Započeo je karijeru još kao tinejdžer, pravo sa beogradskog asvalta sarađujući sa eminentnim DJ-evima starije generacije, pokazao je svoj talenat već na samim počecima, animirajući publiku zanimljivim raznolikom i interesantnim setovima i projekttima, kao što je npr. TTP. Uključio se i postao deo gradskih žurki i jedan od glavnih stožera novog zvuka na bg žurkama i regionalnim dešavanjima i ubrzo uleteo u svet visko rangiranih faca i počeo da radi sa njima širom sveta. Ako se za jednog DJ-a može reći da je uspeo, Mako Nastić upravo spada u tu kategoriju i to kao svetsko ime koje nosi prepoznatljivu etiketu koju prate obžavaoci dobrog zvuka širom sveta.

Vec dvadeset pet godina si na sceni, i pre svega da ti cestitam i poželim sve najbolje. Bilo bi lepo da se prisetimo pocetaka i kako je bilo krajem 90-ih, kada su tehnika, tehnologija i protok informacija bile na zacetku i kada je publika, barem na ovim prostorima bila slabije zainteresovana i obaveštena?

Hvala puno na čestitkama - četvrt veka jednog DJ-a :) Ja i dalje smatram da je taj period, kraj 90-ih, početak 2000-ih, definitivno bio zlatan period što se tiče muzike, celog vibe-a na rejvovima, kao i samog pristupa dj-eva muzici.

Publike je bilo manje, ali čini mi se da su bili opredeljeni samo za to. Na primer, tada sam znao samo ljude sa rejva, dok sada znam ljude koji iz kafane idu na tehno žurku, to je samo jedan od pokazatelja koliko se scena raširila i doprela do velikog broja ljudi. Ali ono što je najbitnije što je nastalo iz svega ovoga, je da je scena izrodila veliki broj mladih talenata, i da svako može da pronađe žanr za sebe, a to je od neprocenjive vrednosti.

Danas vec imaš iza sebe zavidnu svetsku karijeru, koje akcije možeš da izdvojiš kao najzanimljivije?

Nekako se uvek najviše radujem Južnoj Americi Pored divne klime, priroda je nestvarna, i uvek se zadesi neki neočekivani after party na lokaciji kao iz filma.

Ove godine je tačno 20 godina od kada sam imao prvi nastup tamo, i to je definitivno kontinent na kome, posle Evrope, najčešče sviram.

Live umetnost i stvaranje, da ti se sada kada si vec sazreo DJ, zadese slucajni *algoritmi i slucajni setovi?

Dosta muzike konzumiram, što online digovanje i kupovina, što odlazak barem dva puta nedeljno u prodavnicu ploča, Definitivno se zadese neki algoritmi (ponovljeni mixevi koji mi se sviđaju), ali generalno gledajući ne pripremam u napred setove, već se prepustim trenutku u klubu i pustim mašti na volju. Mnogo toga zavisi u kom klubu sviram - s obzirom na to da i dalje sviram sa vinila u kombinaciji sa cd playerima, desi se da moram da menjam ideologiju seta, kada npr. uslovi u klubu nisu dobri, pa sam primoran da se prebacim samo na cd playere. Dok na primer kada snimam podcaste volim da se ipak malo bolje pripremim.

Šta ima novo da se krcka u studiju?

Upravo sam završio novo izdanje Easy Tiger-a. Veoma sam srećan da je distribucija prihvatila materijal; bila je mala pauza, jer od Corone nije bilo novog izdanja. Posle mog izdanja, sledeće je Various Artist, gde će se pored mene  i Djunior-a naći i Boško Baloš, Denis Deen i We Are What We Are.

Moram da se pohvalim da je album sa Anom Ćurčin gotov, i sa nestrpljenjem iščekujemo da ugleda svetlost dana. Pored toga, krčka se i nova Rakija 006, a takođe je u pripremi i vinil sa Adam Collinsom.

Reci nam nešto o tvom projektu Easy Tiger?

Easy Tiger je originalno pokrenut kao novi koncept žurki gde dovodim dj-eve čiju muziku volim i čije stvari često možete da čujete u mojim setovima. Ako se sećate, jedne godine je bio i mini festival, a sam label je nastao malo kasnije sa idejom da se izrazim u drugačijem muzičkom pravcu. Sada je već na redu peto izdanje, a što se tiče žurki, trudimo se da budu barem jednom mesečno i da publici predstavimo imena koja nemaju priliku da tako često da čuju.   

U aprilu je zakazan i Retrospektakl, zanima nas kakav nas spektakl ocekuje?

Veoma vredno radimo na projektu Retrospektakla, prvo da proslavimo 25 godina moje karijere, a zatim i da predstavimo nešto malo drugačije i interesantnije u audio-vizuelnom smislu, od onoga do sada viđenog. Posebno me raduje da ću biti deo ovako unikatnog koncepta gde ću celo veče raditi jedan veliki b2b sa skoro 50 svojih kolega i koleginica, i kroz koji ćemo da napravimo jednu retrospektivu najvećih hitova počevši od 2023. godine, pa u nazad 25.

Verujem da ćemo da uspemo da ponovimo onu neverovatnu energiju iz 2018. godine i nadam se da se vidimo 22.04. u Hangaru.

Da li misliš da si dostigao vrhunac DJ stvaralaštva i u kom segmentu i da li nam iznenadenja tek slede?

Ako govorimo o vrhuncu u dj-ingu, mislim da to dolazi sa godinama, i da je pored tehnike miksovanja koja je po meni možda jedna od najbitnijih crtica dobrog DJ-a, takođe bitna i količina muzike koju svakodnevno, godinama istražuješ i primaš. Jer urpavo sa tim širokim spektrom muzike koje si se naslušao, širiš svoje vidike, i imaš mogućnosti za napredovanje.

A što se tiče produkcije, svaki dan je novi dan za učenje i napredak, i jako sam uzbuđen zbog onoga što tek sledi.

Izvor: Izlazak

Jurica Pađen & Aerodrom će nastupati na Rock Star Festu u Beogradu, na koncertu zakazanom za subotu 24. decembra ove godine. Njihovi poznati hitovi kao što su:  “Stavi pravu stvar” , “Obična ljubavna pjesma” , “Fratello” , “Što si u kavu stavila” , “Otkazani let” , “24 sata dnevno” i brojni drugi sigurno će obradovati stariju publiku ali i mlađe generacije koje vole vanvremeske hitove novog vala i rokenrola sa ovih prostora. Povodom toga postavili smo par pitanja Jurici Pađenu... u iščekivanju koncerta, jer verujemo da je njihov rokenrol i dalje snažan i da ćemo ih videti u najboljem svetlu u subotu.

Kako se osećate što svirate ponovo u Beogradu?

Jurica Pađen: Izuzetno nas veseli što sviramo u Beogradu, to je veliki izazov za nas, obzirom da se nekoliko godina nismo družili sa našom beogradskom publikom.

Stvarno poznati po svojim hitovima u celoj ex-yu, vaše 90-te konkretno nas interesuju jer je tu negde počela vaša solo karijera

Jurica Pađen: Od 90-ih godina Aerodrom je snimio nekoliko albuma, zadnji "Dnevni rituali" pošao je zapaženo, sa odličnim recenzijama širom regije i visokim plasmanima na top listama, između ostalog i na top listama beogradskog radija 202. Uz albume sa grupom Aerodrom snimio sam dva solistička instrumentalna albuma "Žicanje" i "All stars".

Osim toga, sa grupom Aerodrom održao sam i niz koncerata diljem regije, a po izboru BG Rock Godišnjaka, prije 2 godine bili smo na trećem mestu najboljih izvođača u regiji.

Prošlo je već 20 godina od kada je grupa ponovo okupljena, kako nove generacije reaguju na vaše stare hitove?

Jurica Pađen: Nove generacije jako dobro poznaju naše stare pjesme, što se potvrđuje na svakom našem koncertu, a na Tik Tok-u naša mlada publika je od prošlog ljeta snimila preko 3000 video spotova na našu Običnu ljubavnu pesmu.

Kako fanovi prihvataju nove albume posle ponovnog reuniona grupe?

Jurica Pađen: Iako ne snimamo muziku koja je trenutno u modnom trendu, nego se držimo nekog svog stila, mlada publika je prihvatila i neke pjesme novijeg datuma, što svjedoče i prva mjesta na mnogobrojnim top listama, što možete pratiti i na našem Instagram nalogu #juricapadjenaerodrom

Saradjujemo već dugi niz godina sa Tvornicom, recite nam malo o albumu Hitovi i Legende?

Jurica Pađen: "Hitovi i legende" je Live Album snimljen upravo u Tvornici i na njemu je presjek naše karijere.

Kakva je poruka albuma Taktika noja?

Jurica Pađen: Drago mi je da me pitate za taj album, koji je po mom mišljenju jedan avangardni iskorak benda, koji govori o tome da pred velikim izazovima i problemima čovječanstvo poput noja zabija glavu u pjesak.

Poanta albuma je satiričan prikaz suvremenog potrošačkog društva i svih anomalija koje iz toga proizilaze.

Šta nas očekuje na koncertu u Beogradu?

Jurica Pađen: Na koncertu u Beogradu možemo očekivati puno pozitivne energije i dobre zabave u ritmu rokenrola.

Vidimo se na Rock Star Festu!

Izvor: Izlazak

IndieBelgrade – 8. Festival američkog nezavisnog filma održava od 11. do 13. novembra u organizaciji Doma omladine Beograda, uz podršku Grada Beograda, Ambasade SAD u Beogradu i Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Tradicionalno će beogradskoj publici predstaviti najnovija filmska ostvarenja i zanimljive autore sa uzbudljive, nezavisne scene u Americi. Ovogodišnji fokus je na ženi, ne samo kao autorki, već i protagonistkinji – sa svojim pristupom, snagom i posebnim senzibilitetom. Jedno od neverovatnih ženskih lica festivala pripada i jedinstvenoj Dejl Diki (Dale Dickey), protagonistkinji filmske kantri-balade “Jedna ljubavna pesma”, za koji scenario i režiju potpisuje talentovani Maks Voker-Silverman (Max Walker-Silverman).  Film “JEDNA LJUBAVNA PESMA” (A Love Song, SAD, 2022, 81 min.), biće prikazan u nedelju, 13. novembra od 18 časova u Velikoj sali Doma omladine Beograda, a govori o ženi (Dejl Diki) koja u mitskim bespućima Kolorada, sama i nesigurna šta za nju znači ljubav, čeka svog ljubavnika iz mladosti. Film je osvojio gledaoce širom sveta, svoj put našao je na mnogim festivalima – od Berlinala i Sandensa, do Sofije i Bostona, a Diki je nagrađena na festivalima u Karlovim Varima i Sijetlu za glavnu ulogu. U ovoj lirskoj baladi, koja govori o usamljenosti, ali i lepoti života, Voker-Silverman uspeo je vrlo hrabro da se uhvati u koštac sa pitanjem šta u stvari znači ljubav za junake mnogo starije od njega, od kojih su neki i predugo sami. Poput kantri muzike, koja je tradicionalno usmeravala tugu i čvrstinu Amerikanaca u potrazi za sobom i drugima – na margine i van utabanih staza,  Maks Voker-Silverman plete tanan, lirski i na kraju radostan refren od tog čudesnog i transformativnog čina usamljenosti. Ulaznice po ceni od 300 RSD su u prodaji na Ticket Vision blagajni u Domu omladine Beograda, a posle projekcije sledi onlajn razgovor sa rediteljem i scenaristom Maksom Voker-Silvermanom.

Kako ste smislili priču za film “JEDNA LJUBAVNA PESMA”?

Maks Voker-Silverman: “Jedna ljubavna pesma” je krenula od priče koju sam čuo o udovici koja je čekala da je poseti stara simpatija, on je došao, nije im baš išlo, ali uprkos tome joj je to značilo sve na svetu.

Ljubav je tada ulazila u moj život, čista i nepogrešiva. Ali oko mene je bilo i razvoda, i starenja, i samoće. I taj kontrast je postao suštinsko pitanje ovog filma: šta je ljubav za one koji nemaju s kim da je podele? A odgovor je, nadam se, da je živa i lepa i da prožima svakog od nas. Da snaga ljubavi može da leži i u samoj mogućnosti ostvarenja.

Isto je i sa ljubavnim pesmama: govore o onome što smo izgubili koliko i o onome što smo imali. Cena posedovanja stvari je njihov gubitak, i to je danak koji se plaća.

Ovo je u suštini ljubavna priča, ali ne i pod pritiskom. Sve kao da lebdi u vazduhu. Zašto je to tako?

Maks Voker-Silverman: Ovo je ljubavna priča između dvoje ljudi koji su stariji od uobičajenih filmskih romansi. Zreliji. Njih dvoje su prošli mnogo štošta i mnogo štošta izgubili. U središtu projekta je pokušaj da se istakne činjenica da je starosna dob učesnika u stanju da ublaži tempo i pritisak romanse. Ljubav može postati tiša i strpljivija, ali svejedno ostaje snažna.

Opišite dinamiku između Fej i Litoa, vaših glavnih likova. Ko su oni bili u prošlosti, a kakav je njihov odnos sada?

Maks Voker-Silverman: To su likovi koje spajaju neke veoma bitne stvari. Zajedno su odrasli, oboje su doživeli gubitak. Oboje su bili svedoci promene i napretka Zapada, oboje je taj napredak zaobišao. Ali većinu tih stvari nisu prošli zajedno, a decenije u kojima su bili razdvojeni nije lako objasniti jedno drugome. Ključ njihove dinamike je taj sukob – toliko toga ih spaja, a toliko godina su bili razdvojeni.

Imate izvanrednu glumačku ekipu. U filmu Dejl Diki demonstrira svoje umeće, a Ves Studi iza sebe ima bogatu i slojevitu karijeru. Dirnuo je publiku nezaboravnim ulogama u “Plesu s vukovima”, “Poslednjem Mohikancu”, “Džeronimu” i osvojio Oskara za životno delo 2019.

Maks Voker-Silverman: Oboje su veliki američki umetnici, svako na svoj način priznat, koji su celoga života igrali snažne, negativne junake i ratnike. Napisao sam ovaj scenario za Dejl Diki, ne bih mogao da ga realizujem ni sa kim drugim. Kao i mnogi drugi, prvi put sam je primetio u filmu “Zima do kostiju” Debre Granik. I sećam da sam kao retko kad pomislio “ovo je stvarna osoba”. Imao sam utisak kao da mi je ona komšinica, drugarica, neko iz mog detinjstva. I jednostavno sam znao da u ovoj glumici postoje dubine koje jedva da se prikazuju.

Ves Studi je istinska legenda i bila mi je velika čast raditi sa njim. On je tako strpljivo i hrabro radio na tome da ponovo prikaže Zapad, vesterne i ruralnu Ameriku kakvu vidimo na ekranu. Radio je to u svakoj ulozi koju je igrao na jedinstven način. Možda je to tako zato što niko bolje od njega ne može da prikaže dostojanstvo i krhkost istovremeno.

Dejl i Ves su majstori svog zanata, a ovo je bio moj prvi rodeo, da se tako izrazim. Moja uloga je bila da im darujem svoju naklonost prema njihovim likovima i da im ostavim prostor za rad. Što je najvažnije, jednostavno ne postoji niko na svetu čije prisustvo priča takvu prošlost kao što su Dejl Diki i Ves Studi. Oni se pojave u kadru i mi smesta imamo osećaj njihovog pređenog puta, teškoća na tom putu, čarobnih predela…

Pejzaž je važan za ovu priču. Opišite njegovu ulogu – i gde ste odlučili da postavite priču, i zašto…

Maks Voker-Silverman: Ja sam iz jugozapadnog Kolorada. Tu živim. I kao što to biva, taj pejzaž je prava bioskopska ikona, ali skoro uvek kao lokacija za nasilje. Dakle, ja imam tu čudnu percepciju američkog Zapada u filmu: pejzaž mi je blizak, priče su mi strane. Moja skromna misija ovde je da bacim neku nežniju svetlost na te krševite, surove predele. Da ispričam nežniju priču od onih koje su do sada bile dozvoljene ovim krajevima.

Gde ste konkretno snimali film i zašto ste izabrali baš ovu lokaciju?

Maks Voker-Silverman: Film je snimljen na mestu gde se planine spajaju s pustinjom u kampu/akumulaciji na oko 30 minuta od grada Norvuda u jugozapadnom Koloradu. Tu sam celoga života dolazio. S jedne strane se prostiru pašnjaci: goveda, lucerka. S druge strane je podnožje Loun Koun, veoma elegantna i usamljena planina – jedinstvena u Stenovitim planinama po svojoj topografskoj izolaciji. To me beskrajno inspiriše. Nepotrebno je reći da je to mesto daleko od utabanih staza. To je deo ideje svih likova na ovom mestu. Niko zaista ne može da dođe ovde namerno, ali ne može ni slučajno da zaluta.

Snimali smo oko mesec dana, sve dok lišće na jasikama nije požutelo. Poslednje večeri snimanja cela ekipa se popela na grbu Loun Kouna sa Dejl Diki da snimi ključnu scenu.

Proteklih godina smo videli mnoge egzistencijalne lutalice na velikom platnu, poslednji put u “Zemlji nomada”. Zašto je ovo način života za toliko veliki broj ljudi sada, uključujući i Fej?

Maks Voker-Silverman: Mislim da je tako već jako dugo. Oduvek, možda. Ovo su teška mesta za život. Sve je podređeno godišnjim dobima. U tom smislu, nomadski život je prilagođavanje. Tako je bilo s narodima Ute i Pueblo za koje je ovo mesto bilo dom mnogo duže nego bilo kom drugom. Ideja o životu na istom mestu tokom cele godine nije stigla u ove planine sve dok nije otkriveno srebro krajem 19. veka, a i to je kratko trajalo. Ono što je došlo kasnije – stočarstvo, rančevi, skijanje, turizam – sve je to sezonsko i zasnovano na migratornoj radnoj snazi.

Možda postoji i neka projekcija mog statusa u ovom pejzažu. Ovo je moj dom, moj istinski dom, ali ja ovde ne posedujem zemlju. Ne posedujem kuću. Dakle, dom postaje jedna od onih stvari koje ne možete kupiti. Priroda, u suštini, i prijatelji. Na sreću, to je takođe sve što je čoveku potrebno.

Recite nam nešto o stvaranju opuštenog tona i ritma ovog filma. Nigde se niste žurili, baš kao i Fej…

Maks Voker-Silverman: Rutina je moćna stvar. Njoj pribegavamo kad nemamo ništa drugo. Postoje trenuci u životu kada je potrebna velika hrabrost da se napravi kafa i pređe prag svako jutro. U toj poziciji se nalazi Fej na početku “Jedne ljubavne pesme”. Veliki izazov isceljenja je taj što zahteva rutinu – ali u nekom trenutku zahteva i raskid s rutinom. To je taj zastrašujući, plemeniti skok u nepoznato u nadi da će sve ispasti dobro. To je naše putovanje sa Fej.

Muzika je tako ključna za ovu priču – ona je deo Fejine životne priče, a i sam naslov filma se odnosi na pesmu.

Maks Voker-Silverman: Uz ovu muziku sam odrastao. Ona me inspiriše više od bilo čega drugog. U muzici ruralnog Zapada postoji mekoća i poezija koja tek treba da bude istražena na filmu. Nadam se da će “Jedna ljubavna pesma” doneti nešto od toga na bioskopsko platno.

Muzika za ovaj film je bazirana na kantriju – najlogičniji izbor, s obzirom na mesto radnje. Ali zadire duboko u korene tog žanra – u bluz, gospel, soul, divlju stranu folka 20. veka – i poštuje tradiciju kojoj kantri muzika duguje sve. Tu spadaju savremene zvezde poput Valeri Džun, legende kao što su Tadž Mahal, Elizabet Koton, Blejz Foli, Džeri Džef Voker, Majkl Harli, kao i umetnici koje istorija uglavnom zanemaruje kao što su Širli En Li, Hristovi sinovi, Dik Flad i Linda Brenon. To je širok dijapazon izvođača koji ima za cilj da pokaže da su ove tradicije i snažno istorijske i veoma žive, sastavljene od smelih i nežnih autsajdera poput likova u filmu.

Originalnu muziku je komponovao sirijsko-američki kompozitor i filmski stvaralac Ramzi Bašur — moj stari cimer. Inspirisana je našim dugogodišnjim divljenjem prema gitaristi Džonu Fehiju – još jedna legenda – i sadrži jednu gitarsku numeru. Ogoljen, akustični i melodični zvuk gitare.

Da li ste se obratili određenim muzičarima za pesme, i ako jeste, zašto?

Maks Voker-Silverman: Jedna od čudnih i slatkih stvari u vezi sa pravljenjem muzičke pozadine filma je pisanje pisama svojim herojima i traženje od njih da vam izađu u susret. Ponekad to uspe, a ponekad ne. To je jedan od onih “uštini se” momenata u životu. Što se tiče “zašto?” ponekad se pesma jednostavno uklapa u određeni trenutak filma. Teško se teško može objasniti. Ali prava pesma u pravom trenutku u pravom filmu ume da bude najmoćnija stvar u umetnosti.
Šta očekujete da će gledaoci dobiti od ovog filma?

Maks Voker-Silverman: Najviše što može autor gledaocima da pruži je da im istovremeno izmami i osmeh i suze. To je moja definicija lepote. Nadam se da će ljudima posle gledanja ovog filma svet izgledati malo bogatije. I življe.

Izvor: DOB

Nakon najvećeg australijskog i najvećeg britanskog, prvi put u Srbiju 20. novembra dolazi najveći evropski Pink Floyd Tribute projekat. Projekat je nastao i osmišljen je u maju 2016. godine od strane niza karlovačkih muzičkih entuzijasta koji su okupili pomno odabrane muzičare sa ciljem da kvalitetno i verno izvode muzički opus grupe Pink Floyd. Koncept je zamišljen kao audio-vizuelni show koji će fanove Pink Floyda vratiti kroz vreme kako bi doživeli njihovu izvedbu uživo. „Show je napravljen kao tribute performans koji ima sve komponente – zvuk, video, svetlosni efekti i muzički aranžmani vrlo su slični originalnom izgledu Pink Floyda“ kažu članovi benda i dodaju da je na njihovim koncertima na bini 9 muzičara, a da ih uvek prate muzički producent, inženjer zvuka, video tehničar i reditelj rasvete.

Ekipa ovog sjajnog Pink Floyd tribute projekta jako se raduje koncertu u Beogradu.„Sviraćemo sve planetarno poznate hitove jednog od najznačajnijih muzičkih sastava u istoriji muzike“ kažu Flojdoci i naglašavaju koliko muzika ovog benda znači i njima kao muzičarima: „Na muzici Floyda smo odrastali, širili muzičke vidike. Tada, na samim počecima bavljenja muzikom nismo mogli ni da zamislimo da ćemo se jednog dana uhvatiti tako zahtevne materije i pokušati da je savršeno reprodukujemo... i da će nam to po svim dosadašnjim kritikama poprilično ići od ruke“
 
Pink Floyd je posebna vrsta magije koju nije lako „imitirati“... Koliku odgovornost osećate kada stanete na binu u svojstvu Pink Floyd tribute benda?

„Publika Pink Floyda ne poznaje starosne granice, upoznata je s materijom u svim detaljima i strašno je kritična, ne priznaje ništa manje od izvrsnosti. Toga smo bili svesni kada smo pokretali ovaj projekat i maksimalno smo se odgovorno postavili prema njemu, iz poštovanja prema liku i delu Floyda, prema tim besmrtnim muzičkim remekdelima koje su napravili, ali i iz poštovanja prema fanovima koji dolaze na naše koncerte sa velikim očekivanjima.“
 
Koliko vam je teško/lako na bini biti „neko drugi“?

„Jako je teško na bini biti Pink Floyd. Zahtevne su deonice svih učesnika ovog audio vizuelnog spektakla, bilo da se nalaze na bini ili ispred nje. U isto vreme je i veliko uzbuđenje i izazov na svakom novom koncertu biti na vrhuncu zadatka. I velika sreća i zadovoljstvo kad sa bine vidiš srećna lica publike koja učestvuje u svakoj pesmi kao dodatni član ekipe.“
 
Koliko vam je teško da odaberete repertoar za nastupe, s obzirom na opus benda čiju muziku svirate?

„Već smo nekoliko puta menjali i nadograđivali repertoar i to ćemo raditi i dalje. Prema našem osećaju i fidbeku publike. Obavezno promenimo set listu ako drugi put dolazimo u isti grad, kako bi i oni koji su već bili na našem nastupu doživeli nešto novo i drugačije.“  
 
Publika Pink Floyda je prilično „zahtevna“... kako su vas prihvatili na dosadašnjim nastupima?

„Publika Floyda poznaje materiju u detalje i zato smo srećni i strahovito ponosni što su nas, gde god smo do sada svirali, prihvatili s oduševljenjem.

"Zatvorim oči i čujem Floyde", rečenica je koju smo mnogo puta čuli na našim nastupima i koja nam strašno puno znači.“
 
Pred svoj prvi beogradski koncert, članovi benda kažu da očekuju u Hangaru Luke Beograd veliki broj kolega muzičara i znaju da će „svi redom u publici“ biti poznavaoci opusa grupe čiju muziku sviraju: „Daćemo sve od sebe da mogu da zatvore oči i čuju Pink Floyd, da sa ovog koncerta kući odu punog srca i nose lepe uspomene!“   
 
***
Ulaznice za Pink Floyd Tribute Show 20. novembra u Hangaru Luke Beograd možete kupiti na nekom od prodajnih mesta Tickets-a i online na tickets.rs >>

Izvor: PR Ljiljana Zdravković