U subotu 13. juna od 20 časova u Velikoj sali Doma omladine Beograda, održaće se premijera filma „Open Cage“, a ulaz je slobodan. Reditelj Siniša Galić se nada da će publika pozitivno reagovati na film koji je njegov diplomski rad, čija je pred-premijera održana u Berlinu, a festivalska premijera na ovogodišnjem Kustendorf festivalu. „Meni je bilo drago da je do sada i mlađa i starija publika odreagovala pozitivno na film i  naravno se nadam da će i beogradska publika uživati u projekciji. Bilo mi je posebno drago što je film prikazan na Kustendorfu, jer  je to zaista divan i poseban festival, koji spaja mlade ljude iz celog sveta i omogućava mladim filmadžijama da stupe u kontakt sa iskusnijim kolegama, ja mislim da je to jedinstveno u svetu.”, kaže Galić.

---

Siniša Galić rođen je 1984. godine u Tuzli, a od 1992. živi i radi u Berlinu gde je 2013. diplomirao na odseku za Audiovizuelne medije i kinematografiju. 2014. godine vraća se u Beograd i upisuje master studije Filmske i televizijske režije na Fakultetu dramskih umetnosti.
U filmu "Open Cage" Ana (Leni Wesselman), mlada fotoreporterka iz Berlina, putuje u Srbiju da napravi reportažu o izbeglicama. Po dolasku u Beograd saznaje da neće moći da sprovede projekat kako je planirala. Preko taksiste Džeki (Nenad Okanović) upoznaje nepoverljivu mladu izbeglicu Maju (Jelena Rakočević-Cekić) koja radi u obližnjem restoranu brze hrane. Maja je nezadovoljna životom u Srbiji i sanja o novom početku negde u inostranstvu. U pokušaju da sprovede svoj projekat do kraja, Ana počinje tajno da pravi prilog o Maji. Zaslepljena željom da pobegne iz Srbije, Maja ne uviđa Anine prave namere.

 

Kako ste došli na ideju da napravite film „Open Cage“?

Siniša Galić: Ideja je nastala u toku putavanja u Beograd. Ti dolasci su uvek bili veoma inspirativni i zanimljivi. Brzo sam primetio da postoji velika sličnost između Berlina i Beograda, mislim da me je to najviše fasciniaralo. Beograd je prelep grad i veoma fotogeničan. Sećam se da na početku priprema nisam mogao da prestanem da slikam po gradu jer mi se svaka ulica i svaki detalj učinio zanimljivim i vrednim pažnje. U tom momentu sam bio pri kraju svojih studija u Berlinu i osećao sam ličnu potrebu da napravim film koji kroz svoju priču povezuje oba grada. Kratko nakon toga se stvorila neka prva ideja za konkretnu priču, koju sam razvijao sa Jelenom Ružić, koja je ko-scenarista filma. Pored Jelene sam upoznao i druge veoma talentovane mlade umetnike u Beogradu koji su svojim učestvovanjem uopšte omogućili realizaciju filma. Na tu ekipu iz Berlina i Beograda i našu saradnju sam veoma ponosan, jer su okolnosti bile teške. Zato mislim da je najveći uspeh što smo završili film i što smo uspeli da ostvarimo saradnju, nezavisno od toga odakle smo.
 
Radili ste kao reditelj, scenarista, direktor fotografije, a i kao montažer, u kojoj ste se ulozi najbolje osećali i zašto?

Siniša Galić: U Berlinu sam studirao prvenstveno kameru i fotografiju. Srećom imao sam mogućnost da pohađam predavanja dramaturgije i režije. Imao sam dobrog profesora dramaturgije koji je podržavao moju želju za pisanje scenarija i režiranje kratkih filmova. To me ohrabrilo i osetio sam ličnu potrebu da nastavim u tom pravcu, jer to je nešto što volim i što me ispunjava. Mislim da mi je dosta pomoglo što sam u toku studija radio kao snimatelj i montažer. Kao prvo, to mi je omogućilo da živim od tog posla i da napunim frižider, a kao drugo mi je pomoglo da shvatim neke konkretne tehničke probleme na snimanju i u toku post-produkcije.
 
Da li smatrate da postoje razlike u shvatanju vizuelnih umetnosti na našim prostorima i u inostranstvu?

Siniša Galić: Da, naravno. Ja mislim da postoje razlike u shvatanju vizuelne umetnosti i u samoj estetici filmova. Ali to dosta zavisi od ukusa. Volim da gledam razne filmove, nezavisno od zemlje porekla. Ali nadam se da ćemo u budućnosti održati specifičnu estetiku i osetljivost, kako na Balkanu tako i u drugim delovima sveta. Mislim da nema ništa gore nego da odjednom svi filmovi liče na kopiju američkog blokbastera. Nemam ništa protiv da se prave i takvi filmovi, samo smatram da je bitno da ne izgubimo raznovrsnost i različitost.
 
Da li trenutno radite na još nekim filmovima ili projektima i kakvi su vam planovi za budućnost?

Siniša Galić: Trenutno radim na montaži kratkog dokumentarnog filma koji je sniman u Nemačkoj, Austriji i Škotskoj. To je portet o nemačkom muzičaru Peteru Vigandu. Pored toga smo u predprodukciji mog master filma. Snimanje je planirano u septembru ove godine. Naravno, nadam se da će u budućnosti biti još projekata koje možemo da ostvarimo u Srbiji i Nemačkoj.

Dok s velikim nestrpljenjem iščekujemo ovogodišnji Star Film Fest, s nostalgijom se prisjećamo prošlogodišnjih pobjednika. I zato donosimo intervju s Anjom Kavić, talentiranom Banjalučankom, čiji je film „Neko od nas“ na prošlogodišnjem Star Film Festu odnio nagradu u kategoriji za najbolji igrani film.

---

Reci nam nešto o sebi?

 

Ja sam Anja Kavić, studiram filmsku i TV režiju na Akademiji umjetnosti u Banjoj Luci, gdje sam apsolvent i svoje studije privodim kraju.

 

Kako si u svoj životni put utkala filmsku umjetnost? Na koji si svoj film posebno ponosna?

 

Pa ni sama nisam sigurna kako se javila ta ljubav prema filmskoj umjetnosti. S obzirom da sam odrastala uz starijeg brata koji je strastveni obožavalac filma i stripa, nekako je bilo logično da i ja uz njega to zavolim. Takođe, moji roditelji su mnogo gledali filmove i cijenili taj vid umjetnosti. Još od malena mnogo su me vodili u kino i pozorište. Takođe, ja volim reći da se kod mene u kući za novogodišnje praznike gledao „Spartak“ i „Ben Hur“, tako da sam stasala uz velike filmove svjetske kinematografije. Ponosna sam na sve svoje filmove, ali moj festivalski život je krenuo od filma „Indigo dječak“, 2013. godine kada je prikazan na Sarajevo film festivalu. Međutim, prvu nagradu sam dobila za film „Neke djevojke su veće od drugih“ na Tuzla film festivalu, u septembru 2013.  Ta nagrada je potvrdila kvalitet mojih filmova i svakako mi dala vjetar u leđa i hrabrost za stvaranje mojih narednih filmova. Ova nagrada mi je posebno draga jer je prva ali i što je to postala moja nova „prijateljica“ jer se radi o nagradi koja se zove „Magična vila“, a i statua je u obliku vile.

 

Što te nadahnjuje iz dana u dan za stvaranje? Imaš li, možda, neke svjetove u koje bježiš u potrazi za nadahnućem?

 

Ja sam pomalo voajerske prirode, volim posmatrati ljude i odatle crpim inspiraciju koju kasnije koristim u kreiranju svojih filmova. Pošto sam po prirodi povučena i pomalo introvertna osoba, fasciniram me taj svijet pogleda i sama psihologija toga. Koliko je čovjek u stanju da kaže samo pogledom, bez ikakvog verbalnog kontakta.

 

Što misliš, koji je tvoj najjači adut u ovom poslu?

 

Pa nisam sigurna, mislim da je u ovom poslu bitno da imate neki svoj svijet iz kojeg nastaju filmovi. Bitno je da upravljate svojim idejama i da ih znate prenijeti na filmskom platnu. Tako da mislim da mi je adut to što sam naučila baratati filmskim jezikom, ali još uvijek učim i posmatram svoje kolege.

 

Kakvi su ti planovi za budućnost?

 

Moji trenutni planovi su da diplomiram uskoro i nastavim školovanje negdje u inostranstvu. Nadam se da ću uspjeti u tome.

 

Kako si saznala za Star Film Fest?

 

Za Star film festival sam saznala od svoje koleginice Jovane Stojaković koja studira produkciju u Novom Sadu. Ona me kontaktirala i predložila mi da se prijavim, naravno prijavila sam se i bila sam jako srećna kada su me kontaktirali ljudi sa ovog festivala i rekli mi da je moj film prošao u takmičarsku konkurenciju.

 

Kako ti je bilo u Sisku na festivalu?

 

Na Star Film Festu sam se sjajno provela, ljudi su me predivno ugostili, a takođe upoznala sam mnogo mladih ljudi koji dijele isti entuzijazam za filmom kao i ja. Star Film Fest za mene predstavlja veoma dragocjeno iskustvo. Ekipa je odlična i čestitam im da dobroj organizaciji festivala.

 

Koji film ti je donio nagradu i u kojoj kategoriji?

 

Na Star film festivalu dobila sam nagradu za najbolji film, za svoj kratki igrani film „Netko od nas“. Ova nagrada mi je posebno draga jer je Sisak grad u kome su se odrastale moja mama i tetka, tako da ovu nagradu posvećujem njima.

 

Što misliš o organizacije ove godine?

 

Koliko sam do sada upoznata sa organizacijom, smatram da ste na dobrom putu da i ove godine organizujete jedan odličan festival koji je jako dobra platforma za mlade ljude iz regiona koji se bave filmom. Vjerujem da ćete ove godine organizovati još bolji festival nego prošle, iako je i prošli bio predivan.

 

Planiraš li sudjelovati i ove godine?

 

Naravno da planiram sudjelovati, ali još nisam sigurna da li ću doći da samo gledam filmove ili ću prijaviti i neki svoj film. U svakom slučaju vidimo se na Star film festivalu, još boljem i još većem.

Svetski dan džeza, 30. april, Dom omladine Beograda i Beogradski džez festival obeležiće ekskluzivnim koncertom Marčela i njegovog benda Napeti Kvintet, u sali Amerikana od 21 čas. Marčelo se očigledno nalazi u periodu kada nijedan izazov ne predstavlja nepremostivu prepreku, a za publiku će ovaj koncert biti prilika da na delu proveri koliko je sazreo jedan od najboljih domaćih autora mlađe generacije. Tim povodom popričali smo sa njim o predstojećem koncertu, ali i muzici i domaćoj sceni.

---

Ulaznice su u prodaji, po ceni od 600 dinara, na Blagajni Doma omladine Beograda i preko EVENTIM prodajne mreže.

Kako teku pripreme za koncert? Ovo je prvi put da se publici predstavljaš u sasvim drugom svetlu, odnosno uz pratnju džez kvinteta, kako je uopšte došlo do vaše saradnje?

 

Marčelo: Koketiranje sa džezom bilo je prisutno već u nekim pesmama sa drugog albuma, i u tih deset godina, od tada do ove pete ploče, džez je ostao dragi poznanik sa kojim se rado srećemo, s tim što Napet šou beleži naš najozbiljniji susret do sada: većina muzičara koji su nam pomogli da kompozicije i tekstove pretvorimo u prave, punokrvne pesme - jesu upravo iz džezerskog miljea, a Rade Sklopić, moj drug iz benda i naš glavni kompozitor, ponajviše je stvaralački okrenut upravo džezu. Tako intoniran kreativni štimung doneo nam je čak i kratko poznanstvo sa pokojnim čika Mišom Blamom, i teško nam je zamisliva veća čast od saradnje s njim na pesmi “Šankeru”. Naš novi bend sastavljen je mahom od ljudi koji su te pesme svirali i na samom albumu i izneli ih sa nama, te je ovo organski sledeći korak sjajnog druženja.

Publika je nestrpljiva da čuje i vidi kako će izgledati tvoj nastup sa Napetim Kvintetom na Svetski dan džeza u Domu omladine, možeš li da nam otkriješ neke detalje o tome kako je koncipiran koncept i ko će sve nastupiti sa tobom?

 

Marčelo: I mi smo prilično uzbuđeni:) Reč je o jednočasovnoj svirci koja uključuje pesme pravljene u “džezi” maniru, ali smo i neke koje originalno nisu takve za ovu priliku prearanžirali, potpuno uvereni da efekat “vidi šta smo ti uradili od pesme, publiko” neće otići u krivu stranu. Za klavijaturama je Aleksandar Jovanović Šljuka, Radetov profesor klavira i pravi dobri duh Napetog šoua; na basu je naš stari prijatelj Marko Fabri, sa kojim smo svirali u svom ranijem sastavu Shock orchestra; trubu će svirati Miša Nikolić, čovek koji je svu melanholiju pesme “Šankeru” svojim instrumentom dočarao daleko više nego ja rečima; bez violine Filipa Krumesa Napet šou je potpuno nezamisliv, pa tako i ovaj bend; sa Aleksandrom Cvetkovićem Dramom, divlje genijalnim bubnjarem, ranije nismo radili, ali je to defnitivno jedno od onih kapiranja na prvi takt. Zapravo, takva je čitava ova priča: došli smo na prvu probu i naprosto zasvirali.

Poznat si kao neko ko preferira živu svirku. Da li smatraš da svirka uživo, pa čak i snimljena, više „govori“ nego ona sintetetička, „kucana“ i zašto?

 

Marčelo: To je, naravno, stvar ličnog afiniteta – a naš je očigledno daleko više okrenut svirci. Pesmu “Muk” osećamo kao manifest onoga što ovde pokušavamo da izvedemo: sve što je iole alternativno kao da lagano ali sigurno odumire ovde kod nas, i uprkos onom čuvenom “ako ne možeš da ih pobediš, onda im se pridruži”, naše geslo glasi ako ne možemo da pobedimo, bar se nipošto nećemo pridružiti. Mislim da je upravo sklonost ka kompromisima predvorje svih problema u našem društvu, tu je muzika samo jedna od mnogih žrtava. No, da neko ne pročita pogrešno, to nije pitanje izbora između elektronike i ozbiljne žive svirke – svako neka radi kako voli – nego je reč o izboru između stvaralaštva i sopstvenog autorskog koncepta na jednoj i one sve odvratnije “daj ono što narod voli” filozofije na drugoj strani. Široke mase, i ne samo ovdašnje, po definiciji će biti daleko naklonjenije nečemu plitkom, i kad bi njihova potražnja bila realan izgovor, nijedno umetničko delo ne bi imalo razloga da nastane. Izgovor, dakle, nije realan, i kičem se bave samo oni čiji je lični džiberluk srećno udat za neukus širih masa, iako isprva izgleda kao da su teška srca napravili kompromis.

Ovo nije prvi put da nastupaš u Domu omladine Beograda, kakva su tvoja iskustva i sećanja na dosadašnje nastupe na ovom mestu, kakav značaj zauzimaju u razvoju tvoje dosadašnje karijeri?

 

Marčelo: Ogroman. Verovatno najveći, jer smo upravo u DOB-u i stasavali: od nebrojenih nastupa u maloj sali, preko prvog koncerta sa bendom, koji se zgodio upravo u današnjoj Amerikani, pa do osvajanja donje, bioskopske sale. Ni na jednom drugom mestu nismo prošli takvu korak-po-korak evoluciju, niti ima mesta za koje smo, upravo iz tog razloga, više emotivno vezani: ako izuzmemo koncert u SKC-u, sve ono najvažnije desilo nam se upravo ovde.

Kako bi komentarisao rep scenu Srbije, a i muzičku scenu generalno? Ko su izvođači iz "stare garde" koji su ti bili uzor kada si počinjao, a koje i dalje rado slušaš? Da li postoje neki noviji, mlađi sastavi koji su ti skrenuli pažnu u poslednje vreme?

Marčelo: Istina, volim da pišem na ritam i obožavam da gramofon bude jedan od istrumenata na bini – ali van toga, veoma smo srećno razvedeni od žanra već godinama. Beše tu ljubavi na početku, posle mi je to više ličilo na porodično nasilje, pa je razlaz bio na obostrano zadovoljstvo. Svoje komentarisanje rep scene otuda ograničavam na pohvale onoga što mi se dopadne, pošto ono što se prelilo u narodnjake, dens iz devedesetih i prostakluk najčešće ne može ni da se objasni pristojnim rečnikom. Od sveže krvi izdvajam Kendija i Delkora; od onoga što me je kao klinca privolelo žanru spomenuo bih svakako Who is the best i Popaja: njihov odnos prema jeziku, sjajno igranje rečima, sve mi je to zvučalo odlično. Zanimljivi su mi Artan Lili i The somethings, a uvek je ohrabrujuće gledati doslednost Koje iz Discipline, jer je doslednost najređa tekovina ovdašnjih karijera. Kolju Pejakovića obožavam i neopisivo mi je žao što nisam bio tu nedavno kada je (napokon) napravio koncert. Na kraju, u rubrici “Ciganin hvali svoga konja”, moram da spomenem prvi kompozitorski, instrumentalni album mog saradnika Radeta Sklopića Raida, jer bi me njegova muzika očarala i kad ga ne bih poznavao; ovako me samo očarava još više, jer je bukvalno istočio dušu u te kompozicije. A to je sve o čemu se u umetnosti, zapravo, i radi: uvek se trguje organima, samo je pitanje da li ljudima daješ srce ili im prodaješ muda za bubrege.

Ovo je prva godina da FEST dodeljuje nagrade, a u nacionalnoj selekciji je bilo i velikih glumica poput Anice Dobre, Mirjane Karanović, Jasne Đuričić... Šta za tebe znači ova nagrada?
 
Nikada pre nisam razmišljala zaista šta moze da znači nagrada za jednog glumca. Sećam se dok sam bila na studijama bilo mi je često važno da mi neko kaže da li je nešto dobro ili loše, jer ne možeš  da glumiš i gledaš sebe u isto vreme, pa često čak ni kada je film u pitanju, i nekad je potrebno vreme da shvatiš ko je to koga ti treba da igraš I zato je potreban reditelj. Tako sam ja negde doživela i ovu nagradu. To je dobro Sonja, ok idemo sad dalje. Sledeći zadatak.

 

Na koju glumačku zvezdu se ugledaš i da li si prema nekome modelovala svoj lik u Tmini?
 
Uvek postoji neko ko te inspiriše. Kada gledam dobre glumce na filmu oni me obično inspirišu da radim još više na sebi i istražujem, ali ljudi oko mene su oni koji me nadahnjuju kada pravim uloge. To je nešto što je  meni najzanimljivije u glumi. Moraš da budeš nenametljivo radoznao I da slušaš ljude i njihov ritam. Pratiš njihov pogled. Onda naučiš i da razumeš ljude. i da ne sudiš drugima. A u medjuvremenu otkriješ sve svoje vrline I mane. Iz ovoga proizilazi, da uvek imam nekog ko stoji iza mene kao neka senka pa tako i kada je u pitanju lik Marine u Tmini.

 

Kakva iskustva nosiš sa snimanja filma Tmina? Da li si očekivala da će ostvariti ovoliki uspeh, s obzirom da je u pitanju debitantski, diplomski film?
 
Nikada neću zaboraviti snimanje ovog filma. Svi smo znali da je to Lukin diplomski film I bili smo srećni što smo tu gde smo, što sad mi tu nešto pravimo, snimamo film, ambiciozan film. Svi smo u tom trenutku na početku i još učimo, istražujemo. Ali smo spremni. i uživamo slobodu. Stvaramo. Mislim da smo bili hrabri, jer ti nekad i ne znaš šta sve možeš dok ne probaš, dok se ne upustiš. Verovatno zato Tmina i ima ovako zanimljivu sudbinu, a ja se ne sećam da sam maštala o nekoj nagradi, a još manje očekivala da će neko tako prozvati moje ime na FEST-u. Sećam se da je ova uloga za mene bila izazov i prilika da isprobam odredjene glumačke tehnike.
 
Šta misliš o poziciji žena na filmu? Kakve se uloge nude glumicama danas?

 

Izgleda da je teško napisati dobru žensku ulogu, ne znam, uvek ih ima manje, to je činjenica. Ja sam to još mislila i dok sam bila na studijama. Dela sa 10 muških likova I jedna ženska uloga i to pojava. To je tako čudno, s obzirom da su žene vrlo dominatna i posebna bića. Ima onih reditelja koji glumice shvataju vrlo ozbiljno. Uloge za koje vas oni zovu su obično vrlo inspirativne za rad.

 

(Ako sam dobro razumela) karijeru si odlučila da gradiš van naše zemlje. S kojim se izazovima suočavaš i da li planiraš da snimaš i u Srbiji, kao mnoge naše glumice koje su otišle "preko"?
 
Uvek sam želela da radim sa odredjenim ljudima dok sam bila u Srbiji, pa I sada. Ništa se to kod mene nije promenilo. Za mene je gluma kao partija pokera. I kad dobijaš loše karte treba da ostaneš u  igri i da i dalje veruješ  da možeš da pobediš. Za to je potrebno strpljenje. A kad si mlad, svi znamo kako je to teško. Sve je obično samo pitanje tajminga. Verujem da će svi vredni, uporni, plemeniti I talentovani ljudi na ovom svetu dočekati svoj zlatni trenutak, šta god to za njih bilo. Ovde je jedan od najvećih izazova glumiti na stranom, odnosno engleskom jeziku. To je jedno sasvim novo iskustvo.

 

Na kojim projektima trenutno radiš i gde domaća publika uskoro može da te vidi?
 
O tome ću obavestiti kad dodje pravi trenutak.