Sinoć je u okviru pratećeg programa Vrelo održana projekcija dokumentarnog filma U braku sa Švicarcem, a potom i diskusija sa rediteljem Arsenom Oremovićem. Njemu su se pridružili i Dušan Uzelac iz udruženja Kamatica i Dejan Gavrilović iz udruženja Efektiva koja pomažu ljudima da se izbore sa dugovima prema bankama.

Oni su bili tu da iskustvima iz Srbije dopune priču koju je Oremovićev film započeo pričom o hrvatskoj katastrofi sa kreditima u švajcarskim francima, a umetnički direktor Janko Baljak je pre projekcije istakao da je značaj ovog filma u tome što govori o temi koja nas povezuje i problemu koji je zadesio veliki broj ljudi sa naših prostora.

Oremovićev film kroz niz svedočanstava priča o događaju koji je zadesio oko 150 hiljada ljudi u Hrvatskoj- toliki je broj kredita koje su banke izdavale u švajcarskim francima, koji je potom nekontrolisano skočio i time povećao ratu kredita na neverovatan nivo. Veliki broj ljudi našao se u klopci, takozvanom braku sa švajcarcem, a država ih je ostavila na cedilu. Prepušteni sami sebi, ljudi su bili primorani da se sami organizuju i pokrenu tužbu kako bi se spasili doživotnog ropstva, i izgleda da se kakav-takav kraj polako nazire i da sud ipak ima neku moć da zaštiti običnog građanina. Ovo su bile glavne teme o kojima su učesnici diskusije govorili, a u koju se uključivala i publika sa sopstvenim iskustvima i pitanjima.

,,Ovakve se priče događaju u državama u kojima se vlast ne brine o svojim građanima, u državama koje ne shvataju  da im zaštita građana nije samo pravo nego i dužnost, u državama gde je vlast partner i klijent onima koje ugrožavaju društvo.'' Tim rečima počinje film, groteska u deset slika kako je glasio podnaslov, a tim rečima je i počela diskusija.

Reditelj iz ličnog iskustva zna kako je to biti u braku sa švajcarcem, budući da će svoj dug otplatiti, kako sam kaže, za nekih šezdesetak godina, ako se nešto u međuvremenu ne promeni i presuda koju su građani podneli da neki rezultat. Ono što se dogodilo ga je učinilo ljutim, podstaklo na želju da nešto uradi, kao i druge ljude, i rezultat je ta tužba, ali smatra da bi se trebalo ugledati na poljoprivrednike koji svoje probleme rešavaju izlaskom na ulicu i protestom. Ovde zakon ljude praktično tera da ostaju u svojim kućama i ne dignu ni glas.

Dušan Uzelac iz udruženja Kamatica malo je podrobnije objasnio kako je došlo do kraha. Po njegovom mišljenju, ni banke nisu mogle da pretpostave da će švajcarski franak, jedna od najstabilnijih valuta, skočiti toliko. On je takođe dodao da problem na sreću u Srbiji nije imao tolike razmere kao u Hrvatskoj, ali da se takođe niko iz državnog vrha nije time bavio. Što se tiče protesta i izlaska na ulice, postoji jedno pravilo- niko neće obratiti pažnju na vaš problem, dok vi nekome ne postanete problem.

Dejan Gavrilović se nije složio da banke nisu znale šta će da se desi. Krediti su se izdavali kada je franak bio na minimumu, a kada je dostigao maksimum, država je zabranila izdavanje kredita, navodno da bi zaštitila građane, a zapravo da bi zaštitila banke. Udruženje Efektiva je takođe, kao u Hrvatskoj, pokrenulo kolektivnu tužbu za zaštitu potrošača, prvo ročište biće u junu, godinu i po dana nakon pokretanja postupka, dok je poređenja radi, u Hrvatskoj prvostepena presuda doneta za svega godinu dana od pokretanja.

Svima nama je od malena usađivana ta ideja kako treba  da izgleda život, između ostalog i da treba imati svoj stan. Time su se i motivisali ljudi da podižu stambene kredite, ali to je funkcionisalo u socijalizmu, ali ne i danas, istakao je Oremović. Danas se dešava i da oni koji već imaju svoje stanove ne mogu da plate ogromne troškove koji idu uz njih i primorani su da ih prodaju i sele se u sve manje i manje stanove. Živimo u svetu izvrnutih vrednosti, s jedne strane nameće se ta ideja da treba imati svoj stan, a onda se krivica zbog dugova svaljuje na pohlepne ljude koji su baš zapeli da dižu kredite.

Potrebno je podići svest građana, jer se svi utrkuju da daju što bolju ponudu, a niko ne objašnjava kako ta ponuda funkcioniše. Reklame za kredit su počele da izostavljaju kamate, sve se obavlja za jedan dan, i to je polje na kome se gubi bitka. Običan građanin nije ekonomista, a zagušen je tehničkim informacijama koje ga ne zanimaju i koje ne razume, jedino što ga je zanima je da reši svoje stambeno pitanje. Ali prvenstveno je pitanje poverenja, država treba da zaštiti svoje građane, ako se nešto prodaje, ako ga država nije zabranila, mi verujemo da je to ispravno. Ovde se pojavio proizvod koji je reklamiran, ali i podržavan od strane države, time su potrošači dovedeni u zabludu.

Poverenje građana je izigrano, ali oni koji su za to krivi su platili veliku cenu. Počinju da pristižu izveštaji iz banaka koji pokazuju da im je drastično opao promet koji direktno pokazuje posledice loše saradnje. U Hrvatskoj je situacija za banke alarmantna, u 2013 su sve banke zaradile 70% manje nego prethodne godine, a ako se jedan kredit za stan izda u bilo kojoj poslovnici, sve banke slave. Padale su glave u rukovodstvu, ali šteta je učinjena. Građani su tretirani kao ovce za šišanje, a ne kao klijenti, i sve se to vratilo. Pravda je spora ali dostižna, nadaju se učesnici diskusije dok očekuju rezultate tužbe, a pre svega se nadaju da će se građani osvestiti, ali i da će država u budućnosti pronaći bolje načine da ih zaštiti.