Talentovana mlada glumica Jovana Stojiljković je zajedno sa našim proslavljenim rediteljem, piscem i profesorom Goranom Markovićem i poznatim glumcem i profesorom Draganom Petrovićem Peletom u žiriju predstojećeg 9. Bosifesta, koji će se u organizaciji Hendi centra Koloseum održati u beogradskom Sava centru od 10. do 12. oktobra pod sloganom „RAMPA!“ Razgovaramo sa Jovanom o glumačkom pozivu, Bosifestu, projektima na kojima radi...

Prihvatili ste poziv Darka Ivića da budete članica žirija predstojećeg 9. Bosifesta, navedite nam molim vaše motive i kako se osećate tim povodom?

Ovo mi je prvi put da sam član žirija nekog festivala. Do sada sam uglavnom izbegavala takve pozive, uvek sam osećala neprijatnost da ja u ovim godinama mogu da odlučujem o najboljim ostvarenjima. Međutim, pored velike zahvalnosti Darku što je uz velike umetnike i ljude koje izuzetno cenim izabrao pozvao i mene, osetila sam potrebu da je važno da učestvujem u ovakvom festivalu na bilo koji način kako bih podržala kako organizatore tako i učesnike Bosifesta. Mladog, a izuzetno značajnog festivala svetskog nivoa.

Šta za vas intimno predstavlja gluma i koje aspekte svog poziva najviše volite (a koje možda nešto manje)?

Gluma je za mene moj način izražavanja i učestvovanja u ovom svetu. Oduvek je bila neodvojivi deo mene. Naravno, kada je to postalo moj poziv i profesija kojom se bavim, postalo je napornije uskladiti sebe u kao ličnost i sebe kao umetnika i stvaraoca. Ipak, pored nepravde i loših perioda koji postoje u svakom poslu, imala sam tu sreću da sam do sada radila sa ljudima koje izuzetno cenim i poštujem i od njih, ali i od sebe uvek dobijala ono sto me je jos više uspostavljalo i činilo da se osećam u skladu sa trenutkom stvaranja.

Kako biste ocenili program ovogodišnjeg Bosifesta?

Bilo je jako uzbudljivo gledati sve filmove koji su u selekciji ovogodišnjeg Bosifesta. Mislim da je najzanmiljivije što ne postoji sličnost ni u jednom filmu, a opet ih sve povezuje veliki rad i kvalitet. Do sada nisam imala prilike da gledam filmove koji se bave ovom temom. Fascinarana sam pričama, junacima, načinom na koji su filmovi snimani. Jako je bilo teško izdvojiti najbolje. Intimo osećam da su svi na neki nacin pobednici, velika je stvar obrađivati ovakve teme a pritom uskladiti da sve pripada posebnom filmskom jeziku.

U kojoj meri po vama filmska umetnost ima moć da ozbiljnije skrene pažnju javnosti na život osoba sa invaliditetom i njihove probleme u nekoj sredini?

Mislim da je to zapravo jedan od najboljih načina da se obrati pažnja na život osoba sa invaliditetom. Dokumentarni, ali i igrani filmovi postoje kako bi u gledaocima probudili svest i postavili pitanja u odnosu na temu kojom se bave. Samim tim ovo je odličan način da se kroz ovakvu formu otvore važna pitanja i najbolji mogući način probudi empatija kod svakog čoveka koji bi odgledao bilo koji film u selekciji ovogodišnjeg Bosifesta.

Koliko smatrate da je važno za naše društvo i kulturu da ima filmski festival kao što je Bosifest, čiji je kompletan program posvećen temama života osoba sa invaliditetom?

Kao što sam u prethodnim odgovorima napomenula, ponoviću da mislim da je izuzetno važan festival. Posebno za nase društvo, koje nažalost nema vremena, nema novca da ulaže u kulturu. Velika je stvar da u ovakvom društvu kada festivali uglavnomm smanjuju kapacitete, ili se potpuno ukidaju, postoji jedan ovakav kao što je Bosifest. Nadam se da će veliki broj ljudi doći da podrži i da odgleda sjajne filmove u ovogodišnjoj selekciji.

U kojim predstavama vas možemo videti ove sezone? Da li trenutno radite i na nekim televizijskim i filmskim projektima?

Glumim u seriji koja će se od oktobra emitovati na RTS-u. U pitanju je serija “Jutro će promeniti sve”. Nastavljam rad u pozorištu, u Ateljeu 212 je na repertoaru nova predstva “Pet života pretužnog Milutina”, tekst Milene Marković a u režiji Saše Dejvis. Naravno nastavljamo i sa ostalim predstavama u Ateljeu 212, kao i u Zvezdara teatru ili Boško Buhi.

Igrate Doroti u predstavi „Čarobnjak iz Oza“ Pozorišta Boško Buha (igrali ste i u „Snu letnje noći“), kako izgleda igrati za decu? Opišite nam molim vas neku povratnu reakciju koja vam se posebno urezala u pamćenje.

Svaka predstava za decu je potpuno drugačija u samom izvođenju. Ono što je meni najuzbudljivije je ta povratna iskrena reakcija mališana koji bez bilo kakvog stida i učtivosti odmah pokažu da li su poverovali u magiju pozorišta ili ne. Mislim da su dečije predstave oduvek bile izuzetno važne za odrastanje. Meni su obeležile detinjstvo i usmerile moja interesovanja. Danas su čini mi se još važnije, pored masovne upotrebe nove tehnologije, brzine inteneta i raznolikog sadržaja, pozorište ipak nudi živ kontakt i aktivno učešće u trenutku i saosećanje u ljudima koga je nažalost sve manje u savremenom društvu.

Publika predstojećeg devetog izdanja Bosifesta će od 10 do 12. oktobra imati prilike pogleda 15 filmova, 10 u takmičarskom i 5 u revijalnom delu programa. Svi filmovi biće premijerno prikazani u Srbiji.

Žiri će dodeliti sledeće nagrade: Gran Prix za najbolji film, nagradu za najbolju režiju, nagradu za najbolji scenario, kao i specijalne nagrade.

U okviru pratećeg programa Festivala biće održana radionica – „Uticaj filma na kreiranje stavova prema osobama sa invaliditetom“.

Ulaz na projekcije je besplatan, ali neophodno imati ulaznicu, koja se može preuzeti od 24. septembra u prostorijama organizatora Festivala - Hendi centra Koloseum (Pančičeva 14, tel: 011-2637-820) od 10 do14 časova, kao i na blagajni Sava centra od 2. oktobra.

Detaljnije informacije o filmovima možete pronaći na zvaničnom sajtu Festivala - www.bosifest.rs

Festival nezavisnog američkog filma IndieBelgrade 2018. biće održan od 13. do 16. septembra u Domu omladine Beograda. Pod sloganom „Od nezavisnog filma do Oskara“ publici će ponuditi bogat program, ali i ekskluzivnu priliku da se sretne sa specijalnim gostom: rediteljem i scenaristom, dvostukim oskarovcem Aleksandrom Pejnom.Ikona nezavisnog filma i autor „Stranputica“, „Nebraske“, Potomaka“ i „Sve o Šmitu“ Aleksander Pejn, biće prisutan na svečanom otvaranju festivala (13. septembar od 20 časova, Velika sala Doma omladine),  a dva dana kasnije primiće nagradu „Indie Icon Award“ za životno delo (dizajnerka nagrade je arhitektica Hara Haratsari) i razgovarati sa radoznalom beogradskom publikom o svom putu od nezavisnog filma do Oskara, (subota 15. septembar od 20:30 časova). Potom će uslediti projekcija njegovog filma “Smanjivanje” (Downsizing, 2017). U susret poseti Beogradu i gostovanju na 4. Festivalu američkog nezavnisnog filma, Aleksander Pejn nam je odgovorio na nekoliko pitanja. 

Šta očekujete od Vaše prve posete Beogradu, a šta od publike na festivalu?

Aleksander Pejn: Očekujem da ću se odlično provesti. Radujem se svom prvom dolasku u Beograd, kao i susretu sa ljubiteljima filma poput mene. Veoma sam počastvovan pozivom.
 
Gde tačno postoji konflikt između američkog nezavisnog filma i Holivuda, izuzimajući visinu budžeta? Da li je holivudska Amerika idealno mesto, daleko od realnosti?

Aleksander Pejn: Veoma je teško, u kratkom razgovoru, odgovoriti na to pitanje. Morali bismo jasno definisati pojmove „konflikt“, „nezavisnost“, čak i „realnost“. U mom slučaju, smatraju me za režisera nezavisnih američkih filmova, ali sve moje filmove finansirali su studiji. S druge strane, možete pronaći „stvarno“ nezavisne američke filmove malih budžeta, čija je jedina poruka: „Molim vas, angažujte me da napravim veliki film“. Očigledno je danas glavni konflikt u tome što holivudski studiji finansiraju samo velike, često glupe i nasilne filmove, na štetu edukativnijih, zrelijih filmova. To je sramota i zbog toga naša kultura trpi.
 
„Citizen Ruth“ je hrabra komedija o veoma ozbiljnoj temi. Evropski “arthaus” filmovi danas su uglavnom, mračne drame. Kako se teške teme mogu predstaviti na vedriji način? Možete li nam dati neki savet?

Aleksander Pejn: Istina je da samo nekolicina filmadžija snima komedije, a još manji broj njih vidi komediju kao ozbiljnu filmsku formu, za mene najozbiljniju filmsku formu, pogodnu za bavljenje teškim i mračnim temama. Komedija, ironija, satira, koju god reč želite da upotrebite, stvaraju odličan efekat, koji dozvoljava ljudima da teške teme sagledaju sa određene distance i tako im pristupe nepristrasnije. Kao što je Oskar Vajld umeo da kaže: „Kada govorite ljudima istinu, morate ih u isto vreme i nasmejati. U suprotnom, ubiće vas.“ Zaista ne mogu da ponudim savet kako stvarati komedije, ili kako ja volim da ih zovem „socijalne komedije“. Moraju prirodno izaći iz vas. Ali svakako možete dobiti inspiraciju gledajući Čaplinovog „Velikog diktatora“, „Biti ili ne biti“, češke filmove Miloša Formana, ili veliki broj italijanskih komedija iz pedesetih i šezdesetih godina.

Koji deo evropske kinematografije je imao snažniji uticaj na Vas?

Aleksander Pejn:  Ovo je veoma teško pitanje, s obzirom na to da sam pogledao mnogo, mnogo filmova iz više evropskih zemalja. U Evropi, dve zemlje koje mi prve padaju na pamet su Italija i Španija. Italijanska kinematografija u periodu od 40ih do 70ih godina nudi beskonačnu zalihu divnih i inspirišućih, ljudskih filmova. Što se tiče Španije, uživam u dramatičnom i grotesknom – Virdiana je jedan od mojih omiljenih filmova za sva vremena. Naravno da je to Bunjuel, jedinstveni filmski genije, ali obožavam i druge španske reditelje. Pogledao i dosta francuskih filmova, ali mi se ne dopadaju kao ostali. Takođe bih izvojio češku kinematografiju 60ih godina. Nisam ih pogledao onoliko koliko bih želeo ali poezija i humor su odlika mnogih od tih filmova.
 
Pomenuli ste da je Barak Obama dva puta naveo Election kao svoj omiljeni politički film. Smatram da su i Citizen Ruth i Election revolucionarni filmovi koji koriste satiru kao sredstvo za priču sa socijalnom i političkom pozadinom. Da li ste već tada osećali da je vaš filmski pristup originalan?

Aleksander Pejn: Sebe uvek optužujem da snimam satire koje nisu dovoljno britke. Previše sam lepo vaspitan i mislim da to škodi mom radu. Na Citizen Ruth je jako uticao film Bilija Vajldera Ace in The Hole iz 1951. ali mislim da mu nedostaju zubi tog malog remek-dela. Election je film za koji sam mislio da ima originalan pristup, ali ne toliko u sadržaju, kao što implicirate, već u formi: višestruko preklapanje glasova. Drago mi je jer ljudi misle da je to satira, ali sam tada samo mislio da pravim komediju.
 
U većini Vaših ostvarenja (posebno u filmovima Nebraska, Sideways i Descendants) očigledno je da neke istine o životu, a vezane za likove, ostavljaju snažan emocionalni utisak na publiku. Na koji način stvarate likove?

Aleksander Pejn: To je veoma teško pitanje, jer me tera da nametnem predumišljaj i svesni izbor pre procesa koji je u stvari spontan i nesvestan. Naravno da me raduje to što mislite da ti filmovi ostavljaju emocionalni utisak na publiku, ali to verovatno dolazi od mog interesovanja za likove. Tokom procesa stvaranja filma, oni postaju deo mene, počinjem da ih percipiram kao prave ljude a ne kao likove. I onda, tokom pisanja scenarija i režiranja, mislim jedino o tome šta je duhovito, šta je iznenađujuće i šta je inspirišuće.

Dosta Vaših filmova je bazirano na knjigama različitih autora. Šta svako od tih ostvarenja čini da ipak izgledju kao filmovi Aleksandra Pejna?

Aleksander Pejn: Kao što sam gore naveo, imam svoje, lično interesovanje za živote likova u svojim filmovima. I zato nije bitno odakle ideja za film dolazi – iz knjige, iz drugog scenarija ili iz sopstvenog scenarija. Svi filmovi prolaze kroz utrobu reditelja, tako da oslikavaju jedino njega ili nju. Ne zaboravite da su skoro svi filmovi Stenlija Kjubrika bili adaptacije romana, ali su i dalje nepogrešivo njegovi.
 
Ako bi bilo moguće spasiti planetu, da li biste se smanjili?

Aleksander Pejn: Nema spasa planeti.

Za kraj Koncerata na Zidiću u sezoni 2018, odabrali smo jedan od najboljih novih beogradskih rok sastava – predstavljamo vam: Klotljude. Debi albumom iz 2017. pokazali su da nastavljaju koracima Repetitora i prominetnih beogradskih ‘nju vejv’ grupa iz osamdesetih. Njihova muzika i stav u razvojnim godinama uvek su se naslanjali na njujorške glem-pank-rok bendove sedamdesetih, dok su sa strašću i ukusom istočne Evrope maskirali u kič pobunjenike iz velikih gradova. U susret predstojećem koncertu popričali smo sa Klotljudima.

Kako biste publici koja vas do sada nije čula opisali svoju muziku?

Klotljudi: Jedino možemo da kazemo da su nastupi nepredvidivi. Za opis bi najbolje bilo da pročitaju neku recenziju koncerta ili albuma, ali nema ozbiljnih portala za to kod nas nažalost.

Naslovna numera debi albuma Svioćevoće je pesma “R.I.P. Lou Reed”. Šta za vas kao bend znači muzika Lu Rida?

Klotljudi: Svi volimo zvuk Velveta i poeziju Lu Rida pomešanu sa rokenrolom.

Iako ste debi album objavili prošle godine, uveliko pripremate drugi. Šta publika može da očekuje od novog albuma?

Klotljudi: Postava je skoro potpuno izmenjena i u stvaranju novih pesama sada učestvuje dosta ljudi, čak ne nužno ljudi koji sviraju i na nastupima. Sada smo jedna velika porodica okupljena u studiju Požarevac. Neke pesme su duže i podsećaju na teatar, a neke su sintetičke letnje paperjaste pop kompozicije. Pesme na drugom albumu neće nužno biti sonično dosledne jedne drugima.

Mnogi fanovi i kritičari vas upoređuju sa Repetitorom. Koliko vam znače takva poređenja i gde sebe vidite na alternativnoj srpskoj sceni?

Klotljudi: OK nam je da nas upoređuju sa Repetitorom. Monogo volimo njihov prvi album. Domaća alternativna scena je konačno počela da se porađa i ima nekoliko odličnih bendova kao što su: Gazorpazorp, Vin Triste, Dogs in Kavala, Gante the Goblin, Entropija, Sitzpinker i još neki..

Nastupate na zatvaranju koncertne sezone na Zidiću, da li ste posetili neke od prethodnih nastupa? Koliko vam znači nastup na kultnoj letnjoj sceni Doma omladine Beograda?

Klotljudi: Ove godine nismo stigli ni na jedan koncert, uvek smo kasnili. Odličan je koncept. Oduvek smo hteli da sviramo glasno na ulici u centru grada.

Kako biste beogradsku publiku pozvali na vaš nastup i zatvaranje koncertne sezone na Zidiću?

Klotljudi: Citirali bi najavu Trajčeta Nikolovskog za sopstveni DJ set: – Ono što ćete videti je eksperiment spektometra, ne čujes ne vidiš a prisutan si, da bi osetio taj šok moraš da dođeš i čujes nesto što nisi ili ne čujes ništa zato što te ne zanima, minimalni džin elektro som, kraut svemir na polozaju, arija koja plače slušajuci ljude koji su tu… ne okreci se samo te gledam… Vidimo se!

The Cockblockers spada u jedan od koncertno najaktivnijih mladih bendova kod nas. Njihovu svirku karakteriše energičnost i eksplozivna gitara pretočeni u mešavinu bluza, roka i fanka. Njihovi live nastupi su energični i jako zanimljivi. Ovi momci sa razlogom nose epitet vrhunske koncertne atrakcije, a u to se možete i sami uveriti 18. avgusta od 20 časova na Platou Milana Mladenovića, kada će The Cockblockers nastupiti u okviru koncertnog serijala na Zidiću Doma omladine Beograda.

Nastupali ste na brojnim festivalima širom Srbije (Nišville Jazz Festival, EXIT, Arsenal FEST). Koji nastup vam je ostao u posebnom sećanju?

Nenad Todorović: Imamo dosta nastupa iza sebe, kako u klubovima tako i na festivalima. Neki put je teško izdvojiti jedan nastup jer svaka svirka sa sobom nosi novu energiju i novo iskustvo. Ja iskreno više preferiram manje prostore jer kontakt sa publikom je intimniji i iskreniji. Zaista nam je bilo sjajno kada smo nastupali u Ohridu (Makedonija). Klub, publika i atmosfera su bili zaista neverovatni.

Megafon Music Fest je bendu 2014. dodelio nagradu za najbolji mladi rok bend. Šta za vas znače nagrade i priznanja?

Nenad Todorović: Nagrade i priznanja predstavljaju lep gest koji pokazuju neku potvrdu dosadašnjem radu benda. Ne kažem da nam je potrebna bilo kakva potvrda tog tipa, ali svakako je lep osećaj dobiti priznanje za najbolji mladi rok bend.

Pre izdavanja prvog albuma, bend je objavio live session pod nazivom “Waiting for the train”. Da li više volite žive svirke ili snimanja u studiju?

Nenad Todorović: Nastupi su nešto u čemu najviše uživamo. Volimo putovanja i nastupe pred novom publikom. Naravno da i studijski deo posla ima zanimljive trenutke, naročito proces pisanja i stvaranja novih pesama. Volimo kreativni deo ovog posla i na taj način dodatno napredujemo kao pojedinci i kao bend.

Debitantski album pod nazivom “Free Your Mind” objavili ste prošle godine. Kada publika može da očekuje nove pesme ili novi album?

Nenad Todorović: Počeli smo sa intenzivnim radom na novim pesmama. Od oktobra prošle godine dosta sviramo i putujemo, tako da nismo imali mnogo slobodnog vremena, ali su pesme nastale, polako, jedna po jedna. Nećemo precizirati nikakav datum, ali ja se nadam da ćemo uskoro ući u studio i krenuti sa detaljnim radom na pesmama. Jedva čekamo da podelimo sa vama.

Bend je osnovan u Kragujevcu, ali vam je baza danas u Beogradu. Da li je razlog za tako nešto veća rokenrol scena? Kako vidite alternativnu scenu van glavnog grada?

Nenad Todorović: Baza u Beogradu nam je već pune četiri godine, od kada sam se preselio iz Kragujevca. Jedan od razloga jeste bio i taj što je u Beogradu rokenrol scena veća i jača. Mislim da je potrebno biti u Beogradu jer ovde ima zaista mnogo sjajnih ljudi iz muzičkog sveta od kojih se može mnogo naučiti. Što se tiče muzičke scene van glavnog grada, mislim da ima dosta dobrih bendova i da scena nije ni malo zanemarljiva.

Čitave godine promovišete album, da li publika na Zidiću može da očekuje numere samo sa tog albuma ili spremate i neka iznenađenja?

Nenad Todorović: S obzirom da će na Zidiću sigurno biti i publike koja nas nije čula do sada, na repertoaru će biti pesme sa trenutno aktuelnog albuma. Radimo na novim pesmama i čim budu spremne, rado ćemo ih svirati na nastupima.

S obzirom na to da ste već afirmisan bend, kako biste pozvali na Zidić one koji vas do sada nisu čuli?

Nenad Todorović: Koncerti na Zidiću uvek predstavljaju odličnu zabavu kako za bend tako i za publiku. Ovo će biti naš drugi nastup na Zidiću, prethodni put je bilo sjajno, sada će sigurno biti još bolje. Radujemo se tome.

Odakle vam ideja za ime benda?

Nenad Todorović: Pred prvi nastup benda nismo imali ideju za naziv. U to vreme bila je aktuelna serija ‘’Californication’’ u kojoj se koristio izraz ‘’Cockblocker’’. Proverili smo na Internetu da li postoji neki bend sa sličnim nazivom i ubrzo smo se odlučili za ime koje je za kratak vremenski period postalo jako autentično i veoma pamtljivo. Tako su nastali The Cockblockers.