Vaš drugi dugometražni igrani film “Afterparti” imaće premijeru na Festu, u nacionalnom takmičarskom programu za koji je pre dve godine selektovan i Vaš debitantski film “Tmina”. Koliko je učešće na Festu bitno za Vas kao autora?
   
Ja sam dete Festa, začeto neplanirano i sticajem okolnosti.  Ustvari ja sam više Festovo kopile. Desilo se, eto tako, da bez naročite namere gostujem već drugi put, i svaki put se potrudim da iz toga izvučem sve što mogu i ono što nemam. Kao kad vas bogati otac pozove na porodični ručak svoje nove porodice a vi mu ukradete parfem ili svećnjak.

“Afterparti” otvaraju dokumentarni snimci izgradnje Novog Beograda, u kojem danas živi glavni junak Mare, mladi barmen u popularnom klubu i glumac u pokušaju. Na šta ukazujete kontrastirajući ono i ovo doba?

Analogije su razne, ona najdominantnija se tiče nasledja, onog što je “gradjeno” i onog što je sad. Kao i jedna vrsta održavanja utopijske izluzije koja je iz entuzijazma metastazirala u nihilizam. Meni je to vrlo fascinantno s obzirom na snažnu mladalačku energiju obe spomenute epohe, koja nije nestala već prosto pervertirala. Želeo sam da glavni junak ne živi samo “svoje vreme” već da se kroz njega oseća istorijski kontekst, želeo sam da ga sukobim sa prošlošću. Ima tu još dosta toga, ali bih voleo da publika bez sugestije doživi to na svoj način. Interpretacije su i tokom kontrolnih projekcija bile potpuno različite. Ubedjen sam, recimo, da montažer i dalje ne zna čemu odredjen sekvence služe.

Mada se u mnogobrojnim scenama klabinga insistira na dobrom provodu, prikazujete jednu u suštini neveselu stvarnost. Kako biste žanrovski opisali svoj film?

Jeste, u tom insistiranju upravo i leži sva tragedija. Za mene je ovaj film društvena satira, a žanrovski ipak čista crnohumorna drama. Komičan je isto onoliko koliko je komično i naše okruženje, dakle komično do bola.

Da li smatrate da je “Afterparti” angažovani film, na način na koji su to svojevremeno bili filmovi crnog talasa?

Trudim se da svoje filmove upakujem u formu koja mi najviše odgovara bez naročite želje da budem angažovan ili kritičan. Poetika, ukoliko za nju ima mesta, važnija mi je od pamfletiranja. Vodim sukob sam sa sobom po tom pitanju, a to je uticaj fakulteta kog pokušavam da se otarasim. Danas ne postoje “disidenti” jer ako imaš dovoljno novca možeš da radiš šta hoćeš, ne postoji vlast koja će ti zabraniti film, došlo je drugo vreme. Danas je disident onaj koji dodje do distribucije, disident je svako ko napravi film, jer se to kosi sa zdravim razumom, to je disidenstvo u odnosu na sebe samog i u odsustvu institucionalne prepreke koja bi omogućila lažni društveni značaj. Mislim da su filmovi “crnog talasa” pre svega bili kvalitetni filmovi, a tek nakon toga angažovani, to se zaboravlja. Umesto toga, potencira se njihov politički kontekst i autorstvo, što kod mladih reditelja stvara potrebu za jasno izgradjenim stavom o sebi, i svojoj političnosti, i to pre nego što nauče da naprave kvalitetan kadar. To je sve igra ega, jako dugo prisutna u domaćem filmu, i razlog zbog kog se svi pozivaju na “crni talas”. Kao kad u srednjoj školi promašite pismeni rad na temu Jesen u mojoj ulici, ali na kraju ipak negde provučete rečenicu “jesen u  mojoj ulici” pa vam profesorka oprosti. U skladu s tim voleo bih da kažem da je film Kad budem mrtav i beo za mene jako važan film, a za Afterparti direktna inspiracija u nekim delovima čak i vizuelno.

Koga smatrate krivim za mrak i ispraznost koje prikazujete u “Afterpartiju”?

Sve više se trudim da takvu situaciju prihvatim kao neminovnost života. Verovatno smo svi podjednako krivi, ili niko nije kriv ako takvu situaciju sagledamo kao jedan period koji će se konvertovati u nešto gore ili bolje. Kao pripadnik generacije kojom se film bavi, nisam sebe postavio u ulogu  kritičara, već pre hroničara i posmatrača.
Mislim da se scene u filmu oslanjaju na vrlo jasne reference u realnosti pa je on, bez obzira na igranu strukturu, jako blizak dokumentarcu, a to je ono što je najopasnije. Stvarnost Srbije je toliko apsurdna da postaje žanr ili bar film. Upravo ova deformisana forma filma na mikroplanu predstavlja naše deformisano društvo. Društvo koje je primitivizam inkorporiralo i prihvatilo kao nacionalni mentalitet, čija su najveća žrtva - mladi, i ja kao indvidua u toj grupi. Prostakluk, zaglupljenost i mržnja postaju opšte prihvaćeno stanje stvari - od kog svi profitiraju, mediji sa idejom da svoju robu prodaju potrošačima ili političari sa idejom da se prodaju glasačima. Primitivzam je svuda, ima ga i u našoj struci, na Festu, uvukao se u svaku poru života, i čeka da bukne.

U takvom prostoru, u kom se oni pametniji i kritičniji  povlače u safe zonu lažnog elitizma komunicirajući isključivo sa sebi sličnima, a oni gluplji grabe sve ono što im ne pripada šireći se dalje poput kuge, mesta za ljubav nema, a u takvoj sredini mogućnost rata je uvek vrlo prisutna. Dakle, ne radi se o pretencioznoj i davno prežvakanoj kritici kulturne politike, već o nečemu mnogo bitnijem - vapaju mladog čoveka da se spase.

Ako ste u “Tmini” referisali na stil Nikolasa Vindinga Refna, o kom autoru ste razmišljali radeći “Afterparti”?

Rani radovi reditelja “novog Holivuda”. Diplomac, Ponoćni kauboj, Fingers. Film Reality italijanskog reditelja Matea Garonea je pomogao u razumevanju miljea, Saturday night fever u tretiranju klupskih scena. Kad budem mrtav i beo na nivou apsurdnosti i tematski, poneki Soderberg. Razni fotografi, lokalni tv sadržaj, sve to je doprinelo. U nedostatku tehničkih sredstava koristili smo mehaničke zumove,  uglavnom prirodno svetlo, statiku. Hteli smo da 63. Blok, u kom smo snimali većinu eksterijera, tretiramo filmično, manje kroz naturalizam ali opet dovoljno realno. Oseća se ta prljava grain estetika sedamdesetih kojoj je doprineo i posvećeni rad snimatelja Dušana Grubina.

Kako doživljavate ocene da ste kontroverzni reditelj?

Bolno.

Za ulogu u “Tmini” Sonja Kovačević je dobila nagradu za najbolju glumicu na 43. Festu. Sada ste angažovali takođe mlade glumce Radeta Ćosića, Janu Milosavljević i Nikolu Šurbanovića. Kako birate glumce?

Glumci biraju mene. U slučaju ovog filma, Rade Ćosić mi je prišao sa idejom o zajedničkoj saradnji. Bilo mi je jako zanimljivo da saradjujem sa nekim ko je potpuno drugačiji tip ličnosti od mene. Volim da eksperimentišem i da se igram. Volim glumce koji se predaju liku, metodičare koji ne pristupaju filmskoj ulozi kao šljaci izmedju dve pozorišne predstave. Volim kad mi veruju i kad su hrabriji od mene. Jako mi je važno da otkrivam nove ljude. Veliki broj glumaca iz Srbije radi honorarne poslove, konobariše, radi u prodavnicama satova poput Jane Milosavljević ili se bavi fizikalijom kao Nikola Šurbanović, medju njima ima pravih bisera koji zaslužuju svoju priliku. Ne proizvode se glumci samo na Fakultetu dramskih umetnosti, ima ih po parkovima, u fabrikama, po prozorima koje peru, na zgradama iznad nas, treba samo baciti pogled.

Muzika je sveprisutna u “Afterpartiju” – tehno, pop, folk…  Po kojim kriterijumima ste sastavljali tako raznorodan skor?

Soundtrack je radio Ahmed Hajdarović aka Aki Species, tehno producent iz Beograda sa kojim sam saradjivao i na “Tmini”. Arhivska muzika je takodje postala vrlo bitan dramaturški element i ona boji živote naših junaka kako kroz liriks tako i ritmički. Klub je s druge strane postao neka vrsta muzičkog melting pota. Želeo sam da napravim arhetip balkanske Diskoteke u kojoj se sredom pušta tehno, a u petak Gagi bend nastupa uživo, što je u suštini samo prekopiran repertoar velike većine lokalnih mejnstrim klubova. Dakle, odsustvo bilo kakve ideje o muzičkom stilu i muzički bućkuriš, koji ovde nadam se dobija neki koncept. Sa ovakvim stvarima je bilo jako komplikovano raditi, jer odredjenim muzičkim autorima nije bilo jasno kako su takve stvari uopšte spojive. Na istom nivou na kom je i Bobi Beštiću, u početku, bio nejasan izbor Lidije Vukićević za njegovu filmsku partnerku.

U kakvim ste produkcionim uslovima radili? Da li ste mogli da realizujete sve što ste zamislili?

U odnosu na svoje studentske projekte više, ali za film ovakvog karkatera, ipak nije bilo dovoljno novca. Radili smo sa trećinom budžeta prosečnog srpskog filma. Organizacijski smo postigli nemoguće, ali smo u svojoj naivnosti sebi ipak dopustili maštanja o honorarima koje mnogi od nas i dalje nisu dobili. Drago mi je da je film uspeo da se snimi bez državne pomoći uglavnom iz privatnih fondova, čemu je najviše doprineo Rade Ćosić. Kad smo dobili novac i od Filmskog centra za stimulaciju postprodukcije, mogli smo malo da odahnemo.

Kakav je plan za “Afterparti” posle Festa, da li ćete ga slati na strane festivale, kada će ići u bioskope?

L. B. - Film je primljen na filmski festival Raindance, ali kako nam je to tada svima zvučalo kao siromašna verzija  festivala Sundance, odustali smo u nadi da će biti većih i važnijih, što se naravno nije desilo. Posle premijere na Festu, film kreće u redovnu bioskopsku distribuciju širom zemlje.