U subotu, 10. decembra u 19 časova u okviru osmog Merlinka festivala biće prikazan austrijski dokumentarac „Braća noći“ u režiji Patrica Chihe. Film je premijerno prikazan na ovogodišnjem Berlinalu, a dobio je nagradu za najbolji dokumentarni film na Međunarodnom filmskom festivalu u Kuritibi – Brazil. Film prati grupu mladih bugarskih Roma koji su došli u Austriju tragajući za slobodom i brzim novcem. Oni prodaju svoja tela kao da je to sve što imaju i novac šalju svojim ženama i porodicama u Bugarsku. Reditelj Patric Chiha predstaviće film na Merlinka festivalu i odgovarati na pitanja publike nakon projekcije. On je rođen u Austriji 1975. godine, a trenutno živi u Parizu. Prvi kratki film snimio je 2001. godine, a njegov prvi igrani film „Domaine“ iz 2009. godine premijerno je prikazan na Biennalu u Veneciji. Najveći uspeh doživeo je s filmom „Boys Like Us“ koji je imao i bioskopsku distribuciju.

Mladići koji su glavna tema filma „Braća noći“ su heteroseksualci, mnogi od njih su oženjeni, ali zarađuju bavljenjem prostitucijom u Beču. Ovde se o toj temi retko priča i pretpostavljam da o tome ne razgovaraju sa svojom porodicom u Bugarskoj. Kako si pristupio toj tabu zoni?

Naišao sam na njih tokom istraživanja za jedan drugi film na temu homoseksualnosti i imigracije. Jedne večeri sam se našao u jednom baru za žigole u Beču, oni su svi bili tu i proveo sam celo veče sa njima. Veoma brzo su razumeli da ja nisam ni mušterija niti žigolo - bio sam previše mlad za prvo, a previše star za ovo drugo. Odmah su mi se svideli, ali u kinematografskom smislu. Dugo u filmovima nisam video takva tela, vragolast način na koji se kreću, igraju, poziraju, tumaraju, i konstantno pričaju jedni sa drugima. Podsećaju me na prelepe i nepredvidive likove u filmovima Fasbindera, Kopole i Pazolinija. Za mene, težnja da se snimi film je bazirana na ljudima. Želeo sam da snimim te ljude. Zanimalo ih je šta ja to radim, ali prošlo je vreme dok nisu razumeli šta je meni u stvari bilo bitno. Kada su videli da ih ja poštujem, postepeno su počeli da mi veruju. Sa njima sam proveo godinu dana. Često smo izlazili zajedno, da bismo se upoznali i da bismo stvorili jednu atmosferu poverenja, i kako bih mogao da im ukažem šta tačno želim da radim sa njima. Stavljam akcenat na to „sa njima“. Nisam želeo da napravim film o njima, hteo sam da to bude sa njima.

Koliko je velika njihova zajednica u Beču? Kako bi to opisao?

Postojala su dva bara (noćna kluba) u Beču u kojima su se ovi ljudi sastajali. Jedan su zatvorili, ubrzo nakon početka našeg snimanja, tako da je ostao samo jedan koji je svake večeri bio pun. Tamo sam upoznao prvo Rumune, hteo sam da napravim film sa njima, ali su oni postepeno nestali. Tako je to u ovoj zajednici. Meni nije bilo lako da napravim film sa ljudima koji nisu želeli da me čekaju, kojima nisam bio potreban i koji su nestajali.
Rumuni su se stalno žalili na Bugare, posebno Rome iz Bugarske, zato što su se zbog njih cene smanjivale. Na kraju su ostali samo Bugari. To je jedna brutalna zajednica, sa grupama nalik na prave bande. Oni su prijatelji, braća ili rođaci, i bilo ih je previše za posao koji se nudio. Kada su novi i mladi, mogu imati dosta uspeha, ali on veoma brzo nestane.

Iskoristio si reč „brutalne“ kada si opisivao te bande. To je aspekt koji se odmah dovodi u vezu sa njima, ali mislim da se ni na jedan način to nije odrazilo u filmu.

To je dobar komentar. Ja sam takođe primetio, kada sam počeo da uređujem film, da nedostaje taj osećaj opasnosti koji sam iskusio kada sam prvi put izašao sam njima. Brutalnost nestaje istog trenutka kad počneš da snimaš. „Brutalnost“ je jaka reč, možda je bolje reći da su mi preneli osećaj straha. Bio sam fasciniran njima, a u isto vreme su me plašili, ali na kraju krajeva, ove dve stvari često idu zajedno. Ali nisam hteo da ponovo stvorim taj strah kada sam počeo sa snimanjem, to ne bi bilo fer prema njima. Shvatio sam tokom procesa snimanja da sam u stvari pravio film o deci. Njihova brutalnost u stvarnom životu je jednim delom gluma. Bilo mi je bitno da prikažem ljude i šta cenim, i zašto su mi interesantni. Kada počneš sa snimanjem postoji prijateljstvo i međusobno poverenje. Posle godinu dana zajedničke saradnje, postali smo kao braća.

Tvoji poslednji filmovi pripadaju kategoriji fikcije. Da li si ovde naišao na pitanje da li da priđeš temi na skroz fiktivan ili na dokumentarni način? Kako si razvio ovu hibridnu formu?

Uvek sam bio siguran da će ovo biti dokumentarac, ali sam u isto vreme bio siguran da postoji granica između dokumentarca i igranog filma. Tačna pozicija ove granice ostaje misterija. Istog trenutka kada se kamera uključi, sve postaje izveštačeno. Film je jedna veštačka forma. Braća Darden takođe prave veštačke filmove. Kada sam to shvatio, osećao sam se dosta slobodnije u svom poslu. Ta izveštačenost je moj put ka realnosti, ljudima i njihovim osećanjima. Takođe je bitna činjenica da su barovi u kojima oni rade veoma slični onim barovima iz Fasbinderovog filma „Kerel“: crveno svetlo, kič lampe, teatralna atmosfera, bugarska muzika sa turskom aromom. Ti barovi su tako izvan svog vremena: otrcani, a u isto vreme glamurozni. Kao da ste u odeljku za filmske kostime ili na pozorišnoj sceni. Momci u kožnim jaknama, sa gelom u kosi, pričaju kao Marlon Brando ili muškarci iz Pazolinijevih filmova. Realnost takođe može biti teatralna. Ovi momci uglavnom žive noću, a noć je svet veštačke svetlosti i iluzije. Postavljaju se pitanja kao što su: „Ko smo mi?“, „Koji igru igramo?“, „Koje uloge poprimamo?“.

Trejler: ovde

Ako pitate nekog fana treš metal zvuka za jedan od omiljenih albuma gotovo sigurno će među odgovorima biti i neki od albuma benda Sepultura. Ako to isto pitate fana ded metal zvuka, dobićete isti odgovor. Ako idete dalje, pa krenete u blek metal i sve do nu metala, a neretko i hardkora, odgovori će sigurno sadržati i Sepulturinu diskografiju. Ako se pitate kako je to moguće, odgovor je vrlo jasan. Radi se o možda najkreativnijim muzičarima koje je svetska ekstremna scena ikada imala. Pokretačku snagu cele te mašinerije oduvek su činili braća Max i Iggor Cavalera.

Danas, 20 godina nakon objavljivanja albuma Roots koji je pomerio sve moguće granice komponovanja i stvaranja ekstremne muzike, njih dvojica su se odlučili na potez koji je uzburkao fanove širom sveta: da odsviraju album u celosti i poklone ga svim svojim lojalnim fanovima. „Roots“ će u svoj svojoj slavi i veličini biti izveden 14. novembra u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Ulaznice su u pretprodaji preko EVENTIM mreže po ceni od 2000 dinara.

Navršilo se 20 godina od kako je legendarni Roots album objavljen. Kako vam danas zvuči, nakon toliko vremena?

Maks: Meni je utisak daleko jači nego pre. Neverovatno je kako je taj album uspeo da odoli zubu vremena i kako i danas zvuči sveže, direktno i moćno. Toliko super stvari se desilo nakon što je album objavljen, inspirisao je mnogo bendova od nu metala pa sve do blek metal scene u Norveškoj.

Igor: Roots album zvuči kao da je juče snimljen, svež i nov. To dokazuje kvalitet koji poseduje, i dalje je jednako vredan i aktuelan.

Da li biste nešto promenili? Dodali neki deo ili nešto obrisali možda?

Maks: Oh da, promenio bih kraj pesme Roots Bloody Roots koji je po meni spor. Demo koji sam snimio za tu pesmu ima brži završetak i zvuči zaista odlično.

Igor: Nema šanse, ništa ne bih menjao. Sve je perfektno i na mestu gde treba da bude. Roots album je imao ogroman uticaj na metal i hardkor scenu, takoreći udario je prave temelje za mnogo novih pravaca i stilova. Da li vam se sviđa šta je sve nastalo kasnije? Mnogo bendova koji su danas vrlo popularni je kreiralo svoj stil baš prema Roots albumu.

Maks: Mislim da je album ozbiljno uticao na nu metal i bendove kao što su Slipknot ili System of a Dawn. Takođe na blek metal bendove Immortal i Enslaved, između ostalih. Tu su, takođe, i ekstremni metal bendovi kao Melechesh i Acyl koji su Roots album često navodili kao jedan od glavnih uzora.

Igor: Smatram da je najveće dostignuće Roots albuma što smo sa njim uspeli da pokrenemo ljude da totalno otvorenog uma krenu u istraživanje svojih muzičkih korena, prošlosti, tradicije. Od tog momenta više ništa nije isto i pokrenuta je prava lavina od nu metala pa do blek metal scene.

Dugo ste na sceni i propratili ste dobar deo evolucije metal zvuka, nastanka i nestanka mnogih stilova i trendva. Kako gledate na ekstremnu scenu danas, šta vam se dopada?

Maks: Ja baš aktivno pratim nove bendove i trudim se da pohvatam što više novih dešavanja na sceni. Jako mi se dopadaju: Homewrecker, Harmsway, Young And In The Way, Full of Hell, Code Orange, Mgla, Abbath, Benighted, Hour of Penance!

Igor: U ovom momentu širom sveta se stvara neverovatno mnogo kvalitetne muzike. Mnogo odličnih novih i mladih bendova pomera granice muzičke scene i to je fantastično. Sviđaju mi se bendovi kao što su: The Body, Code Orange, Full of Hell.

Svaki album Sepulture je različit od prethodnog i svaki donosi nešto novo u svom zvuku. Da li možete da za svaki album napišete jednu reč ili što kraći opis istoga? Nešto što opisuje vaša osećanja i razmišljanja o svakom od albuma?

Maks:
Besial Devastation / Morbid Visions = Početak. blek/ded metal koreni.
Schizophrenia = treš uticaji, tehnička svirka
Beneath The Remanis = izalak u svet i šire krugove
Arise = Perfektna kombinacija ded i treš zvuka
Chaos A.D. = početak eksperimentalnog komponovanja i tribalizma
Roots = dominacija tribalizma

Igor: Ja mislim da je to evolucija stvarana nekolicinom vrlo svesnih i otvorenih muzičara. Tako je najadekvatnije da se opiše sta šmo radili, i šta radimo.

Maks je svirao mnogo puta u Beogradu, ali nikada zajedno sa Igorom. Da li će za vas ovo biti poseban koncert, pošto ćete nastupiti po prvi put zajedno kod nas?

Maks: Da, mi jako volimo Srbiju i ja lično imam posebne konekcije sa srpskim plemenima. Biće to magično metal veče za pamćenje!

Igor: Oh da, ja sam jako uzbuđen što ću prvi put u životu svirati zajedno sa mojim bratom u Beogradu. To će biti događaj epskih razmera!

Ako bi vaši fanovi širom sveta organizovali glasanje i sakupili milion glasova sa zahtevom da snimite ponovo Roots album, da li bi pristali na to?

Maks: Uh, morao bih da razmislim o tome. To je baš veliki izazov, mada pošto ja volim izazove mislim da bih verovatno pristao na to.

Igor: Sigurno, obožavam izazove!

Hvala na ovom finom razgovoru. Srećno na turneji i jedva čekamo da čujemo koncert u Beogradu.

Maks: Super, hvala i tebi i vidimo se svi!

Igor: Hvala tebi!!!

(Intervju pripremio: Milan Rakić)

Jedan od najvažnijih evropskih džez umetnika, norveški pijanista i kompozitor Tord Gustavsen postavio je nove standarde u džez muzici udružujući melanholiju severa Evrope, skandinavsku duhovnu tradiciju i ECM-ovsku umetničku filozofiju. Posle trilogije trio albuma u sastav je ubacio iskusnog saksofonistu Torea Brunborga koji predstavlja prirodni nastavak Gustavsenovog rada sa trijom, dodajući bitan, svetliji valer muzici. Na 32. Beogradskom džez festivalu publici će se predstaviti zajedno sa svojim kvartetom, u petak, 28. oktobra od 23 časa u sali Amerikana Doma omladine Beograda.

Imate imspresivnu karijeru džez muzičara, umetnički izraz sa specifičnom lepotom, intezitetom emocija i melanholičnim prizvukom – šta su glavni uticaji i inspiracije na Vašem profesionalnom i ličnom putu?

Tord Gustavsen: Prvi uticaji došli su od mog oca, često je svirao klavir kod kuće dok sam bio dete i zajedno smo improvizovali muziku još kad sam imao svega dve - tri godine. Svirali smo himne, uspavanke i zajedno izmišljali pesme – veoma sam zahvalan što sam na ovaj način „ušao u muziku“, a ne kroz klasičan način vežbanja, fokusiran na sviranje „pravih nota“ i izbegavanje grešaka na uštrb slobode ličnog izraza… Kasnije, mnogo toga je uticalo na mene i inspirisalo me je, nemoguće je nabrojati, ali muzičari i pevači sa kojima sam kasnije svirao su svakako među važnijima, posebno Jarle Vespestad, Mats Eilertsen, Kristin Asbjørnsen, Solveig Slettahjell, Tore Brunborg, Simin Tander. Naravno, neki od muzičara koji su mi važni uzori i inspiracija su veliki pijanisti Kit Džeret i Bil Evans, kao i Džejms P. Džonson, skandinavski pijanisti Jon Balke i Jan Johanson. Takođe, tu su i džez izvođači, izuzetne melodičnosti I emotivnosti, naraočito Besi Smit, Bili Holidej, Vejn Šorter, Arve Henriksen… Ne smem da zaboravim ni Baha, Ravela i Šostakovića, kao ni tradicionalne muzičare iz različitih muzičkih nasleđa… Mnogo ih ima.
 
Svirali ste i svirate u bendovima različitih formacija – kako različiti ansambli (ne)prisustvo određenog instrumenta ili vokala utiče na kreativni proces i menja muziku?

Tord Gustavsen: Osećam da postoji jasna linija razgraničenja između svih mojih projekata. Jedni u fokusu imaju melodičnost i kontemplativnost, u drugima dominira potraga za ogoljenom suštinom i “nezaslađenom” lepotom, dok u nekim drugim tragam za prostorima gde senzualnost, širina i monumentalnost mogu da koinzistiraju. Takođe, uloga klavira u različitim postavama benda donekle se menja u zavisnosti od toga da li je prisutan vokal ili saksofon, ali moj osnovni odnos prema sviranju je isti. Jednako vrednujem uzajamno dejstvo i međusobno praćenje među muzičarima u bendu, kao i solo sviranje. Svi muzičari i instrumentalisti sa kojima sarađujem jednako kao i ja poštuju pravilo “vise slušaj nego što sviraš”.

Vaš najnoviji album “What was said” objavljen je ove godine u saradnji sa izuzetnom džez pevačicom Simin Tander i bubnjarem Jarle Vespestadom i na izvestan način u Vašu muziku uvodi neke nove momente, elektroniku i sint-bas elemente. Recite nam nešto vise o ovom projektu.

Tord Gustavsen: Ovaj projekat je bio za mene važno putovanje u muzičkom, ličnom, ali i duhovnom smislu. Razvili smo repertoar sa interpretacijama bliskim sofizmu i prevodima starih, norveških, hrišćanskih pesama na drevni avganistanski, paštuanski jezik (što je maternji jezik oca pevačice Simin Tander). Te crkvene pesme uz koje sam odrastao – koje su veoma važne za moj muzički i duhovni temelj, postavili smo u formu dijaloga i mantra način pevanja, čineći ih tako relevantnim i van hrišćanske teologije. Istakli smo ono što ujedinjuje liberalnu, otvorenu spiritualnost u svim religijama, umesto traženja stvari koje nas razdvajaju.
Sa druge strane, u muzičkom smislu počeo sam donekle da se služim elektronikom u poslednjih nekoliko godina, što nisam verovao da će se ikada desiti. Dodavanje suptilnih sint deonica, elektronskih, harmonskih efekata, bas sintova i slično, postalo je važan deo mog sviranja. U projektu sa Simin i Jarleom odsvirao sam bas deonice na ovaj način, umesto da imam klasičan bas kao instrument u bendu, otvarajući vise prostora za klavirska sola, ali i za mnogo dublji, glasniji i prisutniji bas zvuk nego što bi bio da je sviran akustično. Rad na ovom projektu za mene kao umetnika bio je veoma plodan i osećam da sam se i kao pijanista značajno razvio radeći na njemu. Uveo sam malo elektronike i u svoj akustični kvartet (gde još uvek imamo tradicionalni kontrabas), ali na znatno drugačiji i manje dominantan način.
 
Bili ste gostujući predavač na Institutu za muzikologiju Univerziteta u Oslu – kako ste se snašli u pedagoškom radu, koliko Vam je bilo teško da svoje znanje, iskustvo i muzičku filozofiju prenesete mlađim kolegama?

Tord Gustavsen: To je bilo veoma interesantno i korisno iskustvo, ali nažalost nisam se tamo dugo zadržao zbog velikog broja nastupa i turneja koje mi oduzimaju većinu vremena.
 
Studirali ste psihologiju, sociologiju i teologiju – kako doživljavate povezanost ovih oblasti sa muzikom? Napisali ste i stručni rad na temu “Dijalektički erotizam i improvizacija”, recite nam nešto vise o tome.

Tord Gustavsen: Moj rad je o osnovnim paradoksima izazova koji se javljaju jednako u intimnom životu, kao i u stvaranju muzike. Izazov između potrebe za intenzitetom emocija sa jedne, i osećaja kontrole sa druge strane; potrebe za proživljavanjem trenutka, a u isto vreme za sagledavanjem šire slike; nagon za trenutnim postizanjem zadovoljstva, nasuprot želji da tokom vremena postepeno razvijamo intenzitet i doziramo energiju… U ovim oblastima mislim da teorija o međuljudskim odnosima i muzikologija mogu dosta da nauče jedna od druge, a moj rad je bio doprinos uspostavljanju teoretskih razmatranja na ovu temu.
 
Postoji izvesna specifičnost u zvuku muzike sa Skandinavske džez scene, u njenom jedinstvenom umetničkom izrazu i emociji koju donosi slušaocima – kako Vi gledate na ovaj fenomen?

Tord Gustavsen: Za mene je raznolikost projekata koji dolaze sa Skandinavske scene mnogo upečatljivija od sličnosti. Sa druge strane, činjenica je da mnoge moje skandinavske kolege, bar kada je reč o norveškim umetnicima (nisam siguran za muzičare iz Švedske i Danske, moram priznati), dele izvesnu naklonost ka minimalizmu i osećaj za sviranje sa “prazninom” kao konstitutivnim elementom muzike, pokušavajući na taj način da istaknu ono što je suštinsko u muzici, radije nego da konstantno pokazuju sve ono što znaju i umeju.
 
Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “Planeta Džez” – da li mislite da je danas džez na globalnom nivou univerzalni jezik ili postoje razlike? Kako vidite i osećate džez u 21. veku?

Tord Gustavsen: Moj odgovor bi mogao da obuhvati mnogo više nego što može da stane u ovaj intervju, ali da pokušam: džez je globalizovana, ali i veoma višeslojna muzička porodica. Sve, od paradnih bendova iz Nju Orleansa, do hard kor atonalnih, slobodnih improvizacija, pripada toj porodici i nema svrhe pokušavati da se postave striktne granice u džezu kao što je slučaj sa definicijama world jazz, pop jazz, savremena klasična muzika sa improvizacijama i sl. Svi možemo učiti jedni od drugih i najvažnije je truditi se da sviramo ono što zvuči iskreno, autentično i što je suština muzike ovde i sada. Svako od nas daje jedinstven pečat muzici u skladu sa mestom svog porekla, načinom odgoja, uticajima i iskustvima u životu. Ako su ljudi u stanju da to prenesu na muziku, svaki podžanr ima svoju visoku vrednost. I muzičari čiji su koreni u američkoj džez tradiciji, jednako kao i muzičari – poput nas – koji vuku korene iz tradicionalnih muzičkih izvora, evropske klasične ili duhovne muzike, te ih povezuju sa džez senzibilitetom, pripadaju istoj sceni, mogu svirati jedni sa drugima i međusobno se poštovati.
 
Ovo će biti Vaš drugi nastup u Beogradu i Srbiji – čega se sećate od prošlog puta? Da li poznajete rad nekog džez (ili drugog) muzičara iz Srbije?

Tord Gustavsen: Zaista se veoma radujem ponovnom dolasku u Beograd, prošlo je dosta vremena od moje poslednje posete. Tada sam nastupao sa prethodnim bendom u kojem je bas svirao Harald Džonson, koji je nažalost vrlo mlad preminuo pre nekoliko godina. Ne mogu se pohvaliti da dovoljno poznajem muzičku scenu u Srbiji, ali bih veoma voleo da ovom prilikom čujem neke od vaših muzičara.
 
Koji program ćete izvesti pred publikom Beogradskog džez festivala?

Tord Gustavsen: Sviraćemo numere sa nekoliko mojih albuma, ali u novim verzijama, kao i nekoliko sasvim novih kompozicija. Umesto bubnjara koji inače svira u mom kvartetu, ovom prilikom sa nama će nastupati jedan drugi vrsni norveški bunjar i perkusionista - Rune Arnesen, tako da će postava za koncert u Beogradu biti sasvim jedinstvena. Predstavićemo se sa dodatnim gruvom i donekle manje minimalizma nego uobičajeno, ali jednako fokusirani i sa meditativnim kvalitetom.

Jedan od vodećih austrijskih muzičara mlađe generacije, pijanista i kompozitor David Helbok (David Helbock), dvostruki je pobednik najprestižnijeg evropskog pijanističkog konkursa u Montreu 2007. i 2010. godine, gde je dobio i nagradu publike. Osim autorskog programa, ovaj virtuoz je realizovao i izuzetno uspešno džez čitanje Prinsovog muzičkog opusa. Neposredno pred koncert na 32. Beogradskom džez festivalu, izašao mu  je novi album, kao premijerno ostvarenje za jednog od najprestižnijih evropskih izdavača, nemački ACT Music & Vision, a našoj publici će ga uživo predstaviti, zajedno sa svojim triom, 27. oktobra od 23 časa u Domu omladine Beograda.

Ovih dana objavili ste novi album "Into the Mystic" – recite nam nešto više o njemu i kreativnom stvaralačkom procesu.

David Helbok: Sa ovim albumom želeo sam da uronim u mistični svet. Za mene je mistika uvek potraga ili staza do vašeg unatrašnjeg JA - nešto što vas dotiče iznutra na mističnom nivou. Muzika to može da postigne, ali takođe to može i mitologija, priče iz celog sveta – to mi je takođe bila velika inspiracija za novi album. Stare priče, kao što su persijske legende propovednika Hefesa ili pesnika Sufija iz 14. veka, ili grčki mitovi, poput onog o bogu Erosu. Sve ovo zajedno inspirisalo me je da napišem muziku za novi album.

Imali ste priliku da učite od velikog džez pijaniste Pitera Medsena u periodu od 2000. do 2008. godine - koja je najvažnija lekcija koju ste od njega naučili? Postali ste i prijatelji, koliko je on bitna ličnost u vašem profesionalnom životu?

David Helbok: Mogu reći da je njegovo podučavanje bilo veoma motivišuće. Upoznao sam ga kada sam imao oko šesnaest godina, jednom prilikom na čas doneo sam svoj omiljeni džez CD, a Piter mi je ispričao zanimljive priče i lična iskustva o saradnji sa većinom muzičara čije su kompozicije bile na tom CD-u. Mnogo smo razgovarali, ne samo o muzici, već i o životu, filozofiji, o tome zašto sviramo muziku, o muzičkom biznisu uopšte...

U Vašoj oficijelnoj biografiji postoji rečenica "Helbok nije samo odličan pijanista, već i veoma individualni mislilac, koji ulaže ne samo spretnost, već i veliku količinu moždane aktivnosti u svoje projekte". Možete li nam reći nesto više o tome?

David Helbok: Tu rečenicu o meni je napisao jedan novinar, pa mi je malo neobično da je sam analiziram. Pretpostavljam da je mislio da volim da svaki novi CD ili novi projekat imaju određenu temu. Inspirišu me različite stvari: knjige, priče, filmovi, emocije... Moj poslednji album tematski je vezan za mistiku i mitologiju, prethodni je bio o bojama, jedan se bavio brojevima, i tako dalje.

Jedno od najvećih kreativnih dostignuća u oblasti komponovanja je knjiga od preko 600 muzičkih stranica pod nazivom "Personal Realbook" iz 2010. godine. Knjiga sadrži po jednu Vašu kompoziciju za svaki dan u godini. Koliko Vam je bilo teško da imate kontinuitet inspiracije za jedan tako dugačak projekat? Kako ste uopšte došli na ideju za ovo delo?

David Helbok: U pitanju je ideja velikog Hermeta Paskala koji je istu stvar uradio 1998. godine. Želeo sam da uradim nešto slično i trudio sam se da se ne ponavljam suviše. Ovo je za mene bila i velika lekcija, jer sam se nakon nekoliko meseci osetio zaista prazno, kao da mi nije preostala nijedna ideja. Tada sam započeo veliku potragu za novom inspiracijom, isprobavao sam najrazličitije tehnike komponovanja, ispirisao se ljudima poput Džona Kejdža, notama, i tako dalje.

Tokom karijere dobili ste mnogo nagrada i priznanja - na šta ste najponosniji?

David Helbok: Nisam ponosan na te nagrade, one mi samo pomažu – mogu da ih stavim u biografiju što dodatno zainteresuje koncertne promotere. Ipak, mislim da je muzika vrlo individualna stvar i ne može se uporediti jedna sa drugom na takmičenju. Naravno da je lepo kada je vaš rad primećen i priznat, posebno kada vam nagradu ili priznanje dodele drugi muzičari koje poštujete.

Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je "Planeta Džez" - da li mislite da je danas džez na globalnom nivou univerzalni jezik ili postoje razlike? Kako vidite i osećate džez u 21. veku?

David Helbok: Džez svakako nije isti jezik svuda, ali muzika jeste. Postoje hiljade formi različitog džeza, a opet ako se sastanu muzičari iz različitih zemalja – verovatno neće moći lako da komuniciraju verbalno, jer nemaju svi isti maternji jezik, ali će moći da komuniciraju muzikom na mnogo dubljem nivou od onog koji bi ikada mogli verbalno da dostignu.

Šta znate o Beogradu i Srbiji? Da li poznajete neke džez ili drugi muzičare iz naše zemlje?

David Helbok: Zapravo, ne znam mnogo o srpskoj muzici i veoma sam zainteresovan da saznam više, posebno o srpskoj izvornoj muzici. Naravno, znam za Duška Gojkovića, kao i za nekoliko srpskih džez muzičara koji žive u Beču, na primer Vladimira Kostadinovića, koji je nastupao na prošlogodišnjem Beogradskom džez festivalu.

Koji program ćete predstaviti publici Beogradskog džez festivala na koncertu sa Vašim triom?

David Helbok: Sviraćemo novi program sa našeg aktualnog CD-a “Into the Mystic” koji je ACT Music objavio ove jeseni.