U iščekivanju programa 18. Beogradskog festivala igre, Đulijerme Boteljo, koreograf i direktor trupe Alias iz Ženeve, razgovarao je sa novinarima. Ovaj brazilski umetnik sa stalnom adresom u Švajcarskoj, već je odavno miljenik beogradske publike. Praktično od prvog susreta, davne 2007. godine sa komadom “Težina sunđera” u Beogradskom dramskom pozorištu. Nakon toga, nizala su se gostovanja Aliasa, uvek na Festivalu igre i baš na ovoj sceni. Poslednja produkcija koju je Boteljo kreirao samo nekoliko meseci pre početka pandemije, nosi naslov “Normalno”. Ako okolnosti budu normalne, publika bi trebalo da je otkrije 23. i 24. marta!
Šta ovaj komad čini posebnim, osim činjenice da pandanje posle nekog vremena deluje umirujuće?
Ljudi mogu da projektuju svoja iskustva kroz ovo delo. Ali, ono što je pad za vas, za mene možda nije. Vi pad povezujete sa gubitkom balansa, sa padanjem. Vaš pad je drugačiji od mog, vaš strah je drugačiji od mog. To je zbog vaših iskustava, zbog onoga kroz šta ste prošli, što ste poneli sa sobom, zbog vaše kulture… Sve što nas čini - čini nas posebnim, jer je to materijal od koga smo sazdani. I zato ovu predstavu svako doživljava drugačije. Izvodili smo ovaj komad u Južnoj Americi i ljudi su bili jako emotivni, mnogi su plakali… To svakako nije bio cilj, već ljudi projektuju svoje neuspehe kroz padanje. A svi smo imali neuspehe, i to je povezano sa emocijama. Ovaj komad je kao ekran. Ljudi projektuju svoj život na njemu. Normalno je pasti, normalno je ponovo ustati, truditi se da ostanete na nogama, i mislim da je ova kriza koja nas je sve snašla - upravo to. Komad govori upravo o onome što se trenutno dešava. Mnogo puta padamo, ne ide sve onako kako smo očekivali, ima mnogo neizvesnosti, ali mi nemamo izbora osim da ustanemo i idemo dalje.
Na pitanje novinara kako je iz perspektive umetnika u Švajcarskoj izgledala prethodna godina, koreograf kaže:
Trebalo je da nastupamo krajem oktobra, imali smo raspored od šest predstava, ali se već drugog dana sve ponovo zatvorilo. I od tada je skoro sve zatvoreno. Situacija je užasna. Ipak, na neki način, ima nečeg živog u svemu. Situacija vas navodi da budete prisutni, da budete budni. Ima svojih dobrih strana.
Koji su izazovi sa kojima su se umetnici u Švajcarskoj susreli tokom prošle godine?
Meni je žao umetnika, oni gube svoje poslove i ostaju bez novca,mislim da je to najgore. Ista je situacija i sa tehničarima i sa svim drugim ljudima koji rade na organizaciji nastupa, koncerata, festivala i manifestacija, ljudi koji se bave zvukom, svetlom... Čak i vozači, ljudi koji su bili zaduženi za vožnje trupa tokom festivala. Sve je zaustavljeno. Postoji pomoć vlade, ali neki nemaju dovoljno, a ima i onih koji nemaju ništa. Skoro sam čuo da trećina umetnika u Švajcarskoj planira da promeni posao. Trećina umetnika u Švajcarskoj! To je užasno.
