalca, koji radi za auto bandu, ali prvenstveno zato što je lud za automobilima. Problemi nastanu kad ukrade Mercedes i poremeti putove droge od Bugarske do Srbije. Efektan scenario, odlični dijalozi i suverena glumačka ekipa, među kojom se izdvaja pokojni Nebojša Glogovac u svojoj poslednjoj filmskoj ulozi, kralja beogradske narkoscene.“

I na Polimčevom petom mestu je Aleksi, za koji je ovaj kritičar ukazao na sledeće: „Nije to film bez mana, najveća je što je fabula poput naslovne junakinje, katkad niste sigurni šta bi ona zapravo htela, već joj je 28 godina, nikako da odluči čime bi se bavila, a i s muškarcima je podjednake sreće. Međutim, radnja preterano ne gnjavi, dok su sunce, more i usputne romanse dodatni aduti.

„Novosti“, magazin koji objavljuje Srpsko nacionalno vijeće u Hrvatskoj, doneo je i kolumnu-osvrt filmskog kritičara Damira Radića na temu najboljih ostvarenja u 2018. godini. Među tom prilikom pohvaljenima su i „Teret“ Ognjena Glavonića i crnogorsko-srpska koprodukcija „Ti imaš noć“ Ivana Salatića.

U toj svojoj kolumni Damir Radić je o dva pomenuta filma napisao sledeće: „U naturalističkom modusu s povremeno poetski ostranjenom ambijentacijom i vrlo zanimljivom narativnom koncepcijom s nizom slepih rukavaca, nastao je i najbolji regionalni film ne samo 2018., ‘Teret’ Ognjena Glavonića, kojim srpska kinematografija nakon podužeg vremena dobiva umetnički relevantno ostvarenje na svetskom nivou. Taj osoben film puta propituje odgovornost male karike u lancu zločina (u ovom slučaju srpskog režima nad kosovskim Albancima), odnosno bavi se pitanjem savesti vozača kamiona s leševima (uloga dosadašnje karijere Leona Lučeva), ali i problematizuje odnos antifašističkog nasleđa ovih prostora s rastućom fašistoidnošću sadašnjosti. Međutim, ‘Teret’ je pre svega film atmosfere, čemernog ugođaja balkanskog blata, krčmi, beznađa, ugođaja koji ponekad neočekivano bljesne poetskim slikama, a puno duguje crnotalasnoj tradiciji. Među filmovima godine mesto zaslužuje još jedan regionalni naslov, crnogorsko-srpska koprodukcija ‘Ti imaš noć’, takođe dugometražnog debitanta Ivana Salatića. Sama činjenica da je reč o jednom od izuzetno retkih regionalnih celovečernjih primeraka tzv. slowmovieja zaslužuje naklonost, no Salatićev rad nipošto se ne iscrpljuje u toj vrsti kontekstualizacije. Reč je o suverenom izvođenju izabrane poetike u kojoj ima mesta i za mnogo atmosfere, i za pojedinačno impresivne kadrove, i za slikanje egzistencije kao takve, ali i za diskretnu, a opet sasvim jasnu kritiku aktuelnog društvenog stanja, onog koje je proizveo kapitalizam nakon odbacivanja socijalističkog nasleđa.“