Gđa Galijen, prilično temperamentna pripadnica višeg srednjeg staleža, ima troje dece, od kojih dvoje smatra svojim sinovima, a trećeg zove Gijom. Sasvim opravdano, jer taj tinejdžer sebe ne doživljava kao dečaka, već više kao devojčicu ili u najbolju ruku kao homoseksualca. Ali kako jedna majka može tako objektivno da se ponaša? I zašto? Kroz seriju neprijatnih iskustava, Gijom će polako otkrivati ko je on zapravo i uspeće da se odupre njenom opasnom uticaju.
„Moje najranije sećanje na majku je bilo kad sam imao četiri ili pet godina. Ona je pozvala moja dva brata i mene za sto i rekla: 'Dečaci, Gijome, večera!' A poslednji put kad smo razgovarali preko telefona, završila je razgovor rečenicom: 'Čuvaj se, velika moja devojko.' Između ta dva sećanja, bilo je dosta nesporazuma.“
O PRODUKCIJI
Da biste snimili dobar film neophodno je da u scenariju imate ženu i pištolj, tako kažu. U mom filmu ženu igra muškarac, a umesto pištolja ja imam jorgan. Ali, kaže se, takođe, da u filmovima treba govoriti o onome što ti je poznato. Ja znam muškarca koji, ogrnut jorganom, izgleda kao lepa žena. Zar ne, mama?
Film "Mamin sin" je nastao na osnovu pozorišnog komada. Sudeći po salvi smeha u sali i broju posetilaca koji su po svaku cenu želeli da uđu u moju garderobu, komad je bio uspešan. Kada sam ideju da, komad pretočim u film, saopštio najbližim saradnicima, rekli su da sam lud. Ko će da uradi adaptaciju komada u kom jedan glumac, ( ja ) igra sve uloge? Kako to može da se prenese na film? Zar ne vidiš šta se dogodilo sa Edijem Marfijem, primerom megalomanskih poduhvata! Ali, ja sam želelo da snimim film prema ovom komadu zbog humora i emotivnog bogatstva. Da pokažem kako sam iz sredine koja pripada višoj klasi dospeo na daske koje život znače, ali gledajući kroz prizmu koja će dati osećajnu i iskrenu sliku. Da podelim eleganciju i neverovatnost takvog čina. Kako sam postao glumac i pored moje majke postao ono što jesam. Zar ovo nije intrigantan početak za svaki scenario?
U filmskoj umetnosti, svaki film treba da pripada nekom žanru, rodu. Moj film upravo o tome i govori. Kako pripadati rodu i kako ja da se opredelim kom ću rodu pripasti. Zbog toga sam se sa scene preselio u svet filma i boja. Pravi "izlazak iz prostora" u kom treba otkriti put ka normalnosti.
Moj film se ne bavi pitanjem opštih istina. U filmu tragam za sopstvenom istinom. Ovo je moja priča, subjektivna priča jednog glumca. U filmu pričamo o glumačkoj iskrenosti koja postoji čak i kod onih glumaca koji podilaze publici. Pitanje koje postavljam je: „Da li glumac koji priča veoma ličnu priču može da bude do kraja iskren?“ Da ne kažem da je sve moglo da ode u pogrešnom pravcu. Na sreću, priča je ostala i postala duhovita, na momente nadrealna. Nadrealno je prisutno kroz scene u kojima skačem iz jednog životnog doba u drugo, iz jednog pola prelazim u drugi, u kojima se scenografija stalno menja. Samo film može da pokaže te trenutne promene i da na taj način poveže epizode koje najviše mogu da zadive publiku.
U tome i leži magija filma. Pomislim na nekoga i eto me, moj lik se tog trenutka nađe na tom mestu i u tom trenutku. Scena je oživela. Bilo da je scena o trenutku sreće ili nelagodnosti, scenografija, svetlo, kostimi se menjaju, a sve to doprinosi tome da se stvori Gijomov svet.
Potičem iz buržoaske sredine, bogate, barokne, originalne, kosmopolitske, precizno određene u svemu. U toj sredini nemate pravo da se žalite, u kakvoj god da ste situaciji. Da biste u svemu tome preživeli, morate da se okružite lepotom i nežnošću. A i da se svemu tome podsmehnete ali delikatno, bez preterivanja. Zbog toga su pojedini delovi filma, u kojima Gijom zamišlja, baca pogled ili pravi neki pokret, još komičniji. To je zato što u ovoj priči ništa nije onako kako izgleda na prvi pogled. Moj junak se nikada ne gubi, bez obzira na to kroz kakve prepreke i nedaće prolazi. Stoički podnosi sve što ga zadesi, o tome vam strpljivo priča i nikada se ne zapita niti analizira razloge ili posledice događaja. To je smešno kada se gleda, ali retko, skoro nikada kada se proživljava. Bilo kako bilo, nije ni to tako tragično. Ja sam vam za to nabolji primer.
Želeo sam da snimim komediju u dobrom ritmu, u kojoj pljušte dobri dijalozi, smenjuju se duhovite situacije. Film koji je iskren do bola. Znam kako to izgleda, to ne može da se sakrije jer su to tipične ljudske reakcije. U svakome od nas postoji osećanje empatije koje nas tera da se identifikujemo sa junacima i u isto vreme nas tera na suze. Moj film je takođe izjava ljubavi svim ženama, naročito mojoj majci. Kada sam bio mali, zvala bi nas "dečaci i Gijom". Način na koji me je odvajala od ostalih dečaka uverio me je da sam jedinstven. I to u očima "Mame", koja nije osoba od velikih osećanja ni nežnosti, ali je sasvim izuzetna. Ako je ona smatrala da treba da me na neki način izdvoji od drugih dečaka, od anonimne mase, ja sam na to bio ponosan. Na sve načine sam se trudio da budem devojčica, a majka mi je bila idealan model za to. Počeo sam kroz igru, a nastavio tako što sam je podražavao. Malo po malo, govorio sam kao ona, preuzeo njene pokrete, izraze. Nisam posao feminiziran, postao sam žena, podražavao sam "Mamu". Potom sve ženske osobe koje su bile oko mene. Na taj način sam im pokazivao da ih volim i tražio da me puste da ih zadivim. Ali, na taj način sam dobio etiketu koju sam dugo godina nosio. Sve do trenutka kada sam sazreo i odlučio da je se oslobodim tako što ću snimiti film. Želeo sam da pokažem poseban i specijalan odnos koji vlada između Gijoma i njegove mame.
Ali, ako u pozorišnom komadu igram sve uloge, na filmu mogu da glumim samo Gijoma i Mamu. Igrao sam sve uloge tokom 15 godina, koliko je komad živeo na sceni. Želeo sam da ovaj duo konfrontiram sa ostalim glumcima. Da čujem njihove predloge. Da svako od njih da svoj doprinos, unese nešto od svog humora.
Bilo je frustrirajuće da pozorišni komad "Mamim sin" ne doživi transformaciju, zato što sam ga oduvek zamišljao kao film. Da biste zavoleli Mamu, morate da joj priđete, da je vidite iz blizine. Da biste mogli da uočite sve sitne detalje koji su nevidljivi na sceni, morao sam da je prebacim na veliko platno. U tome je čarolija filma, kada kroz jedan pogled ili neprimetan pokret otkrivate pravo lice lika. Kada shvatite da komedija nisu samo izgovorene reči već i telo i pokreti. Zahvaljujući filmu, mogao sam mami da podarim nežnost koju nisam mogao da pokažem u pozorištu.
Ovaj film nije o nežnim pogledima zaljubljenih parova koji se zauvek razdvajaju u nekom pariskom kafeu. Gijom prolazi kroz prave avanture. One na koje vas sudbina osudi, a vaša seksulanost odredi.
U filmu, Gijom, prolazeći kroz najraznovrsnije dogodovštine, podseća na Džeka Lemona iz filma Bilija Vajldera. Citiram ove velikane jer sam želeo da napravim klasičnu komediju. Da kroz ljupki ton prikažem svoje detinjstvo.
Gijom Galijen
scenarista, glumac i reditelj
Sa Gijomom, šou počinje sa redovnim dnevnim aktivnostima, žarom s kojim će vam prepričati svaki događaj. U svemu tome, on prelazi iz realnog u izmišljeno, znanje i fantaziju, humor i teskobu. Sreli smo se tokom rada na prestavi prema tekstu Darija Foa. Kasnije, na prvoj čitalačkoj probi predstave "Mamin sin", Gijom je plakao. On nikada nije izašao iz detinjstva i adolescencije, ma koliko to izgledalo komplikovano. Verovatno mu je to i pomoglo da sam na sceni igra sve te likove.
Posle prve verzije scenarija, tokom kratkog boravka u Val D'Izeru, moj suprug Nikolas Vasiljev i ja smo odlučili da bi ovo trebalo da se prebaci na film. Na to nas je naveo veliki uspeh pozorišnog komada u kome je Gijom pričao o tome kako je postao glumac. Mene je odmah privuklo to preterivanje, želja da se sve uzme, uradi, izgovori. Ubrzo sam se osetila kao deo te porodice.
I tako smo se upustili u avanturu snimanja. Posle 4 sata šminkanja, kada se Gijom transformiše u Mamu, cela ekipa je bila zadivljena promenom. Lice i telo koje su savršeno remodelirani. I svi ti pokreti, držanje, energija njegove majke, sve u službi filma ali od koristi reditelju koji je jak, precizan i organizovan na setu.
A onda, svakog popodneva, posle samo 3 sata šminkanja, vidimo odraslog Gijoma, ranjivog, otvorenog, pasivnog i aktivnog. Ekipa je zaprepašćena. I njima je trebalo vremena da se naviknu na te promene identiteta .
Dva meseca snimanja je proteklo u stalnim promenama kroz koje je Gijom prolazio, "scenarista, glumac, reditelj", "muškarac, žena", "odrasla osoba, dete", podeljen između smeha i tuge a sve to i ispred i iza kamere. Gijom se nije plašio, prihvatao je sve teškoće. Uživao je u izazovima i svakome davao slobodu da se postavi kako želi. Njegov rad sa glumcima je odavao utisak lakoće ali se osećalo da iza svega postoji kontrola .
Kako sa Gijomom priživljavamo sve, niko ne može da ostane izvan priče. On nas uvlači u samo srce ciklona, ali elegantno, sa poverenjem, strašću, humorom. Svi smo svedoci njegovih rana, slabosti, sukoba, iz kojih izlazi sa osmehom. Gijom je osoba sa puno strasti i želja. Do te mere da mora sve da istraži, do kraja. I tako ga ta nezadržina radoznalost uvodi u nebrojene avanture. Njemu je sve oprošteno!
U bioskopima od 10. aprila 2014.
MAMIN SIN (ME, MYSELF AND MUM)
U bioskopima od 10. aprila 2014.
Scenario i režija: Guillaume Gallienne
Uloge: Guillaume Gallienne, Andre Marcon, Diane Kruger, Francois
Fabian
Žanr: Komedija
Studio: Gaumont
Gđa Galijen, prilično temperamentna pripadnica višeg srednjeg staleža, ima troje dece, od kojih dvoje smatra svojim sinovima, a trećeg zove Gijom. Sasvim opravdano, jer taj tinejdžer sebe ne doživljava kao dečaka, već više kao devojčicu ili u najbolju ruku kao homoseksualca. Ali kako jedna majka može tako objektivno da se ponaša? I zašto? Kroz seriju neprijatnih iskustava, Gijom će polako otkrivati ko je on zapravo i uspeće da se odupre njenom opasnom uticaju.
„Moje najranije sećanje na majku je bilo kad sam imao četiri ili pet godina. Ona je pozvala moja dva brata i mene za sto i rekla: 'Dečaci, Gijome, večera!' A poslednji put kad smo razgovarali preko telefona, završila je razgovor rečenicom: 'Čuvaj se, velika moja devojko.' Između ta dva sećanja, bilo je dosta nesporazuma.“
O PRODUKCIJI
Da biste snimili dobar film neophodno je da u scenariju imate ženu i pištolj, tako kažu. U mom filmu ženu igra muškarac, a umesto pištolja ja imam jorgan. Ali, kaže se, takođe, da u filmovima treba govoriti o onome što ti je poznato. Ja znam muškarca koji, ogrnut jorganom, izgleda kao lepa žena. Zar ne, mama?
Film "Mamin sin" je nastao na osnovu pozorišnog komada. Sudeći po salvi smeha u sali i broju posetilaca koji su po svaku cenu želeli da uđu u moju garderobu, komad je bio uspešan. Kada sam ideju da, komad pretočim u film, saopštio najbližim saradnicima, rekli su da sam lud. Ko će da uradi adaptaciju komada u kom jedan glumac, ( ja ) igra sve uloge? Kako to može da se prenese na film? Zar ne vidiš šta se dogodilo sa Edijem Marfijem, primerom megalomanskih poduhvata! Ali, ja sam želelo da snimim film prema ovom komadu zbog humora i emotivnog bogatstva. Da pokažem kako sam iz sredine koja pripada višoj klasi dospeo na daske koje život znače, ali gledajući kroz prizmu koja će dati osećajnu i iskrenu sliku. Da podelim eleganciju i neverovatnost takvog čina. Kako sam postao glumac i pored moje majke postao ono što jesam. Zar ovo nije intrigantan početak za svaki scenario?
U filmskoj umetnosti, svaki film treba da pripada nekom žanru, rodu. Moj film upravo o tome i govori. Kako pripadati rodu i kako ja da se opredelim kom ću rodu pripasti. Zbog toga sam se sa scene preselio u svet filma i boja. Pravi "izlazak iz prostora" u kom treba otkriti put ka normalnosti.
Moj film se ne bavi pitanjem opštih istina. U filmu tragam za sopstvenom istinom. Ovo je moja priča, subjektivna priča jednog glumca. U filmu pričamo o glumačkoj iskrenosti koja postoji čak i kod onih glumaca koji podilaze publici. Pitanje koje postavljam je: „Da li glumac koji priča veoma ličnu priču može da bude do kraja iskren?“ Da ne kažem da je sve moglo da ode u pogrešnom pravcu. Na sreću, priča je ostala i postala duhovita, na momente nadrealna. Nadrealno je prisutno kroz scene u kojima skačem iz jednog životnog doba u drugo, iz jednog pola prelazim u drugi, u kojima se scenografija stalno menja. Samo film može da pokaže te trenutne promene i da na taj način poveže epizode koje najviše mogu da zadive publiku.
U tome i leži magija filma. Pomislim na nekoga i eto me, moj lik se tog trenutka nađe na tom mestu i u tom trenutku. Scena je oživela. Bilo da je scena o trenutku sreće ili nelagodnosti, scenografija, svetlo, kostimi se menjaju, a sve to doprinosi tome da se stvori Gijomov svet.
Potičem iz buržoaske sredine, bogate, barokne, originalne, kosmopolitske, precizno određene u svemu. U toj sredini nemate pravo da se žalite, u kakvoj god da ste situaciji. Da biste u svemu tome preživeli, morate da se okružite lepotom i nežnošću. A i da se svemu tome podsmehnete ali delikatno, bez preterivanja. Zbog toga su pojedini delovi filma, u kojima Gijom zamišlja, baca pogled ili pravi neki pokret, još komičniji. To je zato što u ovoj priči ništa nije onako kako izgleda na prvi pogled. Moj junak se nikada ne gubi, bez obzira na to kroz kakve prepreke i nedaće prolazi. Stoički podnosi sve što ga zadesi, o tome vam strpljivo priča i nikada se ne zapita niti analizira razloge ili posledice događaja. To je smešno kada se gleda, ali retko, skoro nikada kada se proživljava. Bilo kako bilo, nije ni to tako tragično. Ja sam vam za to nabolji primer.
Želeo sam da snimim komediju u dobrom ritmu, u kojoj pljušte dobri dijalozi, smenjuju se duhovite situacije. Film koji je iskren do bola. Znam kako to izgleda, to ne može da se sakrije jer su to tipične ljudske reakcije. U svakome od nas postoji osećanje empatije koje nas tera da se identifikujemo sa junacima i u isto vreme nas tera na suze. Moj film je takođe izjava ljubavi svim ženama, naročito mojoj majci. Kada sam bio mali, zvala bi nas "dečaci i Gijom". Način na koji me je odvajala od ostalih dečaka uverio me je da sam jedinstven. I to u očima "Mame", koja nije osoba od velikih osećanja ni nežnosti, ali je sasvim izuzetna. Ako je ona smatrala da treba da me na neki način izdvoji od drugih dečaka, od anonimne mase, ja sam na to bio ponosan. Na sve načine sam se trudio da budem devojčica, a majka mi je bila idealan model za to. Počeo sam kroz igru, a nastavio tako što sam je podražavao. Malo po malo, govorio sam kao ona, preuzeo njene pokrete, izraze. Nisam posao feminiziran, postao sam žena, podražavao sam "Mamu". Potom sve ženske osobe koje su bile oko mene. Na taj način sam im pokazivao da ih volim i tražio da me puste da ih zadivim. Ali, na taj način sam dobio etiketu koju sam dugo godina nosio. Sve do trenutka kada sam sazreo i odlučio da je se oslobodim tako što ću snimiti film. Želeo sam da pokažem poseban i specijalan odnos koji vlada između Gijoma i njegove mame.
Ali, ako u pozorišnom komadu igram sve uloge, na filmu mogu da glumim samo Gijoma i Mamu. Igrao sam sve uloge tokom 15 godina, koliko je komad živeo na sceni. Želeo sam da ovaj duo konfrontiram sa ostalim glumcima. Da čujem njihove predloge. Da svako od njih da svoj doprinos, unese nešto od svog humora.
Bilo je frustrirajuće da pozorišni komad "Mamim sin" ne doživi transformaciju, zato što sam ga oduvek zamišljao kao film. Da biste zavoleli Mamu, morate da joj priđete, da je vidite iz blizine. Da biste mogli da uočite sve sitne detalje koji su nevidljivi na sceni, morao sam da je prebacim na veliko platno. U tome je čarolija filma, kada kroz jedan pogled ili neprimetan pokret otkrivate pravo lice lika. Kada shvatite da komedija nisu samo izgovorene reči već i telo i pokreti. Zahvaljujući filmu, mogao sam mami da podarim nežnost koju nisam mogao da pokažem u pozorištu.
Ovaj film nije o nežnim pogledima zaljubljenih parova koji se zauvek razdvajaju u nekom pariskom kafeu. Gijom prolazi kroz prave avanture. One na koje vas sudbina osudi, a vaša seksulanost odredi.
U filmu, Gijom, prolazeći kroz najraznovrsnije dogodovštine, podseća na Džeka Lemona iz filma Bilija Vajldera. Citiram ove velikane jer sam želeo da napravim klasičnu komediju. Da kroz ljupki ton prikažem svoje detinjstvo.
Gijom Galijen
scenarista, glumac i reditelj
Sa Gijomom, šou počinje sa redovnim dnevnim aktivnostima, žarom s kojim će vam prepričati svaki događaj. U svemu tome, on prelazi iz realnog u izmišljeno, znanje i fantaziju, humor i teskobu. Sreli smo se tokom rada na prestavi prema tekstu Darija Foa. Kasnije, na prvoj čitalačkoj probi predstave "Mamin sin", Gijom je plakao. On nikada nije izašao iz detinjstva i adolescencije, ma koliko to izgledalo komplikovano. Verovatno mu je to i pomoglo da sam na sceni igra sve te likove.
Posle prve verzije scenarija, tokom kratkog boravka u Val D'Izeru, moj suprug Nikolas Vasiljev i ja smo odlučili da bi ovo trebalo da se prebaci na film. Na to nas je naveo veliki uspeh pozorišnog komada u kome je Gijom pričao o tome kako je postao glumac. Mene je odmah privuklo to preterivanje, želja da se sve uzme, uradi, izgovori. Ubrzo sam se osetila kao deo te porodice.
I tako smo se upustili u avanturu snimanja. Posle 4 sata šminkanja, kada se Gijom transformiše u Mamu, cela ekipa je bila zadivljena promenom. Lice i telo koje su savršeno remodelirani. I svi ti pokreti, držanje, energija njegove majke, sve u službi filma ali od koristi reditelju koji je jak, precizan i organizovan na setu.
A onda, svakog popodneva, posle samo 3 sata šminkanja, vidimo odraslog Gijoma, ranjivog, otvorenog, pasivnog i aktivnog. Ekipa je zaprepašćena. I njima je trebalo vremena da se naviknu na te promene identiteta .
Dva meseca snimanja je proteklo u stalnim promenama kroz koje je Gijom prolazio, "scenarista, glumac, reditelj", "muškarac, žena", "odrasla osoba, dete", podeljen između smeha i tuge a sve to i ispred i iza kamere. Gijom se nije plašio, prihvatao je sve teškoće. Uživao je u izazovima i svakome davao slobodu da se postavi kako želi. Njegov rad sa glumcima je odavao utisak lakoće ali se osećalo da iza svega postoji kontrola .
Kako sa Gijomom priživljavamo sve, niko ne može da ostane izvan priče. On nas uvlači u samo srce ciklona, ali elegantno, sa poverenjem, strašću, humorom. Svi smo svedoci njegovih rana, slabosti, sukoba, iz kojih izlazi sa osmehom. Gijom je osoba sa puno strasti i želja. Do te mere da mora sve da istraži, do kraja. I tako ga ta nezadržina radoznalost uvodi u nebrojene avanture. Njemu je sve oprošteno!
