U bioskopima od 19. februara 2015. - Film Ričarda Linklejtera „Odrastanje“ – fiktivna drama snimljena sa istom ekipom glumaca u periodu od 12 godina, od 2002. do 2013. – vodi nas na jedinstveni put, epski i intiman, kroz uzbuđenje detinjstva, seizmičkih promena u modernoj porodici i protok vremena.
Film prati 6-godišnjeg Mejsona (Elar Koltrejn) kroz najpromenjiviju deceniju života, kroz dobro poznati vrtlog porodičnih poteza, kontroverzi, loših brakova, ponovnih udaja, novih školi, prvih ljubavi, izgubljenih ljubavi, dobrih provoda, strašnih trenutaka i konstantni miks razočaranja i oduševljenja. Ali rezultati i stalno promenjiva priroda naših života su nepredvidivi, jer je jedan trenutak isprepleten s drugim u duboko ličnom iskustvu događaja koji nas sve oblikuju dok odrastamo.
Na početku priče, školarac Mejson će se suočiti sa preokretom: njegova privržena i požrtvovana samohrana majka Olivija (Patriša Arket) odlučuje da preseli njega i njegovu stariju sestru Samantu (Lorelaj Linklejter) u Hjuston; baš kad se njihov otac Mejson stariji (Itan Hok) vraća sa Aljaske i odlučuje da želi ponovo da bude u njihovom životu. Tako počinje životni neprestani tok. Ali kroz plimu roditelja, očuha, devojaka, nastavnika, šefova, opasnosti, želja i kreativnih strasti, Mejson će isplivati i krenuti svojim putem.
O PRODUKCIJI
Filmovi su se uvek igrali s vremenom, pokušavali da ugrabe neke trenutke koji neumoljivo teku kroz naš svakodnevni život i uklešu ih tako da možemo nekako da ih objasnimo, ili su zalazili u mitske, zamišljene dimenzije gde je vreme ubačeno u blender. U svakom slučaju, gotovo svi filmovi se snimaju nekoliko nedelja ili meseci.
Ali može li se savremena drama snimati duži vremenski period – na primer, toliko koliko je potrebno da se jedan dečak razvije u odraslu osobu? Tim pitanjem je Ričard Linklejter odlučio da se pozabavi kad je počeo da snima film “Odrastanje” pre 12 godina. Počelo je time što je režiser želeo da snimi film o ličnim emocijama i iskustvu detinjstva koje je teško opisati. Ali detinjstvo je toliko široka teritorija, da nije znao odakle da počne. Onda mu je jedna ideja pala na pamet: Zašto ne bi pokušao celokupno detinjstvo da obuhvati?
Linklejter je znao da postoji mnogo racionalnih razloga zbog kojih bi ovakav poduhvat bio gotovo nemoguć: to je kreativno pretežak zadatak, finansijski nemoguć, ne postoji ekipa niti filmska kompanija koja bi se toliko dugo posvetila nečemu i u suprotnosti je sa načinom na koji moderna filmska industrija funkcioniše.
Ali on se ipak upustio u to.
„Kao da sam zakoračio u nepoznatu budućnost,“ priseća se Linklejter. „Većina umetničkih poduhvata stremi ka tome da ima određenu dozu kontrole, ali ovde su postojali elementi koji nisu mogli da budu ni pod čijom kontrolom. Došlo bi do fizičkih i emotivnih promena koje su se morale prihvatiti. Bio sam spreman na to da budem u stalnoj saradnji s početnim idejama koje sam imao za film i promenama koje su se dešavale glumcima usput. Na neki način, film je postao saradnja sa samim vremenom, a vreme može da bude odličan saradnik, mada nepredvidiv.“
Umesto konvencionalnog scenarija, Linklejter je imao neki strukturalni plan i s njim je uspeo da obezbedi dugogodišnju podršku IFC Filmsa. On je zatim prilazio potencijalnim glumcima i ekipi i objašnjavao im kako bi tekao produkcijski raspored: oni bi se jednom godišnje svi okupili, kad im se rasporedi uklope i snimali 3 do 4 dana. Linklejter bi pisao i ispravljao scenario usput (sa dugogodišnjom saradnicom Sandrom Ader). Niko izvan njihovog sveta ne bi znao šta se u tih 144 meseca stvaralo i tek posle poslednjeg snimka bi široka perspektiva ovog filma mogla da se doživi.
Linklejter je imao veliku sreću što je našao toliko ljudi koji su želeli da se upuste u ovo s njim. Od glumaca u filmu se zahtevala posebna posvećenost. Na logističkom nivou, oni su morali da nađu mesto u svom rasporedu za snimanje u narednih 12 godina. Ali ono što je važnije, morali su da budu spremni da istraže svoje likove ne samo u jednom intenzivnom vremenskom periodu, već tokom veoma opsežnog perioda.
„Nema presedana za ovako nešto u filmskom svetu,“ priznaje Linklejter. „Ne postoji 12-godišnji ugovor. Zaista smo tražili od ljudi da se zajednički obavežu i da veruju.“
Bilo je jako teško da objasni ljudima šta radi, pa je Linklejter ćutao o ovome, čak i dok je snimao druge filmove.
Kad je počelo snimanje ovog filma 2002. Linklejter je već imao prepoznatljiv rediteljski stil. Pored filmova „Sluđeni i zbunjeni“, „Škola roka“ i „Berni“, Linklejter je najpoznatiji po serijalu filmova koji su dobili zajednički naziv „Pre“: „Pre svitanja“, „Pre sumraka“, i „Pre ponoći“.
„Vreme je očigledno važan element u 'Pre' filmovima,“ kaže Linklejter, „ali to su samo mali trenuci u vremenu, a ovde mnogo direktnije pokazujemo kako lagano i postepeno vreme deluje na nas.“ Naravno, jedan od nepremostivih problema vremena je taj što ono funkcioniše u saradnji sa prilikama i neizvesnostima. Rizici su bili značajni. „Imali smo neke od standardnih strahova, ali i stvari poput 'šta ako se Elar preseli u Australiju ili tako nešto',“ priseća se Linklejter. „Pri kraju snimanja sam čak rekao: 'Itane, ako umrem, ti moraš ovo da završiš!'“
Ali vreme je i nagradilo Linklejtera sa kreativnim prostorom bez presedana: mogućnost da razmisli o svakom elementu filma tokom značajnog perioda njegovog života. „Bilo je neverovatno imati toliko vremena za stvaranje,“ kaže on. „To mi se nikad ranije nije desilo, a znam da se više nikad neće ni ponoviti.“
