„Bilo bi bizarno“, dobacih prijatelju na beogradskom koncertu ZZ Top u trenutku kada je teksaški hard rock i r’n’b trio počeo izvedbu Hendriksove Foxy Lady, a posetioci skočili na noge i podigli ruke u vazduh, „ako publiku na njihovom sopstvenom koncertu najviše ’zapali’ pesma koja i nije njihova...“

Bio je to komentar na činjenicu da je prepuna dvorana beogradske Arene, gde su pojedinci čak preskakali ogradu između partera i tribina kako bi pronašli bolji pogled na scenu, prilično mlako reagovala tokom prve polovine koncerta, izuzev grupe najvećih fanova legendarnog benda koji su se okupili u prvim redovima uz binu.

Isti moj prijatelj je na raniju opasku o prilično mirnoj i blago depresivnoj publici odvratio da muzika ZZ Top i nije takva da publiku navodi na skakanje. Naravno da se ni najmanje ne slažem sa njim, jer od svog osnivanja u Hjustonu, Teksas, davne 1969. godine, ZZ Top su privukli milione obožavalaca upravo izuzetnom količinom energije koju su isijavali iz svojih gitara i bubnja, svirajući bluz u hard rock idiomima, u taktovima koji sami pokreću telo da se njiše u ritmu.

Da li zbog svojih godina (sva trojica članova benda, Bili Gibons, gitarist, Dasti Hil, basist, i Frenk Bird, bubnjar, rođeni su 1949. godine) ili zbog nečeg drugog, na samom početku koncerta ZZ Top nisu delovali baš previše uključeno u to što rade, kao uostalom ni publika koja je autora ovog kratkog prikaza iznenadila svojom flegmatičnošću.

Međutim, kao što sam već  spomenuo, situacija i na sceni i u publici počela je da se menja otprilike od trenutka, negde na polovini koncerta, kada su Gibons, Hil i Bird odali svoju počast rock velikanu Hendriksu, kao što su jednu pesmu ranije odali i svom bluz idolu B. B. Kingu. Legenda kaže da se bend u početku trebao zvati Z.Z.King, kao aluzija na legendu bluza, ali je ’king’ zamenjeno sa ’top’ jer, uostalom, kralj je onaj koji je uvek na samom vrhu.

Konačno, kada su se začuli taktovi svima očito dobro poznatog hita „Gimme All Your Lovin’“ sa albuma Eliminator iz 1983. godine, publika je pokazala da Beograd ipak nije grad sa najvećim brojem katatoničara u Evropi, i Arena je počela da se njiše.

Čuli su se i „Bad and Nationwide“, „Cheap Sunglasses“, „Sharp Dressed Man“, „Fearless Boogie“, kao i delovi „My Head’s in Mississippi“, sa kojom su se Gibons i Hil poigravali u svojevrsnoj muzičkoj komunikaciji sa publikom, koja je pljeskanjem i uzvicima odobravanja pratila njihove gitarske bravure... koje su, istina, ponekad više ličile na rutinske demonstracije gitarskog umeća, ili obični show biz, nego istinski doživljaj.

Činjenica da do kraja nastupa nisu odsvirali neke od svojih legendarnih hitova poput La Grange sa albuma Tres Hombres iz 1973. (pesma o slavnom teksaškom bordelu Chicken Ranch, u pregrađu gradića La Grange), ili slavnu Tush sa albuma Fandango iz 1975, nije puno zabrinjavalo, s obzirom da se očekivalo da će svoje muzičke poslastice Teksašani ostaviti upravo za bis.

To se i dogodilo, kada su pomenute dve pesme činile okosnicu dva bisa, i publiku u Areni dovele do zasluženog vrhunca.

Koncert u Areni bio je izvrstan doživljaj iz najmanje dva razloga: prvo, ZZ Top su muzičke legende koje su zasluženo uvedene u Rock’n’roll dvoranu slavnih 2004, dok je ceremoniju uvođenja vodio Kit Ričards iz benda Rolling Stones (inače, ZZ Top su na početku svoje karijere, 1973, svirali kao predgrupa za tri nastupa Rolling Stonesa na Havajima). Drugo, ovo je bio prvi, a najverovatnije i poslednji put da su nastupili u Beogradu. Što bi rekli, bolje ikad nego nikad.

Koncert ZZ Top podsetio nas je na zlatno doba ’tvrdog’ rocka i gitarskih heroja koji su suvereno vladali scenom tokom 1970-ih godina. Ima mnogo onih koji smatraju da je to u globalnom smislu bilo neko lepše i sretnije vreme. Vijetnamski rat se završio, ostao je još samo onaj hladni, ljudi u tadašnjoj Jugoslaviji živeli su sve bolje i prosperitetnije, i u svetu se svirala vrlo kvalitetna i dinamična muzika. Puno se toga dogodilo u međuvremenu, i muzika ZZ Top nas je bar na kratko vratila u neku lepšu, najčešće neprežaljenu prošlost.

I da, iz nekog razloga, na svom nastupu u Beogradu ZZ Top nisu odsvirali legendarni „Blue Jean Blues“.

A Bora Đorđević je celi koncert odslušao iz udobnosti VIP lože, u društvu svoje lepše polovine...

Autor: Emir Salihović