Na 12. DDF-u biće organizovan dvodnevni bubnjarski seminar (29. i 30. septembra) gde će polaznici imati dovoljno vremena da sa jednim od najboljih pedagoga u ovoj oblasti u Srbiji, a i šire steknu nova znanja i veštine. Svoje umeće, sa bubnjarima koji zaista žele da uče od najboljih, podeliće Miroslav Karlović Karlo, profesor kod koga su svoje znanje sticali najbolji bubnjari regiona. Svi koji su prisustvovali bubnjarskim radionicama ili koncertima Drum Dum Festa, rado se sećaju Marka Đorđevića, Pere Radmilovića, Duce Ivaniševića pa će dragocena informacija biti, da su ti ljudi u nekoj od faza svog usavršavanja, učili od profesora Karlovića, a mi smo kratko sa njim porazgovarali o svemu.

- DDF: Kako će izgledati seminar? Da li možemo da dobijemo jedan kratak opis, kako bi sve ostalo sačuvali za sam seminar?

Karlo: Ja bih prvo ispričao to što mislim da je bitno, odnosno ono što sublimira moje iskustvo u kontaktu sa instrumentom, koje bi nadam se moglo da pomogne onima koje slušaju, da skrate put do uspešne kontrole nad instrumentom, što u mom slučaju išlo krivudavom linijom, dakle njima ispravim tu liniju.To neće biti stereotipna bubnajrska radinica.  Svako od mojih obraćanja, biće podržano praktičnim delom. Ukoliko na tom seminaru ne budu dobili jasnu sliku  šta je zapravo suština problema u vladanju instrumentom smatraću da sam promašio razlog za dolazak (smeh).

- DDF: U čemu je najveća draž pri Vašem predavanju?

Karlo: Vezano za instrument koji ja predajem, da shvate kako se taj instrument kontroliše. Dakle, ja ne učim nekog muzici, to nije u ljudskom domenu, ja mogu da ih naučim kako da prenesu to što je Bog dao, dakle to poimanje muzike, kako da to kroz instrument prenesu, sa što manje vremena provedenom ili pogrešno koncipiranih sati provedenim za instrumentom. Dakle, to je osnova, to je moje iskustvo, ja sam sam sebe

ispravljao tokom života i ja bih voleo da oni tu krivu liniju izbegnu i to je cilj mojih informacija.

- DDF: Koji je po Vama najbolji uzrast, da dete uzme palice u ruke?

Karlo: Da, to je decenijsko pitanje kada je moje iskustvo u pitanju i ovo što ću reći nema veze sa opštim, ima veze sa mnom. Nisam uspeo da doprem do svesti dece ispod 10 godina, ali to može biti moj lični problem, to je jedna druga vrsta pedagogije, ja sam možda malo „kockast“.

- DDF: Kako je sve počelo, Vaš prvi instrument nije bio bubanj?

Karlo: Obzirom da mi je otac bio čelista Beogradske filharmonije, ja sam prvo učio da sviram klavir, no negde u prvoj godini Gimnazije, ne znam kako, mi smo pravili bend. Ja sam svirao klavir, pa i gitaru onako malo amterski, ali rekao sam da želim da sviram bubnjeve i ako o tome, u tom momentu nisam ništa znao.

- DDF: Koja Vam je najdraža uspomena iz Vaše karijere?

Karlo: Ja sam u tom svom muzičkom delu imao nekoliko polja, a to su džez, klasika, savremena klasika. Govorimo o vremenu kada sam završio Muzičku akademiju 1980. godine u Gracu (Austrija), onda sam nekoliko godina sarađivao sa Beogradskom filharmonijom, što je bilo jedno neverovatno iskustvo, gde je to bio ozbiljan segment. Tu je bila saradnja sa velikim orkestrima i „Big bendovima“ iz Beograda, Novog Sada, Zagreba, Ljubljane, Budimpešte, ali svaka od tih saradnji je imala uticaja na moj rast.

- DDF: Iz Vaše perspektive, zašto je važan Drum Dum Fest?

Karlo: Zato što svest o tome šta jesu bubnjevi, još nije u glavi ljudi, a ni bubnjara, odnosno muzičara - nažalost, dovoljno jaka i jasna koliko taj instrument nije ono što se misli da jeste, a koliko jeste ono što ne znaju. Ono što jeste: jedan kordinaciono složen instrument i vrlo suptilan, muzikalan i koji ništa ne zastaje za jednim melodijskim instrumentom, pod uslovom da onaj koji ga svira jeste na tom nivou da to može iz njega da izvuče.

Za sve koji su zainteresovani da prisustvuju seminaru važno obaveštenje je i da je cena seminara ove godine samo 2000 dinara a prijavljivanje je putem mejla Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli..  Broj mesta je ograničen.

Izvor: DRUM DRUM FEST

Uroš Spasojević, basista i kompozitor iz Valjeva, jedan je od najvažnijih predstavnika savremene srpske konceptualne džez scene. Njegova muzika je beskompromisna, veoma lična i autentična, a njegova inspiracija neiscrpna. Do sada je objavio 12 albuma, uglavnom snimajući u manjim formacijama ili solo, a ovogodišnji ciklus koncerata „Džez za DŽ“ biće prilika za beogradsku publiku da premijerno čuje kompozicije sa njegovog novog albuma „Ballads“. Uroš Spasojević Trio, koji još čine izvanredni trubač Ivan Radivojević i perspektivni mladi bubnjar Petar Ružičić, nastupiće 9. septembra od 13:00 na Platou Milana Mladenovića.

Vaš nastup otvoriće jedanaesti ciklus koncerata ,,Džez za DŽ” u Domu omladine i tom prilikom beogradskoj publici premijerno ćete izvesti muziku sa novog albuma ,,Ballads”, čije je objavljivanje planirano za početak naredne godine. Recite nam nešto više o novoj trio postavi i zvuku koji donosi Vaše novo izdanje?

Uroš Spasojević: Najpre ću istaći da ovaj trio nazivam nekonvencionalnim ili neobičnim, imajući u vidu da se sastoji od instrumenata koje retko viđamo u predmetnoj formaciji, a to su truba, tenor bas gitara i bubnjevi. Sama ta činjenica ukazuje na specifičnu boju muzike, kao i na samo raspoloženje koje se stvara prilikom izvođenja. Mišljenja sam da je muzika sa pomenutog albuma apstraktnija u odnosu na muziku sa mojih ranijih izdanja, te da je stvoreno više tog neobjašnjivog i opčinjujućeg „prostora“ i atmosfere koje muzika kao takva omogućava.

Po mnogo čemu Vi ste atipičan predstavnik srpske džez scene: jedan ste od pionira autorskih muzičkih projekata u kojima bas gitara zauzima centralno mesto; bavite se konceptualnim savremenim džezom koji ne spada u komercijalnu muziku, ali imate vernu publiku koja sa pažnjom prati Vaš rad; jedan ste od najplodnijih domaćih džez umetnika sa 11 objavljenih autorskih albuma tokom decenije karijere; Vaše stvaralaštvo prepoznato je i visoko vrednovano u međunarodnoj džez zajednici, među kritičarima, izdavačima i publikom… Kada se osvrnete na prvu deceniju svoje karijere, šta biste definisali kao najvažnije postignuće? Šta su želje i profesionalni planovi za budućnost?

Uroš Spasojević: Smatram da je najvažniji lični osećaj koji se zasniva na uverenju da sam uvek davao lični maksimum u datom trenutku. Usresredio sam se na „zapisivanje“ momenata, a ne na besprekorne tehničke ili izvođačke detalje. Sve vreme sam pokušavao da izađem iz tzv. zone komfora, te da konstatno istražujem i izazivam sebe u smislu zvuka i ideja. Činjenica da sam izdao priličan broj albuma za to vreme jasno ukazuje da strasti i inspiracije nije falilo, što je po meni najbitnije. Sa druge strane, kritike i priznanja samo su potvrda da taj uloženi trud nije bio besmislen. Podstrek je stvaran tim pozitivnim kritikama i reakcijama slušalaca. Iskreno, ne razmišljam o željama i planovima već o načinu kako da još dublje istražim mogućnosti trija koji će nastupiti u subotu. Fokusiram se na ostvarenje punog potencijala ovog sastava, imajući u vidu veliku dozu optimizma koju osećam.

Čini se da radije provodite vreme u studiju, jer do sada u svojoj karijeri fokus niste stavljali na koncertne nastupe. Da li će se to u budućnosti promeniti?

Uroš Spasojević: Ključni razlog takvog pristupa leži u manjku slobodnog vremena koje bih morao izdvojiti za koncertne promocije. Činjenica da sam relativno daleko od „epicentra zbivanja“ definitivno nije bila olakšavajuća okolnost za organizovanje i održavanje većeg broja koncerata. Sa druge strane, više sam uživao u studijskom radu i eksperimentima svojstvenim za taj tip rada. Plan je da se u narednom periodu više posvetim održavanju živih nastupa, mada je na takvu odluku dosta i uticala želja ostalih članova trija da se muzika sa pometnutog albuma što češće izvodi.

Od 2013. godine kroz serijal septembarskih besplatnih koncerata ,,Džez za DŽ” Dom omladine Beograda nastoji da podrži domaće džez muzičare, odneguje novu publiku i pripremi domaću javnost za novo izdanje Beogradskog džez festivala krajem oktobra. Šta mislite o ovakvom načinu afirmisanja džeza? Kako ocenjujete stanje na savremenoj srpskoj džez sceni?

Uroš Spasojević: Gajim veoma afirmativno mišljenje o vašem, već čuvenom, serijalu i lično smatram da je to jedan od glavnih stožera razvoja srpske džez scene. Evidentan je nemerljiv doprinos promociji muzičara koji stvaraju savrmenu džez muziku u našoj zemlji. Mogu istaći da sam optimista što se tiče stanja na savremenoj srpskoj džez sceni, imajući u vidu da su obrazovne institucije sve kvalitetnije u tom pogledu.

U okviru programa 34. Beogradskog džez festivala 2018. godine nastupili ste sa postavom Uroš Spasojević Project. Kakve kakve utiske nosite sa tog nastupa i koliko se tadašnji zvuk razlikuje od onoga što svirate sa aktuelnim triom?

Uroš Spasojević: Bez ustezanja mogu reći da je to jedan od najbitnijih nastupa u mojoj karijeri, pa su samim tim i utisci izvanredni. Taj nastup smatram kao ostvarenje dečačkog sna, budući da sam dugogodišnji posetilac, po mom skromnom mišljenju, najznačajnijeg džez festivala na Balkanu. Ključna razlika u odnosu na nastup iz 2018. godine leži u činjenici da sam u toj postavi imao lidersku, čisto solističku ulogu, dok to sada nije slučaj. Moj trenutni „zadatak“ je da stvorim „uslove“ da dva izuzetna muzičara – Ivan Radivojević i Petar Ružičić, iskažu svoj nesvakidašnji talenat kroz međusobnu komunikaciju.

Šta publika može da očekuje na vašem koncertu 9. septembra na Platou Milana Mladenovića?

Uroš Spasojević: Možda bih na to pitanje mogao odgovoriti jednom rečju, biće – neobično! Muzika definitivno nije pod uticajem trenutnih trendova i zasniva se na soničnom bojenju, stvaranju zvučnih pejsaža, ali i na nesvakidašnjem ambijentu i atmosferi za ove prostore.

Izvor: DOB

Jedan od najvećih živih afričkih muzičara, svakako najveća zvezda afrobita, višestruko "Grammy" nominovani, ambasador Unicefa, legendarni Femi Kuti ponovo dolazi u Beograd! U organizaciji Doma omladine Beograd i Binta Sounda, za publiku priprema veliki afrobit spektakl 23. jula od 21 čas u Barutani na Kalemegdanu, a ulaznice su u prodaji na Ticket Vision prodajnim mestima i onlajn, po ceni od 2000 RSD. Povodom predstojećeg koncerta, Femi Kuti danas je bio gost Doma omladine Beograda, gde se susreo sa predstavnicima medija i istakao da je veoma uzbuđen što ima priliku da sa svojom grupom ponovo nastupa u Beogradu: "Koncert će biti pun pozitivne energije i nadam se da će posetioci iskoristiti priliku da igraju i uživaju u muzici. Želim da ta pozitivna energija donese svima mir, zajedništvo, razumevanje, inspiraciju i sve druge stvari koje su nam toliko potrebne u današnjem svetu", rekao je Femi Kuti. Vršilac dužnosti direktora Doma omladine Andrija Bojanić izrazio je zadovoljstvo što je ova institucija u prilici da organizuje koncert velikog umetnika i naglasio da su ovakvi koncerti dokaz koliko Grad Beograd vodi računa o kulturnim potrebama i sadržaju koji nudi Beograđanima. Kuti u Beograd dolazi u pratnji svog velikog benda „The Positive Force" koji, kako muzički kritičari širom sveta kažu, čini da nastup izgleda kao tri šoua u jednom. Na mestu perkusioniste nastupaće i naš istaknuti muzičar Igor Vince, koji već više od jedne decenije nastupa i sarađuje sa Femijem Kutijem. Vince je naglasio da mu je velika čast što sarađuje sa ovim fantastičnim umetnikom nepresušne energije. Slušati Femija Kutija uživo znači komunicirati sa velikom univerzalnom porukom mira. Sa scene The New Africa Shrine, njegovog kultnog kluba koji se nalazi u srcu uzavrelog Lagosa, u kom svira nekoliko puta nedeljno, do velike sale Filharmonije Pariza, preko Njujorka, Johanesburga, Sidneja ili Tokija, Femi nosi svoju poruku nade i jedinstva širom sveta.

U susret predstojećem koncertu Femi Kuti nam je odgovorio na nekoliko pitanja.

Šta je, po Vašem mišljenju srž afrobit muzike?

Femi Kuti: Sve! Melodije, poruka koja mora da bude autentična, bitovi, stav muzičara...

Vaša karijera je duga i ugledna, iza Vas je mnoštvo albuma i koncerata, dobitnik ste brojnih priznanja, hiljade ljudi širom sveta poštuju i vole Vašu muziku. Šta je ono što lično smatrate svojim najvećim dostignućem u karijeri?

Femi Kuti: Mislim da je moje najveće dostignuće to što sam osnovao klub "New Africa Shrine" u Lagosu, koji vodim sa svojom starijom sestrom. I, naravno, činjenica da sam uspeo da održim svoj bend tokom svih godina, uprkos mnogim poteškoćama.

Da li postoji muzičar koji je nepresušna inpiracija za Vaš autorski rad?

Femi Kuti: Najvećim delom to je moj otac Fela Kuti, kao i mnogi izuzetni džez muzičari: Majls Dejvis, Dizi Gilespi, Čarli Parker, Džon Koltrejn.

Šta bi bio Vaš savet mladim muzičarima? Koliko uspeha leži u talentu, a koliko u radu – vežbanju i stalnom učenju?

Femi Kuti: Posvećen rad uvećava talenat svakog muzičara, tako da smatram da je neophodno tokom celog života učiti i vežbati. Vežbanje utiče i na samopouzdanje i veru u ono što radite. Svaki muzičar bi, takođe, trebalo što više uživo da nastupa, kako bi izgradio sigurnost na sceni i odnos sa publikom.

Nemoguće je razdvojiti vašu posvećenost humanitarnom radu i aktivizmu za ljudska prava od Vaše muzičke karijere. Šta je ono što bi svaki čovek mogao da učini, kako bi planetu na kojoj živimo učinio boljim mestom?

Femi Kuti: Samoposvećenost, na prvom mestu. Svi bi trebalo da se trudimo da budemo pozitivan primer ljudima oko sebe. Čovek nikada ne bi trebalo sebi da dozvoli da odustane ili da ga nešto obeshrabri. Stremite uvek tome da sve što radite, radite najbolje što možete.

Kakav program ste pripremili za koncert u Beogradu, koji ćete održati 23. jula u Barutani?

Femi Kuti: Kao i obično, na svim našim koncertima, prenećemo mnogo pozitivne energije na publiku. Moj bend zvuči odlično, veoma je uvežban i kompaktan, tako da publika može da se pripremi za jedno od najboljih koncertnih iskustava sa nama.

Imate mnogo poštovalaca i verne publike u Srbiji, šta bi bila Vaša poruka svima njima?

Femi Kuti: Stižemo, spremite se za koncert, nedostajali ste nam!

izvor: DOB

Liam Howlett, idejni tvorac, muzička i pokretačka sila iza najuticajnijeg electro-punk sastava svih vremena, benda The Prodigy, u ekskluzivnom intervjuu uoči dolaska na Petrovaradinsku tvrđavu sledećeg četvrtka, 6. jula, otkriva zašto je upravo EXIT njihov omiljeni festival i obećava nastup za pamćenje! The Prodigy @ EXIT: To će biti istorijski trenutak!

Ćao ekipa, sjajno je razgovarati sa vama! Kako ste?
 
Yo, Liam H ovde, sve je odlično kod nas. Drago nam je što se vraćamo onome što najbolje radimo – pravimo buku za narod!
 
Kakav nastup na Sea Star festivalu, oduvali ste nas! Kako napreduje turneja?
 
Sea Star je bio epski, to je jedan od prvih nastupa koji smo imali na ovoj turneji, sve nam je bolje i bolje na svakom festivalu na kom sviramo!
 
Izjavio si da je EXIT vaš omiljeni festival, možeš li ga opisati u tri reči?
 
Divlje, divlje, divlje!
 
Imajući u vidu posebnu vezu između The Prodigy-ja i Exita, svi osećaju da će ovaj nastup biti istorijski. Delite li ovaj osećaj?
 
Zaista imamo posebnu vezu sa Exitom i ljudima tamo, volimo da sviramo na ovom festivalu, volimo ljude i podršku koju nam pružaju. Uvek kažemo da je EXIT nešto drugačije od drugih festivala, uvek je poseban… Dolazimo da unesemo maksimalni haos i ništa manje! Biće to noć za pamćenje!
 
Hvala, vidimo se u četvrtak, 6. jula!
 
Hvala vama na pozivu, ne možemo da dočekamo da ponovo sviramo na Exitu! Vidimo se tamo! Liam H & The Prodigy

---
Koliko toga znamo o kultnom sastavu The Prodigy? Koliko puta smo ih čuli? Koliko ih neizmerno volimo, u ovoj zemlji? Pogledajmo ovaj vanvremenski bend iz drugih, anegdotalnih uglova, u 10 činova, kao uvertiru za spektakl na Gorki List Glavnoj bini EXIT festivala u četvrtak, 6. jula!

ČIN #1: Istorijski koncert u Beogradu
 
Godina je 1995. i sankcije još nisu skinute. Niko se ne usuđuje da dođe u Srbiju da svira – em je država u bankrotu, kao i većina istočnoevropskih tranzicionih, pa je nemoguće naplatiti ulaznice, em se svi trude da zaobiđu SR Jugoslaviju. Nemoguće je naplatiti? Svi zaobilaze? Ovo ne važi za The Prodigy! Oni dolaze, znajući da je poslednja stvar pre sankcija bio talas elektronske muzike koji je, iz nekog razloga, u Srbiji procvetao tokom 90-ih i nastavio se i u najtežim uslovima. Rejv žurke su bile ogromne tih godina, a masa „nabrijana“, čak iako su u Velikoj Britaniji bile ilegalne. Ilegalno tržište CD-ova je radilo punom parom, i svi su znali sve pesme. Pola Beograda je došlo na koncert, kao i pola Srbije. Kasnije, na času engleskog, moja drugarica, profesorica, zadala je temu „Događaj koji mi je promenio život“. Sedam učenika je napisalo sastav o koncertu benda The Prodigy! Pitala me je, „pa, ko su ti ljudi“? Kako nije bilo interneta, doneo sam joj kasetu i pustio muziku. Tada je stvorena ta neraskidiva ljubav i veza Srbije i sastava The Prodigy.
 
ČIN #2: Jilted for jilted i ključevi grada
 
Možda rok-zvezde ili muzičke zvezde u širem smislu i ne shvataju šta čine nekim svojim potezima, ali sigurno su koncerti benda Metallica u Moskvi u vreme otvaranja SSSR, ili The Rolling Stonesa na Kubi, bili istorijski orijentiri. Tako je posle beogradske konferencije za štampu neko zakucao na vrata hotelskih soba benda The Prodigy, i članove obavestio da ih zove gradonačelnik Beograda. Ispred gradonačelnika im je tadašnji gradski sekretar za kulturu, iznenađenima, dodelio kjučeve grada, jer titulu počasnih građana Beograda nisu mogli dobiti – ukinute su 1986. i uvedene opet tek 2006. Tek su onda Liam Howlett i ekipa postali svesni istorije koju su ispisali: tvorci „muzike za odbačenu generaciju“ su postali voljeni od „odbačene zemlje“. Jilted for jilted, jilted loved by jilted.
 
ČIN #3: „Firestarter“ i frizura Keitha Flinta
 
Godina je 1996. i Keith Flint dolazi kod svog frizera. Kaže mu, „ošišaj me na ćelavo“. Frizer uzima mašinicu i, kako se to obično radi, prvo brije sredinu glave i zatim prelazi na delove iznad ušiju. Keith ga prekida i skače sa stolice: „To je to“! Frizer je u čudu: „Nisam završio“! Keith daje celu svotu novca i ushićeno odlazi. Kod kuće podiže gelom ostatak kose iznad ušiju kao „rogove“. Bend snima prvi spot za pesmu „Firestarter“ u jezivom napuštenom delu londonskog metroa, „looking twisted“. Ostalo je istorija.
 
ČIN #4: „Breathe“
 
Tokom spremanja ispita, puno vremena smo provodili uz TV, a najneutralnije je bilo gledati VIVA Zwei – beskonačni spotovi, muzika koja pomaže u štrebanju zadataka. Puštali su ih na 3K celu noć. Izlazilo se do pola 4, u celoj Srbiji. Bilo je zgodno posle izlaska svratiti na after i pustiti Viva 2. Jednog novembarskog dana 1996, pojavio se spot sa prljavom vodom iz slivnika, rupama u zidovima, pacovima, žoharima i čovekom sa reptilskim očima. A sve praćeno uvodnom bas linijom koja je oduzimala dah. Da li je to ona ista linija pesme „Breathe“ koja je premijerno izvedena u Beogradu pre godinu dana? Jeste! Moji prijatelji se dele u dve grupe: jedni su užasnuti estetikom i muzikom, drugi su oduševljeni. Toga dana sam znao da se uskoro neću više družiti sa ovom prvom grupom. „Breathe“, pesma koja je još 1995. postala himna mladih u Srbiji, postala je vododelnica unutar generacije.
 
ČIN #5: „The Fat of the Land“ i „smeh mladića“
 
Tokom dugih vojničkih dana svako želi da se izvuče i radi što manje glup posao, pa je tako meni, s obzirom na kolekciju diskova, dopalo da radim u kantini i da puštam muziku koja mi se sviđa. Godina je 1998. i „The Fat of the Land“ uveliko žari i pali svetom. The Prodigy su sada mejnstrim andergraunda. Dolazi grdosija od vojnika i kaže: „Pusti mi „Smeh mladića“! Koju? Nemam tu pesmu. „Imaš, puštaš je svaki dan! Ide ovako: smeh-mla-di-ća“! Meni svane i kažem, hej, evo je, imam je. I pustim „Smack My Bitch Up“. On odlazi zadovoljan. Shvatam da je The Prodigy transcendirao žanrove, kulture, jezike. Ljudi ne razumeju ni da pesma nije na srpskom, ni odakle su oni. Prosto, magnetizam ih je osvojio.
 
ČIN #6: The Prodigy na Exitu!
 
Godine 2009. dolazi trenutak da vidimo The Prodigy na Glavnoj bini EXIT festivala. Ali, ne lezi vraže! Gužva je toliko velika da se može doći samo do negde, a i onda nastaje takvo komešanje da se jedva može disati – moja devojka od 156cm niti uživa u pogledu, niti u vazduhu. Odmičemo se dalje. Shvatamo da smo toliko daleko da smo skoro izašli sa Glavne bine. Nikada, ali nikada, nije bilo toliko gužve kao tada. Osim kada opet dođe The Prodigy. Ova ljubavna priča Srbije i kultnog benda definitivno transcendira i vreme. I svi ih slušaju i vole, kao i 1995. – i oni koji vole elektroniku, i oni koji vole rok, i oni koji vole dobar, melodični pop. Sve fizionomije, stilovi oblačenja i frizure su tu. Okupljeni oko božanstva.
 
ČIN #7: The Prodigy nisu na Exitu?
 
Ali, ljubav ide dalje, i ponekad se valja i našaliti sa tim. Tako je 2017. godine osvanuo lajnap u kome nije bilo popularnih Britanaca, a Njuz.net se našalio sledećim tekstom: „Menadžment Exita prethodnih dana imao je čak 30 propuštenih poziva od benda The Prodigy, saznajemo u organizacionom štabu tog festivala. Članove ekipe Exita zvali su naizmenično Keith Flint, Liam Howlett i Maxim Reality, a bilo je i više poziva sa nepoznatih brojeva sa britanskim prefiksom.“ Zaista, bend je postao „household name“ Exita i dospeo je i u šale.
 
ČIN #8: „Srbija je jedna od duhovnih kuća benda The Prodigy“
 
„Nastupali smo u Srbiji kada je njima bilo najteže“, rekao je Liam svojevremeno. „Srbija je jedna od naših duhovnih kuća, i naš omiljeni festival“. The Prodigy su uticali na Srbiju, to je neosporno. A koliko je Srbija na njih? Puno! Pesma „The Day is My Enemy“ je inspirisana balkanskom tradicionalnom muzikom, rekao je u direktnoj prepisci sa fanovima Liam Howlett lično. Niste primetili? Poslušajte opet, pažljvo!
 
ČIN #9: Najlepše je biti tako velik, a tako običan
 
The Prodigy trenutno obilaze svet i njihova turneja je, kako se popularno kaže, „kidanje“. Ali, ni uspeh do zvezda nije ih omeo da zaborave da su obični, topli ljudi. Sada već davne 2014. godine Theo iz benda Hurts je uradio nešto što je najočekivanije na svetu – preobukao se iz svog odela, i sportski obučen otišao da prati Suede, pa zatim i na ostale stejdževe. Ljudi su ga zaustavljali u neverici da se fotkaju s njim, a on je sve nasmešeno prihvatao. Tako su i prijatelji iz benda The Prodigy na Sea Star festival ove godine došli dan ranije, u grad u kome su 2017. pomogli da se festival lansira, i opustili se u Umagu kao pravi lokalci. Liam Howlett i njegova devojka Natalie Appleton su rentali bicikle i slikali se po Umagu, šerujući lepote Sea Stara i Umaga po društvenim mrežama. Najlepše je biti tako velik, a tako običan!
 
ČIN #10: Veliki povratak benda The Prodigy u EXIT Univerzum!
 
Sve što je dobro valja ponoviti. Tako će The Prodigy ove godine ponoviti EXIT festival, a mi njih. Jer i mi smo s njima bili kad im je najteže, i bićemo uvek. To je „poslednji veliki punk bend“ i možda najveći elektronski bend ikada. GOAT, što bi rekli u tenisu ovih dana. Ako to nije „ono nešto“, ne znam šta jeste. Vidimo se na Gorki List Glavnoj bini da otvorimo festival u velikom stilu, u četvrtak 6. jula!

Potpis: EXIT Promo