Rados Bajic, otvorio je sinoc u Art bioskopu Museum 4.festival evropskog filma Istok Zapad. Ostro kritikujuci stanje u domacoj kinematografiji i isticuci uspehe domacih filmskih autora, zakljucio je da predstoji gruba bitka za ocuvanje identiteta nacionalne kulture pri najezdi razlicitih kultura drugih naroda koji nalaze pogodno tle u Srbiji.
Publika ga je pozdravila snaznim ovacijama, a po zavrsenoj projekciji filma svoje pozitive utiske rado je razmenjivala, kako medjusobno tako i sa prisutnim clanovima ekipe.
Integralna verzija govora Radoša Bajića sa otvaranja festivala:
Šta kazati na otvaranju filmskog festivala u Beogradu, u kojem je između dva svetska rata, a delimično i za vreme okupacije 1941-45. godine bilo više bioskopa nego danas. Sa prazninom i nostalgijom u srcu pamtimo - kokice, tapkaroše, stisak ruke i poneki poljubac u poslednjim redovima zamračene sale za koje se uvek tražila karta više. Sećamo se mladosti i velikih filmova koje smo gledali u Kozari, Jadranu, Zvezdi, Slaviji, Fontani.
Novo vreme spržilo je svaku normalnost, donelo je tranziciju, anarhiju, nova pravila i novi vrednosni sistem.
Pljačkaškom privatizacijom u režiji čuvenih eksperata demokratske vlasti posle petog oktobra 2000-te - devasirana je i uništena bioskopska mreža, kako u Beogradu, tako i u celoj Srbiji. Uz konačno dokusurivanje i totalno urušavanje prošlosti i budućnosti srpske kinematografije u rimejku destrukcije i otimačine, koju su nedavno na primeru rasprodaje Avala filma talentovano i dosledno demonstrirali napredni vizionari naše svetle budućnosti.
Kome danas treba to što pokušava da radi – nekoliko stotina neizlečivih entuzijasta i egizistencijalnih mazohista, reditelja, scenarista, švenkera, scenografa, šminkera, kostimografa, glumaca i tzv producenata i filmskih radnika?
U kojoj zemlji na svetu sem u Srbiji je moguće da se do opsega potpune dominacije i favorizacije – prikazuju strani filmovi i šljam od serijskog tv programa bez ikakvog oganičenja. A da pritom tako malo, skromno, simbolično, opskurno i reda radi izdvajamo za domaću produkciju i poboljšanje materijalnog položaj srpske kinematogfaije, za društveni i socijalni status filmskih umetnika i radnika!?
Kako ćemo čuvati i negovati sopstveno kulturno nasleđe, pismo, običaje, tradiciju i istorijsko trajanje – ako nemamo moralnu u zakonsku obavezu da odgovornije negujemo produkciju domaćeg filmskog i serijskog televizijskog programa. I da pritom pružimo preko potrebnu šansu domaćim autorima, dramskim piscima, scenaristima, rediteljima, filmskim radnicima i glumcima. I pogotovu mladima koji su zaloga našeg kulturnog kontinuiteta i opstanka.
Lepo je kada se ministar kulture post festum slika sa mladim Vukom Ršumovićem, autorom filma „Ničije dete“, dok ovaj u rukama drži venecijanskog Zlatnog lava. Ali se valja zapitati, gde je naša država bila dok je mladi Ršum sa dve banke u džepu, uz pomoć štapa i kanapa stvarao svoj debitantski film.
Tvrdim da tada nikoga nije bilo ni na puškometu jer mi nemamo nerv za prepoznavanje talenata, ni kulturnu strategiju ulaganja u mlade talentovane autore. Ni na filmu, niti u bilo kom drugom segmentu kulture i stvaralaštva. Sve je imrpovizacija i sve je prepušteno slučaju.
Kako otvoriti smotru filmske umetnosti u zemlji u kojoj se u prime time, u najgledanijim terminima na gotovo svim kanalima sa naconalnom frekfencijom besomučno emituju TV serije koje veličaju, slave i glorifikuju jednu drugu kulturu, protiv koje nemamo ništa - sem što je fakat da uprkos petstogodišnjem robovanju nikada nije postala naša. Naši preci su odoleli – bojim se da mi nećemo?
Pogotovu ako je verovati demografima da će koliko sutra, to jest posle 2060. godine prostor koji danas zauzima Srbija biti većinski naseljen muslimanskim stanovništvom. Iskusni vojnici to nazivaju artiljerijskom pripremom. Naši emiteri jednu tursku epizodu plaćaju maksimalno par hiljada dolara – a verujem da će ih uskoro dobijati i džabe. Moguće i uz finansijsku nadoknadu – samo da ih u udarnim terminima emituju na medijskom prostoru srpske države.
Na vetrometini između istoka i zapada, između čekića i nakovanja gde se mali i nemoćni nalazimo, na nezaštićenoj izloženosti i vododelnici u sudaru geopolitike i strateških interesa velikih i moćnih – kultura strada prva. A odmah zatim – i država.
Uz ravnopravnu prezentaciju i domaćeg filma ovaj Festival – podgrejava nadu da smo ravnopravni učesnici i konzumenti jedinstevnog evropskog kulturnog i životnog prostora – na koji kao istorijski narod imamo pravo.
I na kraju, izražavam svoje poštovanje organizatorima i kreatorima ovog festivala – jer su u sapetom i rigdnom kulturnom ambijentu jednoumne Srbije pokazali zavidnu hrabrost i slobodu. Jer su jedan osporavani, bojkotovani i ignorisani film koji je sudbonosne istorijske događaje 1941. godine video na drugačiji način – stavili na svoj repertoar. Ovaj film je sniman bez žute banke pomoći i podrške Filmskog Centra, Ministratva kulture i države Srbije, kao da u onoj višespratnici na Ušću nisu banke, osiguranja, restorani, ofisi i saloni za prezentacije – već još uvek Centralni Komitet. Takođe zahvaljujem što ste meni kao ponosnom autoru filma ZA KRALJA I OTADŽBINU ukazali čast – da vam se večeras obratim i otvorim ČETVRTI ISTOK ZAPAD FESTIVAL.
Hvala vam na pažnji.
Radoš Bajić
