Četvrtak / 29.12.2016. / 19:00 / CZKD - Svaki dokument o novosadskoj neoavangardnoj umetničkoj sceni dragocen je zbog višedecenijske marginalizacije, i zato ćemo povodom film Druga linija Nenada Miloševića razgovarati iz pozicije onih koji o ovom periodu danas žele da znaju i o tome imaju posredovane informacije. Priče o starim, a i novim avangardama, i zbog političke odluke, ne pričaju se često. Priče nisu iscrpljene.
Još ih otkrivamo kao “nemoguće istorije“ (Šuvaković) ili „drugu liniju“ (Denegri). Možda su tako avangarde i htele. [1] Gordana Nikolić
Dokumentarni film DRUGA LINIJA – novosadska avangarda je nastao kao rezultat dugogodišnjeg istraživanja neoavangardne umetničke scene s kraja 60-tih i tokom 70-tih godina u Novom Sadu, koja je zbog tadašnjih kompleksnih socio-političkih prilika do danas ostala marginalizovana.
Mladi protagonisti, tadašnje alternativne kulturne scene u Novom Sadu su se svojim radom unutar zvaničnih kulturnih i umetničkih institucija u gradu, kroz ponašanje i delovanje, koje je podrazumevalo ekperimentalne i nove umetničke forme i medije, suprotstavili „umereno-modernističkom” kulturnom modelu. Progresivni kulturni pokret novosadske umetničke scene je, od samog začetka, bio i važan deo šireg neoavangardnog pokreta čiji su jaki centri bili Ljubljana (OHO grupa), Subotica (grupa Bosch+Bosch), Zagreb (Goran Trbuljak, Braco Dimitrijević, Tomislav Gotovac), a kasnije, i Beograd (Marina Abramović, Raša Todosijević). Kroz umrežavanje, razmenu iskustava, zajedničke izložbe i akcije, a delovanjem unutar tadašnjih snažnih kulturoloških pomeranja, Novi Sad je izrastao u jedan od vodećih centara nove, alternativne, urbane kulture na prostoru bivše Jugoslavije.
Kulturno-umetnička emancipacija koja je podrazumevala slobodu izražavanja pojedinca i njegovu kreativnu reakciju na birokratski utvrdjene okvire kulture i umetnosti, postala je velika smetnja etabliranim umetnicima i državnom aparatu. U periodu izmedju 1972. i 1974. godine surovom intervencijom je zaustavljeno dalje delovanje i razvoj novosadske alternativne kulturne scene. Tadašnje kompletno rukovodstvo institucija i časopisa je smenjeno, autorima je onemogućavan dalji rad, zabranjena je distribucija filmova sa izraženom društvenom kritikom, filmovi su bunkerisani, petorici aktera pokreta je suđeno, dok su dva člana grupe KŎD osudjena na osam i devet meseci zatvora.
Slična intervencija se desila i u ostalim jakim centrima progresivne kulture bivše Jugoslavije, ali je, po rečima samih protagonista, u Novom Sadu bila najrepresivnija i žestoke posledice koje je ostavila su jasno vidljive i danas.
Marginalizacija i nepoznavanje plodne kulturne produkcije u Novom Sadu, iz naznačenog perioda, je u velikoj meri uticala na aktuelno stanje kulture grada i šire, jer pre svega mladi stvaraoci nemaju svest o progresivnoj lokalnoj umetničkoj tradiciji na koju bi mogli da se oslone.
Scenario i režija: Nenad Milošević
Muzika Ernő Király
Montaža: Darko Maletin
Dizajn zvuka: Gábor Ripli
Kamera: Nenad Milošević
Umetnički direktor: Danijela Dimitrovska
Montaža sinhrona: Aleksandar Ljiljak
Trajanje: 108 minuta
Protagonisti: Miško Šuvaković, Iztok Geister Plamen, Ješa Denegri, Marko Pogačnik, Naško Križnar, Otó Tolnai, Slavko Bogdanović, Slobodan Tišma, Tomaž Šalamun, Želimir Žilnik, Predrag Vranešević, Vujica Rešin Tucić, Katalin Ladik, Božidar Mandić, Vladimir Kopicl, Bálint Szombathy, Goran Trbuljak, Branko Vučićević, Raša Todosijević, Nebojša Milenković, Čedomir Drča, Karpo Godina, Siniša Tucić
Lokacije: Novi Sad, Subotica, Beograd, Zagreb, Budimpešta, Ljubljana, Kopar i Šempas
Produkcija: MRV production, Novi sad, NFC Kino Klub Novi Sad, Druga linija, Novi sad
Film podržali: Filmski centar Srbije, Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje, Radio televizija Vojvodine
Film nastao u saradnji sa: Kolekcija Marinko Sudac, Zagreb
Neoavangarda, konceptualna umetnost, nove umetničke prakse, samo su različiti nazivi za istu, radikalno novu, umetničku pojavu kojoj sredina nije oprostila svežinu koju je sobom nosila. Priča o akterima te scene, sa naglaskom na novosadskoj, ostaće kao trajno svedočanstvo o veoma važnom kulturnom nasleđu koje nema odjeka među širom publikom. O tome kako su progresivne ideje skrajnute i marginalizovane; kako se politički aparat obračunao sa nosiocima istih, i kako ni do dana današnjeg te ideje nisu ostavile većeg odjeka. Nadamo se da će se to ovim filmom promeniti. Neosporna je edukativna dimenzija ovog filma koji je uz to i dosta inetersantno ispričan. On što posebno raduje gledaoca je obilje arhivskog materijala brojnih performansa, akcija i filmova, kao i zanimljiva rediteljska rešenja rekonstrukcije umetničkih radova iz tog perioda. (B. Stanić)
[1] Gordana Nikolić 2016. „Iscrpljene i vrle nove avangarde“ , zbornik En garde, ur. Branislav Dimitrijević, Beograd: HBS i CZKD, str. 50
