Za istoriju Festa vezani ste na više načina, kroz aktivnosti svojevremeno u Savetu Festa, kao neko ko je u vreme sankcija dovodio u Beograd svetske zvezde (Džim Džarmuš, Džoni Dep, Beatris Dal, Harvi Kajtel), a sada ste dali svoj najnoviji film „Na mlečnom putu“ za svečano otvaranje festivala. Kako danas ocenjujete značaj Festa?

Fest je preživio. On je kao i naša država, pokušava da nađe svoje mjesto među festivalima kao i država prema drugim državama. Fest je bio mezimče Amerike i Evrope, svi filmovi su stizali do rumunske i bugarske gvozdene zavjese, nema ko od glumaca i autora u ono doba nije stigao u Beograd. Kada je srušena Jugoslavija meni je bilo žao pa sam, koliko je to bilo moguće, pomogao Fest. Ono što je važnije - Fest je u zlatnim godinama bio ogledalo svjetskog filma i ja mislim da bi on trebalo da nastavi sa onim što je ostalo u sjećanju iz tog doba: velika autorska dostignuća, veliki filmovi, to je ono što bi Fest trebalo da bude u budućnosti, pozornica na kojoj se smjenjuju najznačajniji autorski pothvati u svijetu.
 
Film „Na mlečnom putu“ je izazvao pozitivne reakcije na svetskoj premijeri na festivalu u Veneciji, zatim u Londonu, Moskvi, Lisabonu … i na domaćoj premijeri na Kustendorfu. Kakva su Vaša očekivanja od beogradske premijere?

Beogradska publika je oduvijek bila prava mjera za vrijednost jednog filma. Pošto je ta publika počela da me prati davno ja sam se uvijek trudio da ih dovedem do ushićenja. Nema razloga da to ne bude najbolja projekcija ovog filma.
 
Mediji su sa puno pažnje pratili nastanak ove, kako ste izjavili, savremene bajke, ali možete li za publiku Festa da podsetite na osnovnu ideju sa kojom ste ušli u projekat?

Ideja ovog filma je skrivena u tajni ljubavi, žrtvovanja i idealizovane forme koju njegujem od početka. Čovjek koji nosi mlijeko otkrije da zmija voli mlijeko, a žena koja je zaljubljena u njega sve čini da ga pridobije. K’o što to biva u životu, on se zaljubi u onu drugu. Nije ono što hoćeš nego će biti ono što je suđeno. Rječju, ovaj film aktivira ne samo zaplet koji vodi preko pogrešne odluke mlade žene koja je zaljubljena u Kostu, koja odluči da će svadba između njenog brata i one druge biti, što odvede u tragičan kraj, niti se njen brat i ona ne vjenčaju nego bivaju ubijeni od potjere koja goni onu drugu, koju igra Monika Beluči. U toj potjeri se pridruži Kosta i tada se javlja velika nerealizovana ljubav izmedju njih dvoje. Sve bude, na kraju, u znaku Foknera i njegove ideje iz romana “Divlje  palme” kada jedan čovjek prouzrokuje, ne htijući, smrt voljene osobe i kada želi da se ubije pomisli: ako se ubijem ko će se sjećati one žene gore i ljubavi naše!
 
Da li ste menjali scenario tokom snimanja? Koliko ste se držali plana, a koliko ste se prepuštali intuiciji, nadahnuću kao preduslovu za nastanak autorskog filma?

Nikada ni jedan film koji proizvodi potres u duši i koji ushićuje ljude nije pravljen tačno po scenariju. Ima i takvih ali su rijetki.
 
Mnogi su fascinirani učešćem zvezde kao što je Monika Beluči u srpskom filmu, a mnogi Vam i zavide na scenama koje ste imali sa njom kao glumac. Šta je za Vas značila ta umetnička saradnja i po čemu ćete je se najviše sećati?

Pošto sam ja tanak glumac, ali sam dobar komunista, moja uloga je bila da pratim rad oko sebe, Moniku Beluči i Slobodu Mićalović. Moram da kažem kako sam oduševljen njihovim kreacijama, koje su i meni pomogli da budem i reditelj, ali i glumac komunista.

Posle Festa „Na mlečnom putu“ će biti i na redovnom bioskopskom repertoaru. Sa kojom vrstom publike će, prema Vašem mišljenju, najbolje komunicirati?

Mislim da je moguća šira komunikacija zato što film barata potresnim, dramatičnim, ali i duhovitim situacijama iz ljudskog života.

U opisu programa za koje birate filmove stoji da su u pitanju subverzivna arthouse ostvarenja. Koji su to elementi subverzivni u savremenom arthouse filmu, pa i u onima koje Vi birate?

Filmovi u programu Granice su, od godine do godine, na različite načine subverzivni. Ovaj program se, shodno svom imenu, bavi preispitivanjem granica. Možemo da kažemo da se ove godine, bar što se tiče dela programa, radi o granici između dokumentarnog i igranog, odnosno, brisanju iste. U programima najuglednijih svetskih festivala više nije neobično da se rame uz rame takmiče dokumentarni i igrani filmovi, i da dokumentarni neretko pobeđuju.

U programu Granice ove godine imamo tri veoma dobra dokumentarna filma, to su: “Safari”, kultnog austrijskog reditelja Ulriha Zajdla (po meni jednog od najznačajnijih evropskih reditelja danasnjice), koji je i prethodne godine bio prisutan u ovom programu sa ostvarenjem “U podrumu”. “Safari” je provokativan portret zapadnog društva, film koji se bavi zapadnim turistima, pripadnicima srednje klase, koji odlaze u Afriku u lov na životinje. Oni ubijanjem doživljavaju neku vrstu emocionalnog oslobođenja; pritom, treba imati u vidu da to nisu bogati turisti, pošto je ta vrsta putovanja postala pristupačna i pripadnicima srednje klase.

Odličan dokumentarni film “Liberami” se bavi sve vecim brojem slučajeva rituala isterivanja djavola koji se dešavaju u okviru katoličke crkve u Italiji.  Tu je i film “Roko”, o jednoj od najvećih zvezda svetske porno industrije. Roko je u intervjuima pred kamerama veoma iskren, ponekad čak toliko da dovodi svoj mit u pitanje. U ovom dokumentarcu publika će moći da sazna dosta o njegovim počecima, odnosu sa porodicom, i surovim odnosima u svetu šou biznisa.

FEST ima tradiciju provokativnih selekcija, a neke od njih pravili su Dušan Makavejev i Miroljub Vučković. Međutim, da se ne vraćamo u prošlost ovog velikog festivala: zašto je za FEST danas važno da isprovocira publiku?

Mislim da je provokacija publike danas posebno važna, pošto je konformistički, apatičan duh jači neko ikada. Takođe mislim da ta situacija nije karakteristična samo za nas, nego i Evropu, i Zapad uopste. Naravno, treba razdvojiti prvoloptašku, malograđansku subverziju od one temeljne.
 
Da li vam se čini da su takozvane “provokacije” privilegija samo ove tri selekcije u okviru festivala, ili nije baš tako? Fest se najčešće pozicionira kao festival kojeg krasi kvalitetan, ali mainstream program.

Provokacije koje pominjete postoje i u mainstream programu. Međutim, to su mahom filmovi koje publika može da vidi u bioskopima, odmah ili gotovo odmah nakon Festa.  Programi o kojima pričamo čine raritetniji filmovi koje, što se tice Srbije, uglavnom možete pogledati samo na Festu. Dakle, to su filmovi za prave filmske sladokusce, odnosno one najposvećenije što se tiče kulta.

Na koji način birate filmove za selekcije - putujete li po drugim festivalima, ili opipavate još neistražena polja autorskog filma?

Selektovanje filmova podrazumeva putovanje po festivalima, ali i gledanje filmova preko linkova. To je najbolji način da se opipaju neistražena polja autorskog filma.

Koliko vam je važno ono što je za glavne programe neretko presudno, da je film nagrađivan ili ima poznatog reditelja? Smatrate li hrabrim uzimanje nekog filma koji, u inače subverzivnoj selekciji, ni po čemu nije blizak publici?

Festivali se dele na one ključne, koji odredjuju modu tj. osnovna kretanja u svetskom arthouse filmu (ima  ih najviše deset), i prateće festivale, koji mahom prikazuju nagrađivane i hvaljene filmove sa pomenutih mainstream festivala. Tih pratećih, satelitskih festivala, u kojima težiste nije na otkrivanju novih naslova i autora, u svetu ima na stotine. Ja pokusavam da, kolko je to moguće, povremeno  u selekcije stavim bisere, odnosno prikažem i one filmove koji nisu prethodno dobili pečat odobrenja od tih najvežih festivala, ili nisu bili na pravi način vrednovani nakon tamošnjih premijera. Takvih naslova, koji možda nisu na pravi način vrednovani, ima i u glavnom takmičarskom programu.

Microvawe je selekcija koja predstavlja domaće niskobudžetne filmove, estetska osveženja, kako ste jednom prilikom izjavili. Međutim, po čemu se ona značajno razlikuje od selekcija Thrills&Kills i Granice?

Microwave selekcija je vezana pre svega za domaće filmove i posledica je moje namere da motivišemo domaće autore da, ukoliko su prinuđeni, stvaraju filmove mimo podrške na konkursima. Da li su, na koji način i u kolikoj meri, to subverzivni filmovi, za ovu selekciju nije važno. U nekim primerima se vidi da je moguće u produkcijskim uslovima štap - kanap stvoriti vredna umetnička dela.To se dešava  onda kada je estetska koncepcija unapred pomirena sa pomenutim produkcijskim uslovima. To pomirenje zahteva, pored talenta, iskustvo i zrelost.

Najbolji bosanski rokenrol sastav, Zabranjeno pušenje, koji donosi autentični kolokvijalni pank iz srca Olimpijskog Sarajeva, vraća se pred našu publiku da uveliča novogodišnje praznike! U Domu omladine Beograda nastupiće 2. januara 2017. godine, kad se praznična euforija već pomalo smiri, da doprinesu svečanoj atmosferi na mestu na kome će se okupiti sva bivša SFRJ raja. Tokom ove muzičke svečanosti, obnoviće se sećanja na sve što je bilo lepo i dobro, na sve što je bilo veselo i sjajno, uz dosta odgovarajuće satire – dakle, pevaće se onako kako je bilo.U susret koncertu razgovarali smo sa Sejom Seksonom, frontmenom Zabranjenog pušenja.

Da li ste ikada bili u Beogradu za vreme novogodišnjih praznika? U to vreme se ovde okuplja publika iz cele bivše Jugoslavije – da li će program za koncert biti presek cele vaše karijere?

Sejo Sekson: "Pa, iskreno, nisam nikad bio u Beogradu svirati za Novu godinu pošto postoje ozbiljne alternative u Jahorini i Bjelašnici i planinama koje smo voljeli za opijanje, ali znam za ovaj događaj, za ovaj ritual okupljanja i nadam se da ćemo odgovoriti pozivu saveznog kapitena, da ćemo zadovoljiti ljude izborom pjesama. Nije lako za Pušenje koje ima toliko ploča i toliku karijeru napraviti neki raspored koji će zadovoljiti sve. Uvijek bude tih pitanja zašto niste “Piccola Storia”, zašto niste “Na straži pored Prizrena”, ali to je valjda usud, mada mi odsviramo i po tri sata koncert, ali teško je odsvirati sve pjesme koje ljudi vole. I tako… Elvis J. Kurtovich kaže za mene: “Sejo Sexon – zabava za cijelu obitelj” pa se nadam i da će ljudi u Beogradu otići zadovoljni s koncerta."

Kakva su iskustva sa poslednjih koncerata i turneja, da li mlađa publika poznaje stare pesme? A kako starija publika reaguje na nove?

Sejo Sekson: "Pa ja to često govorim, mislim da je tajna naše dugovječnosti vjerojatno u roditeljima ovih klinaca koji danas dolaze i u nekoj porodičnoj tradiciji u kojoj je srećom i ploča ili CD Zabranjenog pušenja. Vjerujem, pošto Pušenja nema puno u medijima i na radio stanicama, da se ta neka tradicija prenosi nekom usmenom porodičnom predajom, tako da bude puno ljudi, puno generacija i mislim da to svaki bend mora smatrati velikim komplimentom."

Kakvo je po vama nasleđe Zabrenjenog pušenja, kao vrha jednog potkulturnog pokreta, i kako poruka tog pokreta komunicira sa savremenim svetskim i regionalnim zbivanjima?

Sejo Sekson: "Umjetnost nikada nije mijenjala svijet, tako ni naš pokret. Stvari idu svojim tokom, ali sve ovo što smo radili i komunicirali kroz sve ovo vrijeme, zapravo je bilo kao onaj pijanac za šankom koji se izjada konobaru. Čovjek jednostavno ima potrebu nešto da kaže o tome, da neka svoja razmišljanja, pogotovo kad smo bili klinci, iskomunicira sa svijetom. Pošto je Novi primitivizam uvijek bio reakcija na akutni, mainstream primitivizam, koji je danas sveprisutan, mislim da za Novi primitivizam nema zime. I inače naš region, na sreću ili na žalost, uvijek daje inspiraciju i uvijek daje teme koje su zanimljive i atraktivne za raditi ih, bilo kroz film, bilo kroz muziku, bilo kroz knjige, bilo kroz pozorište, tako da mislim da za umjetnike u regionu bez obzira što možda skromno zarađuju i skromno žive, što se tiče inspiracije, nikad neće biti problema."

Kako vidite savremenu rok scenu, u Bosni, Hrvatskoj i Srbiji? Ima li novih talenata koje cenite? Pod kojim uslovima oni danas rade, ako se stanje tržišta uporedi sa nekadašnjim?

Sejo Sekson: "Nadovezujemo se na prethodno pitanje… Znači, puno je bendova koji su imali Pušenje u svojoj lektiri i ja sam jako sretan zbog toga. Pogotovo što su to danas najuspješniji bendovi u regionu, kao što je Dubioza, T.B.F, Hladno pivo… To su sve, u stvari, bendovi koje vidim kao svoju djecu i jako sam sretan zbog njihovog uspjeha jer to govori puno i o Pušenju, a govori i o nekoj našoj stvarnosti koja još uvijek traži takve teme i takve bendove i nisu svi završili u tom moru žabokrečine u kojem se nalazi najveći dio današnje estrade. Ako se uporedi sa prije, u svakom slučaju, teže se probiti. Naši mali feudalizmi su, kako bi uzeli svoj danak, doveli do toga da je danas teško saznati za bend iz Srbije u Hrvatskoj. Izgubila se ta moćna poluga te omladinske strukture, omladinskih klubova, omladinske štampe, koja je podržavala rock’n’roll i možemo otvoreno reći da ni režim nije baš zazirao od njega, mada smo često bili na suprotnim stranama. Ali s druge strane, tu su puno veće mogućnosti snimanja, tu su danas velike mogućnosti promocije putem Interneta, tako da, što kažu u Bosni, dobiješ na ćupriji, izgubiš na mostu."

Šta Zabranjeno pušenje trenutno radi, kada će izaći novi album?

Sejo Sekson: "Pušenje je trenutno na turneji koja obuhvata nekih 4-5 zemalja. Svirat ćemo novogodišnje partyje i u Skopju i u Beogradu. Imali smo sad nekoliko koncerata u Hrvatskoj i Sloveniji. Poslije toga imamo jedan koncert u Sarajevu. Počeli smo polako raditi i novi album, ali sve su pripreme usmjerene na film o Pišonji i Žugi, koji bi se trebao početi snimati negdje krajem aprila. Pozdravljam svu raju što vas čita i nadam se da se vidimo na koncertu!"

Predvodnik nove struje kantautora na našoj muzičkoj sceni, poznat pod enigmatičnim imenom Kralj Čačka, na velikom koncertu, u četvrtak 22. decembra od 21:00 u Velikoj sali Doma omladine Beograda, promovisaće svoj prvi album "Zemlja snova". Očekuju vas nove, stare i razne druge pesme koje će Kralj i ekipa odsvirati samo za vas, u raskošnijem ambijentu nego ikad. Tim povodom popričali smo sa Kraljem Čačka o predstojećem koncertu, novom albumu i daljim planovima.

Šta je za tebe zemlja snova? Mesto iz mašte ili neki san koji može da se ostvari? Da li uopšte misliš da ironija i metafore mogu da se shvate na prvo slušanje pesama?

Kralj Čačka: Da, to je metafora i ironija, u isto vreme, za mesta iz stvarnosti, a shvatanje zavisi od percepcije slušaoca. Da li će biti na prvo ili peto slušanje ili stoto slušanje, ili uopšte neće biti, ne znam, pretpostavljam da zavisi od frekvencije na kojoj se slušalac i pesma nalaze.

Pesme na albumu su žanrovski različite, ambijent ide od bluza do šansone, u kom se ti okruženju osećaš najprijatnije?

Kralj Čačka: Muziku za svoje pesme pokušavam da izvučem iz samih tekstova, odatle i dolazi žanrovska šarolikost, a bluz je vrlo često prisutan kao stanje.

Kada bi morao da izabereš jednu pesmu sa albuma da se prestaviš nekome ko nikada nije čuo Kralja Čačka, koja bi to pesma bila i zašto?

Kralj Čačka: Sve pesme me određuju, ali ako bih baš morao da biram onda bi to bila pesma ‘’Na margini’’, jer odatle je sve krenulo.

Tokom poslednjih meseci bend se potpuno definisao i stabilizovao u sadašnjoj postavi. Predstavi momke i šta je emocija koju svaki od njih donosi u pesmama.

Kralj Čačka: Za bubnjevima je gospodin Igor Božić, svojim ritmom unosi nemir i stabilnost, kad je to potrebno, zatim  gospodin Miladin Stojković za kontrabasom, snažna harmonsko-ritmička podrška, gospodin Marko Marić za klavirom i el. gitarom, svojom šarolikom ulogom obogaćuje aranžmane i doprinosi ekspresiji pesama.
Često te porede sa Tomom Vejtsom, drugi pominju Đorđa Balaševića, treći Džonija Štulića ili Boru Đorđevića. U svim tim licitacijama imenima ostaješ nekako svoj i autentičan. Kada bi ti isticao uzore, ko bi to bio i šta ti se kod njih najviše dopada.

Kralj Čačka: Tom Waits, Bob Dylan, Leonard Cohen, Nick Cave, Howlin Woolf, Zvonko Bogdan, Arsen Dedić, Toma Bebić, Dado Đurić, Kurt Weill, Bertolt Breht, Louis Bunuel, Federico Felini, Ingmar Bergman, Robert Jonson, Howe Gelb, Giant Sand, Fernardo Pesoa, K.G.Jung, Žan Bodrijar, Bela Hamvaš kao i još mnogi drugi čija dela su uticala i utiču na mene.

Šta ćeš svirati na koncertu u Domu omladine Beograda i da li će biti i pesama koje nisu ušle na album?

Kralj Čačka: Naravno, sviraćemo pesme sa prvog albuma i pesme sa narednih još nesnimljenih albuma.
Samo nekoliko meseci će deliti izlazak knjige poezije i prvog albuma Kralja Čačka. Šta se u tebi promenilo ove godine, Kralj kao da je spreman da preuzme tron koji mu se dugo nudi... Da li to znači da si sada konačno sazreo kao muzičar, pesnik i pevač?

Kralj Čačka: Ove godine, izašla je zbirka pesama i konačno debi album, sa kojima sam zaokružio deo svog stvaralaštva. Samim tim odnos prema onome što radim postaje zreliji i ozbiljniji, naravno, takvom procesu nema kraja.

Šta su planovi za 2017. godinu?

Kralj Čačka: Više svirati, promovisati album i pripremiti se za snimanje novih pesama koje odavno čekaju da budu snimljene.