Pod sloganom „JAZZSCAPES“, Beogradski džez festival od 24. do 29. oktobra povešće ove godine po 39. put publiku na jedinstveno putovanje muzičkim pejzažima celog sveta, zajedno sa sastavima koji pomeraju granice džeza i čine ovaj žanr uzbudljivim i umetnički vrednim. Svečano otvaranje 39. Beogradskog džez festivala zakazano je za 25. oktobar od 19.00 u Velikoj sali Doma omladine Beograda, koncertnim programom kvarteta saksofoniste Maksa Kočetova, koji će nastupiti sa italijanskim trubačem Fabricijom Bosom, kao specijalnim gostom. Rodom iz Ukrajine, Kočetov od 2006. godine živi u Srbiji i svojim debi albumom iz 2014. postavio je kamen-temeljac Novom srpskom džez talasu. Prošle godine nastavio je diskografsku karijeru izvanrednim ostvarenjem za italijansku kuću A.MA Records, izazivajući pažnju svetske džez kritike. Na otvaranju najstarijeg srpskog džez festivala ove godine predstaviće novo izdanje koje uskoro objavljuje, sa svojim kvartetom: Andreja Hristić – klavir, Boris Šainović – kontrabas i Miloš Grbatinić – bubnjevi. Ulaznice za ovaj i druge koncerte u okviru 39. Beogradskog džez festivala su u prodaji preko eFinity prodajne mreže i onlajn.

Veoma rano ste ušli u svet muzike i započeli školovanje, prvo ste učili da svirate klarinet i harmoniku, a zatim saksofon. Kada ste se zainteresovali za džez muziku i zašto ste odabrali baš saksofon?

Max Kochetov: Već sa 6 godina počeo sam da učim paralelno 3 instrumenta: saksofon, klarinet i klavirsku harmoniku. Klavirska harmonika je bila želja moga oca, ali ja sam sebe pronašao u saksofonu. Kako je jedan srodni instrument obavezan na akademiji, u srednjoj muzičkoj sam se odlučio za saksofon i klarinet. Tokom emitovanja jedne džez emisije na TV-u, čuo sam trubača Arta Farmera koji je izvodio numeru „My Funny Valentine“. Tog trenutka sam se zaljubio u džez.

Studirali ste saksofon na kijevskom državnom muzičkom koledžu R.M.Gliera, a zatim ste 1997. otišli na specijalizaciju u Nemačku. Svirali ste po nemačkim i francuskim klubovima, osvojili nekoliko nagrada. Šta je ono što iz današnje perspektive smatrate najvažnijim profesionalnim iskustvom iz tog perioda?

Max Kochetov: Sve je to bilo iskustvo. Upoznavanje muzičara, druženje na klupi, jam-sessions sa profesorima, putovanja, sviranje u studentskim big bendovima, kad zaboraviš neki papir kad ideš preko granice… Na moje stvaralaštvo, pak, najviše su uticali muzičari sa kojima sam imao priliku da nastupam. Interakcija sa njima je ono što mi dalje pomaže da profesionalno rastem i da se razvijam.

Životni put Vas je sredinom dvehiljaditih, doveo u Srbiju i od tada živite i radite u Beogradu. Sarađivali ste sa brojnim kolegama, učestvovali u mnogim projektima, deset godina ste bili član Big benda RTS, kao prvi alt i najupečatljiviji solista, a potom ste se otisnuli u autorske vode i objavili dva autorska albuma (2014. i 2015. godine). Domaća kritika svrstala Vas je među začetnike i nosioce Novog srpskog džez talasa, kako Vi doživljavate tu ulogu? Kako biste definisali savremenu srpsku džez scenu, svoj doprinos i poziciju na njoj?

Max Kochetov: Pre svega hvala na komplimentu. Ja sam bio jedan od muzičara nove generacije koji je pokrenuo novi talas savremene autorske džez muzike. Što se tiče savremene srpske džez scene, ja sam lično baš ponosan na naše mlade muzičare. Svi oni rade punom snagom i vrhunskim kvalitetom.

Nastupali ste na Beogradskom džez festivalu 2014. godine, gde ste debitovali kao lider. Kako se sećate tog koncerta i šta je značio za Vašu karijeru u tom trenutku?

Max Kochetov: Bilo je stvarno mnogo uzbudljivo. Poseban je osećaj kad posle tebe na binu izlaze tvoji idoli – Perez, Patitucci, Blade… Mislim da smo i mi ostavili lep utisak, kako na publiku tako i na starije kolege u bek-stejdžu, sa kojima smo se posle družili.

Treći autorski album Altered Feelings objavili ste 2022. godine za A. MA Records, a na 39. Beogradskom džez festivalu premijerno ćete sa svojim kvartetom izvesti numere koje će se naći na sledećem albumu koji objavljujete uskoro za istog izdavača. Recite nam nešto više o izdanju koje pripremate: kakav zvuk donosi, šta je idejna osnova novih kompozicija, kako funkcioniše stvaralački proces sa kolegama u bendu?

Max Kochetov: Zvuk novog albuma biće potpuno drugačiji. Muzika je dosta zahtevna za vežbanje, ali svi iz benda zajedno uživamo u procesu njenog oblikovanja. Jedva čekamo koncert i reakciju publike.

Najstarija srpska džez manifestacija, Beogradski džez festival, pored toga što ima za cilj da pruža podršku domaćim džez muzičarima, takođe i povezuje domaće umetnike sa kolegama iz inostranstva. Ove godine sa Vašim kvartetom nastupaće i čuveni italijanski trubač Fabrizio Bosso. Na koji način će biti koncipiran vaš nastup i zbog čega ste se odlučili na saradnju baš sa ovim renomiranim italijanskim umetnikom?

Max Kochetov: Fabricija pratim odavno i on je za mene jedan od najboljih u svetu. Na saradnju sa njim sam se odlučio jer sam smatrao da bi njemu baš legla muzika koju sam napisao za novi album. Čuli smo se pre nekoliko dana, i on jedva čeka da sviramo taj novi materijal.

Već dugo godina se profesionalno bavite muzikom i poznato ste ime na džez sceni. Do sada ste ostvarili veoma značajne uspehe i saradnje, šta je ono na šta ste posebno ponosni? Kako gledate na svoju dosadašnju karijeru i šta su želje i planovi za budućnost?

Max Kochetov: Posebno sam ponosan na svoju ćerku Katarinu, koja je krenula mojim stopama i već pravi ozbiljnu karijeru. To je za mene najveći ponos! Što se moje karijere tiče, samo rad i mnogo snimanja. Materijala već ima i za peti album, a biće još iznenađenja, kako u vidu novih zvukova tako i gostiju na novim albumima.

Pored nastupa Vašeg kvarteta sa Fabriziom Bossom, čije koncerte sa programa 39. Beogradskog džez festivala preporučujete publici?

Max Kochetov: Osim glavnih zvezda, ja ću, iskreno, da probam da slušam sve! Ima mnogo izvođača koje sam preslušao na internetu i oduševljen sam.

izvor: DOB

U okviru Drum Dum Festa 12, prvi put nakon više od trideset godina, nastupa legendarna makedonska grupa „Leb i Sol“. Za bubnjevima je neprikosnoveni Mihail Parušev.
Mihail ,1989. godine počinje da svira sa profesionalnim skopskim bendovima (Oktavijan, SETH, Arhangel, Kismet - Mizar, Vlatko Stefanovski Trio, Project Zlust, String Forces, BLLA BLLA BLLA, Parussion group, Amon Mra  i mnogi drugi). Godinu dana kasnije proglašen je za najboljeg bubnjara na rok festivalu u Skoplju, a iste godine upisuje Muzičku školu „Ilija Nikolovski Luj“ na studije klasičnih udaraljki kod profesora, Zorana Spasovskog. Godine 1992. snima svoj prvi album sa grupom Set, dok je 1996. snimio album sa Arhangelom. Zajedno sa Aleksandrom Pop-Hristovim počinje da radi sa Vlatkom Stefanovskim, a 1998. snimaju album kao V.S. Trio, a iste godine zajedno sa Gjokom Grujevskim i Džijanom Eminom formira grupu „PROJECT – ZLUST“.

U bendu „Leb i Sol“  već 13 godina, šta je za tebe značio bend pre ulaska u sastav i nakon toga?

- Ja sam isto godište kao Leb i Sol (smeh). Od malih nogu sam ih slušao, budili smo se uz njihovu muziku. U mojoj porodici se nekako znalo da ću biti bubnjar. Imao sam set bunjeva već sa šest godina i tata me je odveo kod Garabeta Tavitjana, originalog bubnajra benda, da pohađam časove. Garo je rekao: „Pa on sve zna, šta da ga učim“ (smeh). Nekako sam se razvio, slušajući „Leb i Sol“ tako da sam baš bio spreman, kada su me pozvali. Svirali smo širom sveta.

Kažeš da je „Leb i Sol“ dosta uticao na tebe, koga bi još navao?

- Jako sam voleo „EKV“ pored toga. Nisam imao puno vremena da slušam domaće bendoove, jer sam uglavnom svirao. I ono što se u to vreme zvalo rokenrol, za mene su to bili EKV i Leb i Sol. Dosta sam slušao bendove „Deep Purple, Led Zeppelin, The Beatles, Nirvana, Red Hot Chili Peppers“... Onda sam malo zašao i među gotik bendove, a nakon srednje škole povukao me je džez. Kada sam upisao Akedemiju, malo sam „zaglavio“ svirajući džez i upoznao tu muziku, ne samo kao bubnjar, već kao i kompozitor. Imao sa sreće da se „muvam“ po prostrijama makedonske televizije gde su džez orkestri vežbali, a čiji sam bio i deo, imao sam sreće da budem deo tog „Big Benda“ u Makedoniji, pre nego što se raspao, nažalost. Uvek sam želeo da budem basista ili gitarista, ali sam se „provukao“ kao bubnjar (smeh). Znate šta, odaću vam jednu tajnu, ja sam čekao da me pozovete (smeh). Izvini, ja sam Jugosloven (smeh) naučio sam dosta i od Sedmorice mladih, beogradskog Big Benda, kada bih to video na televiziji, nisam znao da je to bio džez, za mene je to bila muzika! U Skoplju imamo dobar džez festival, pa sam imao prilike i sreće kao klinac da slušam te koncerte. Imao sam dosta „gurua“. Prvo mi je otac dao ploče u ruke da slušam rokenrol, ali da znam i makedonsku tradicionalnu muziku, zato što je ta muzika za nas Makedonce najbolja škola. Mi imamo taj makedonski tradicionalni džez, to je ta muzika koja nam daje sve ustvari, to je prava inspiracija.

Parušev, koji je u sastavu "Leb i Sol" već 12 godina, a koji ima puno uspešnih projekata iza sebe, kao jedan dominatniji je "Projekat AGOL" ili „Ansambl Parision Group“ njegovog benda „Parision“. Kompozicije su deo Paruševog rada, a za projekt "AGOL Parision Group" pripremljene su obrade za deveteročlani orkestar. Baza je makedonska muzika, ali u potpuno novoj i modernoj izvedbi.

Kada se moja muzika prvi put pojavila, negde 1999. godine, to je bila moja prva pesma koju sam napravio na gitari, dan danas je sviram sa bendom, jeziva je pesma i dosta koristim to doba, kada sam bio mlad za inspiraciju. Trudio sam se da ne ličim na ono što slušam ili na razne druge autore, ali vuče sve to na džez-rok, samo što nema džez harmonije u mojoj muzici, ti džez akordi su prisutni kod mene, ali su iz klasične muzike.

Šta je muzika za tebe?

- Ljudi se leče muzikom! Mi i kada sviramo slušamo muziku i kako zvuči taj celi bend, divimo se toj muzici i gledamo da bude što bolja, pogotovu Leb i Sol, to je svemirska muzika. Njihov vidik muzike, odnosno kako oni vide muziku, mislim da ni u jednom bendu nisam
imao takvo iskustvo, to su samo neke tajne koje se slušaju na sceni, prosto druga dimenzija i treba je razumeti.

Rekao si, da si čekao da te Drum Dum Fest pozove, pa mi reci kako karakterišeš naš festival i koliko je važan iz tvoje perspektive za mlade muzičare?

- Na Balkanu ima strašnih bubnjara, mlađih ili starijih, dobro je i samo to druženje. One bubnjarske priče, koje palice koristiš, bubnjeve, jesi probao ovo ili ono... Radionica u sklopu festivala je sjajna stvar zbog edukacije mladih bubnjara, iako današnja deca sa svim sredstvima informacija jako rano počinju da sviraju, po meni je nekako najbolje da sa mladima krene da se radi oko pete ili šeste godine. Svima preporučujem puno vežbanja, puno muzike i puno iskustava, što više sviraju na sceni, biće bolje.
Karte, po ceni od 1000 RSD, za revijalni program festivala, možete kupiti u Murphy’s pabu, u Leskovcu.

S nestrpljenjem vas očekujemo na dvanaestom druženju sa ritmom i muzikom na vašem jedinstvenom, prvom i jedinom festivalu bubnjeva u regionu.

Izvor: DDF

Na 12. DDF-u biće organizovan dvodnevni bubnjarski seminar (29. i 30. septembra) gde će polaznici imati dovoljno vremena da sa jednim od najboljih pedagoga u ovoj oblasti u Srbiji, a i šire steknu nova znanja i veštine. Svoje umeće, sa bubnjarima koji zaista žele da uče od najboljih, podeliće Miroslav Karlović Karlo, profesor kod koga su svoje znanje sticali najbolji bubnjari regiona. Svi koji su prisustvovali bubnjarskim radionicama ili koncertima Drum Dum Festa, rado se sećaju Marka Đorđevića, Pere Radmilovića, Duce Ivaniševića pa će dragocena informacija biti, da su ti ljudi u nekoj od faza svog usavršavanja, učili od profesora Karlovića, a mi smo kratko sa njim porazgovarali o svemu.

- DDF: Kako će izgledati seminar? Da li možemo da dobijemo jedan kratak opis, kako bi sve ostalo sačuvali za sam seminar?

Karlo: Ja bih prvo ispričao to što mislim da je bitno, odnosno ono što sublimira moje iskustvo u kontaktu sa instrumentom, koje bi nadam se moglo da pomogne onima koje slušaju, da skrate put do uspešne kontrole nad instrumentom, što u mom slučaju išlo krivudavom linijom, dakle njima ispravim tu liniju.To neće biti stereotipna bubnajrska radinica.  Svako od mojih obraćanja, biće podržano praktičnim delom. Ukoliko na tom seminaru ne budu dobili jasnu sliku  šta je zapravo suština problema u vladanju instrumentom smatraću da sam promašio razlog za dolazak (smeh).

- DDF: U čemu je najveća draž pri Vašem predavanju?

Karlo: Vezano za instrument koji ja predajem, da shvate kako se taj instrument kontroliše. Dakle, ja ne učim nekog muzici, to nije u ljudskom domenu, ja mogu da ih naučim kako da prenesu to što je Bog dao, dakle to poimanje muzike, kako da to kroz instrument prenesu, sa što manje vremena provedenom ili pogrešno koncipiranih sati provedenim za instrumentom. Dakle, to je osnova, to je moje iskustvo, ja sam sam sebe

ispravljao tokom života i ja bih voleo da oni tu krivu liniju izbegnu i to je cilj mojih informacija.

- DDF: Koji je po Vama najbolji uzrast, da dete uzme palice u ruke?

Karlo: Da, to je decenijsko pitanje kada je moje iskustvo u pitanju i ovo što ću reći nema veze sa opštim, ima veze sa mnom. Nisam uspeo da doprem do svesti dece ispod 10 godina, ali to može biti moj lični problem, to je jedna druga vrsta pedagogije, ja sam možda malo „kockast“.

- DDF: Kako je sve počelo, Vaš prvi instrument nije bio bubanj?

Karlo: Obzirom da mi je otac bio čelista Beogradske filharmonije, ja sam prvo učio da sviram klavir, no negde u prvoj godini Gimnazije, ne znam kako, mi smo pravili bend. Ja sam svirao klavir, pa i gitaru onako malo amterski, ali rekao sam da želim da sviram bubnjeve i ako o tome, u tom momentu nisam ništa znao.

- DDF: Koja Vam je najdraža uspomena iz Vaše karijere?

Karlo: Ja sam u tom svom muzičkom delu imao nekoliko polja, a to su džez, klasika, savremena klasika. Govorimo o vremenu kada sam završio Muzičku akademiju 1980. godine u Gracu (Austrija), onda sam nekoliko godina sarađivao sa Beogradskom filharmonijom, što je bilo jedno neverovatno iskustvo, gde je to bio ozbiljan segment. Tu je bila saradnja sa velikim orkestrima i „Big bendovima“ iz Beograda, Novog Sada, Zagreba, Ljubljane, Budimpešte, ali svaka od tih saradnji je imala uticaja na moj rast.

- DDF: Iz Vaše perspektive, zašto je važan Drum Dum Fest?

Karlo: Zato što svest o tome šta jesu bubnjevi, još nije u glavi ljudi, a ni bubnjara, odnosno muzičara - nažalost, dovoljno jaka i jasna koliko taj instrument nije ono što se misli da jeste, a koliko jeste ono što ne znaju. Ono što jeste: jedan kordinaciono složen instrument i vrlo suptilan, muzikalan i koji ništa ne zastaje za jednim melodijskim instrumentom, pod uslovom da onaj koji ga svira jeste na tom nivou da to može iz njega da izvuče.

Za sve koji su zainteresovani da prisustvuju seminaru važno obaveštenje je i da je cena seminara ove godine samo 2000 dinara a prijavljivanje je putem mejla Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli..  Broj mesta je ograničen.

Izvor: DRUM DRUM FEST

Uroš Spasojević, basista i kompozitor iz Valjeva, jedan je od najvažnijih predstavnika savremene srpske konceptualne džez scene. Njegova muzika je beskompromisna, veoma lična i autentična, a njegova inspiracija neiscrpna. Do sada je objavio 12 albuma, uglavnom snimajući u manjim formacijama ili solo, a ovogodišnji ciklus koncerata „Džez za DŽ“ biće prilika za beogradsku publiku da premijerno čuje kompozicije sa njegovog novog albuma „Ballads“. Uroš Spasojević Trio, koji još čine izvanredni trubač Ivan Radivojević i perspektivni mladi bubnjar Petar Ružičić, nastupiće 9. septembra od 13:00 na Platou Milana Mladenovića.

Vaš nastup otvoriće jedanaesti ciklus koncerata ,,Džez za DŽ” u Domu omladine i tom prilikom beogradskoj publici premijerno ćete izvesti muziku sa novog albuma ,,Ballads”, čije je objavljivanje planirano za početak naredne godine. Recite nam nešto više o novoj trio postavi i zvuku koji donosi Vaše novo izdanje?

Uroš Spasojević: Najpre ću istaći da ovaj trio nazivam nekonvencionalnim ili neobičnim, imajući u vidu da se sastoji od instrumenata koje retko viđamo u predmetnoj formaciji, a to su truba, tenor bas gitara i bubnjevi. Sama ta činjenica ukazuje na specifičnu boju muzike, kao i na samo raspoloženje koje se stvara prilikom izvođenja. Mišljenja sam da je muzika sa pomenutog albuma apstraktnija u odnosu na muziku sa mojih ranijih izdanja, te da je stvoreno više tog neobjašnjivog i opčinjujućeg „prostora“ i atmosfere koje muzika kao takva omogućava.

Po mnogo čemu Vi ste atipičan predstavnik srpske džez scene: jedan ste od pionira autorskih muzičkih projekata u kojima bas gitara zauzima centralno mesto; bavite se konceptualnim savremenim džezom koji ne spada u komercijalnu muziku, ali imate vernu publiku koja sa pažnjom prati Vaš rad; jedan ste od najplodnijih domaćih džez umetnika sa 11 objavljenih autorskih albuma tokom decenije karijere; Vaše stvaralaštvo prepoznato je i visoko vrednovano u međunarodnoj džez zajednici, među kritičarima, izdavačima i publikom… Kada se osvrnete na prvu deceniju svoje karijere, šta biste definisali kao najvažnije postignuće? Šta su želje i profesionalni planovi za budućnost?

Uroš Spasojević: Smatram da je najvažniji lični osećaj koji se zasniva na uverenju da sam uvek davao lični maksimum u datom trenutku. Usresredio sam se na „zapisivanje“ momenata, a ne na besprekorne tehničke ili izvođačke detalje. Sve vreme sam pokušavao da izađem iz tzv. zone komfora, te da konstatno istražujem i izazivam sebe u smislu zvuka i ideja. Činjenica da sam izdao priličan broj albuma za to vreme jasno ukazuje da strasti i inspiracije nije falilo, što je po meni najbitnije. Sa druge strane, kritike i priznanja samo su potvrda da taj uloženi trud nije bio besmislen. Podstrek je stvaran tim pozitivnim kritikama i reakcijama slušalaca. Iskreno, ne razmišljam o željama i planovima već o načinu kako da još dublje istražim mogućnosti trija koji će nastupiti u subotu. Fokusiram se na ostvarenje punog potencijala ovog sastava, imajući u vidu veliku dozu optimizma koju osećam.

Čini se da radije provodite vreme u studiju, jer do sada u svojoj karijeri fokus niste stavljali na koncertne nastupe. Da li će se to u budućnosti promeniti?

Uroš Spasojević: Ključni razlog takvog pristupa leži u manjku slobodnog vremena koje bih morao izdvojiti za koncertne promocije. Činjenica da sam relativno daleko od „epicentra zbivanja“ definitivno nije bila olakšavajuća okolnost za organizovanje i održavanje većeg broja koncerata. Sa druge strane, više sam uživao u studijskom radu i eksperimentima svojstvenim za taj tip rada. Plan je da se u narednom periodu više posvetim održavanju živih nastupa, mada je na takvu odluku dosta i uticala želja ostalih članova trija da se muzika sa pometnutog albuma što češće izvodi.

Od 2013. godine kroz serijal septembarskih besplatnih koncerata ,,Džez za DŽ” Dom omladine Beograda nastoji da podrži domaće džez muzičare, odneguje novu publiku i pripremi domaću javnost za novo izdanje Beogradskog džez festivala krajem oktobra. Šta mislite o ovakvom načinu afirmisanja džeza? Kako ocenjujete stanje na savremenoj srpskoj džez sceni?

Uroš Spasojević: Gajim veoma afirmativno mišljenje o vašem, već čuvenom, serijalu i lično smatram da je to jedan od glavnih stožera razvoja srpske džez scene. Evidentan je nemerljiv doprinos promociji muzičara koji stvaraju savrmenu džez muziku u našoj zemlji. Mogu istaći da sam optimista što se tiče stanja na savremenoj srpskoj džez sceni, imajući u vidu da su obrazovne institucije sve kvalitetnije u tom pogledu.

U okviru programa 34. Beogradskog džez festivala 2018. godine nastupili ste sa postavom Uroš Spasojević Project. Kakve kakve utiske nosite sa tog nastupa i koliko se tadašnji zvuk razlikuje od onoga što svirate sa aktuelnim triom?

Uroš Spasojević: Bez ustezanja mogu reći da je to jedan od najbitnijih nastupa u mojoj karijeri, pa su samim tim i utisci izvanredni. Taj nastup smatram kao ostvarenje dečačkog sna, budući da sam dugogodišnji posetilac, po mom skromnom mišljenju, najznačajnijeg džez festivala na Balkanu. Ključna razlika u odnosu na nastup iz 2018. godine leži u činjenici da sam u toj postavi imao lidersku, čisto solističku ulogu, dok to sada nije slučaj. Moj trenutni „zadatak“ je da stvorim „uslove“ da dva izuzetna muzičara – Ivan Radivojević i Petar Ružičić, iskažu svoj nesvakidašnji talenat kroz međusobnu komunikaciju.

Šta publika može da očekuje na vašem koncertu 9. septembra na Platou Milana Mladenovića?

Uroš Spasojević: Možda bih na to pitanje mogao odgovoriti jednom rečju, biće – neobično! Muzika definitivno nije pod uticajem trenutnih trendova i zasniva se na soničnom bojenju, stvaranju zvučnih pejsaža, ali i na nesvakidašnjem ambijentu i atmosferi za ove prostore.

Izvor: DOB