Kanadska pijanistkinja i kompozitorka Kris Dejvis (Kris Davis) predstaviće se publici 33. Beogradskog džez festivala, na koncertu 27. oktobra u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Istaknuta u časopisu DownBeat kao jedno od 25 lica za budućnost, Kris Dejvis objavljuje albume u različitim formatima: na aktuelnom izdanju „Duopoly“ izložila je duo snimke sa osam eminentnih muzičara, među kojima je i njen beogradski partner, slavni američki bubnjar Bili Dramond (Billy Drumond).


Kada i kako ste otkrili džez?

- Otkrila sam džez kada sam se sa oko 12 godina priključila školskom džez bendu. Moj nastavnik muzike bio je veliki ljubitelj džeza, a njegova posvećenost i entuzijazam za ovu vrstu muzike bili su zarazni. Dao mi je da preslušam album Majlsa Dejvisa, „My Funny Valentine“ i odmah sam se oduševila. Potom sam otkrila Herbija Henkoka i Tonija Vilijamsa – nisam mogla da prestanem da slušam njihovu muziku.

Jednom prilikom ste izjavili da ste nakon preseljenja u Njujork, 2001. godine, promenili i svoj stil sviranja. Šta je bio razlog tome?

- Klavir je u svojoj suštini vrlo specifičan harmonijski instrument, jer na njemu možete svirati više od jednog tona u isto vreme. Tradicionalna uloga klavira u džez muzici je da postavi harmonijski temelj i da ga održava kroz pratnju ostatka benda. U to vreme sam počela da preispitujem ustaljene forme i da tražim drugi način da pristupim klaviru kao instrumentu. Na primer, da se postavim kao da sam trubač, bubnjar, basista, ili čak ceo orkestar, dok sviram klavir.

Na albumu „Duopoly“, koji je objavljen 2016. godine, sarađivali ste sa izuetnim muzičarima. Šta je ono što ih povezuje?

- Povezuje ih činjenica da su svi muzičari izuzetnog senzibiliteta i vrhunski profesionalci. Bilo je lako raditi sa njima, jer su se priključili novom i nepoznatom projektu potpuno iskreno, otvorenog uma i načuljenih ušiju, sa željom da napravimo odličnu muziku.

Jedan od muzičara koje je svirao na albumu „Duopoly“ je poznati američki bubnjar Bili Dramond, sa kojim ćete i nastupiti na 33. Beogradskom džez festivalu. Šta je neophodno za uspešan rad u duetu?

- Za mene je od suštinske važnosti da se između muzičara odvija komunikacija, a ne da jedan vodi drugog. To je ono što mi se dopada u radu sa Bilijem – on u potpunosti razume tu vrstu odnosa davanja i uzimanja u duetu. Na neki način, u duetu stvari stoje slično kao u plesu: treba pružiti podršku partneru, ali i verovati njegovim potezima i idejama.
 
Imate iskustva u komponovanju i nastupima sa najrazličitijim postavama: od solo klavira, pa do okteta. Na koji način format benda utiče Vaš stvaralački proces?

- Rad u postavama različitog formata je veliki izazov za mene kao umetnika i veoma se razlikuje međusobno. Kao solo pijanista imam kompletnu kontrolu nad pravcem kretanja i razvoja muzike, što je u isto vreme i veoma oslobađajuće i zastrašujuće, jer moram sama sve da osmislim. U duetu može biti teško uspostaviti dobru i uspešnu komunikaciju. Što je sastav veći stvari postaju lakše u pogledu razmene ideja, ali istovremeno i teže jer svi žele da se svirački iskažu, pa može doći do zagušenja kompozicije. Zato je u velikim postavama najvažnije naći pravu ravnotežu između članova benda i instrumenata.

Repertoar u Beogradu imaće i jednu posebnu posvetu, recite nam o čemu je reč.

- U čast stogodišnjice rođenja Telonijusa Manka sviraćemo neke od njegovih kompozicija, koje ćemo povezati kroz slobodnu improvizaciju.
 
Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “DŽEZ VIZIJE”. Kakve su Vaše vizije džeza za budućnost?

- Kao umetnik, nadam se da ću nastaviti da istražujem u muzici, da ću svirati sa novim ljudima i učiti od svojih kolega iz benda. Uživam da povezujem muzičare iz različitih miljea i da otkrivam koje su to dodirne tačke koje nas sve spajaju. Volela bih da nastavim sa takvim saradnjama i saznam šta je sve na tom planu moguće ostvariti.

Photo by: Mimi Chakarova
Izvor: DOB

Performans “Thundesrstruck” švedske autorke Stine Nyberg, koji prati život genija i čudaka Nikole Tesle, a koji koristi Teslin kalem, premijerno je izveden 21. oktobra u 20 sati u Centru za kulturnu dekontaminaciju, u okviru jubilarnog, desetog Kondenz festivala saavremenog plesa i performansa u Beogradu. Nakon Beograda, performans će krajem oktobra biti izveden i u Stokholmu u MDTu, a zatim kreće na svetsku turneju. Stina Nyberg ističe kako se već duže vreme u svom radu interesuje za “vidljive moći”, između ostalog i one koje spadaju u nauku, ne samo u sferu dughovnog i spiritualnog, sa posebnim akcentom na promišljanju o čemu zapravo govorimo i mislimo kada kažemo da je nešto energija, energetsko:


“Zanimaju me različite vrste saznanja, i između ostalog, zainteresovala sam se za elektricitet, posebno kao silu koju uzmimamo zdravo za gotovo. Koristimo ga i viđamo ga svakodnevno, sva naša oprema i mašine koje nas okružuju rade pomoću elektriciteta, a s druge strane, malo je ljudi koji zaista znaju o čemu se tačno radi i na koji način elektricitet funkcioniše. Tako da sam iskoristila elektricitet kao dobar primer različitih tumačenja, naučnih i pseudonaučnih. Istorija elektriciteta dovela me je do Nikole Tesle, za koga mnogi kažu da je bio genije. Ja sam se u performansu poigrala sa tim mitom genija, i otud ta relacija sa feminizmom: većina (samoproklamovanih) genija su muškarci, žena koje nazivamo genijima je neuporedivo manje. To me je veoma zainteresovalo, i u ovom performansu ja uvodim novo božanstvo -  Boginju Elektriciteta”.

Performans “Thunderstruck” polazi od devetnaestovekovnog fenomena putujućih predstava o struji. U vreme kada je struja još uvek bila naučni novitet, na ovakvim predstavama prikazivana je kao magija. “Thunderstruck” je feministički pristup performansu sa Teslinim kalemom. Polazi od interesa za koreografiju pokreta, zvuka i objekta postavljenih na jednakim osnovama – gde oba izvođača, svetlo, tehnika i zvuk nastupaju kao glavni protagonisti. Ovaj performans stvara alternativu postojećim mačo-spektakularnim nastupima sa Teslinim kalemom, spajajući tehničke inovacije sa dugotrajnim istraživanjem o nauci i magiji. “Thunderstruck” se vraća u vreme kada su umetnik i naučnik verovali u mogućnost transformacije sila prirode u sile koje pokreću društvo, koristivši prirodnu energiju za stvaranje gotovo magičnih naprava. Predstava daje i jasan uvid u rodno uređenu istoriju struje, kult genija i potencijal magije.

Performans je nastao nakon kroz istraživanje sa arhivistkinjom Sandrom Linel (Linnell) u jesen 2016. godine, a zatim kroz rad u Beogradu, u Staničinom rezidencijalnom programu StationOne maja 2017. godine. Stanica je koproducent predstave, uz MDT iz Stokhholma, a uz lokalnu podršku Centra za promociju nauke.

Ovogodišnji, deseti po redu Kondenz festival održava se od 20. do 25. oktobra u organizaciji Stanice – Servisa za savremeni ples.

Jakob Bro, danski gitarista i kompozitor, sedmostruki je dobitnik Danish Music Award za najbolji džez album godine i dvostruki laureat The Carl Prize za kompozitora godine. Pre nego što je počeo da svira gitaru, školovao se za trubu, a najraniji kontakt sa muzikom imao je još u detinjstvu, uz oca muzičara. Trio sa kojim će nastupiti na 33. Beogradskom džez festivalu, 26. oktobra u Domu omladine Beograda, smatra svojim kako muzičkim, tako i prijateljskim uspehom. Povodom predstojećeg nastupa, razgovarali smo o njegovom detinjstvu, muzičkim uticajima, školovanju i drugim stvarima koje su ga načinile izuzetnim muzičarem.


Odrasli ste uz oca muzičara, recite nam nešto više o sećanjima na detinjstvo.

- Odrastao sam uz muziku Luja Armstronga, Djuka Elingtona i Kaunta Bejzija, koji su bili veliki heroji mog oca. Naša porodična kuća u kojoj sam odrastao bila je puna raznih muzičkih instrumenata, a moj otac je učio decu iz komšiluka da sviraju. Tako je i okupio svoj big bend, uz koji sam se i ja zainteresovao za muziku.
 
Najpre ste učili da svirate trubu, a potom ste se odlučili za gitaru - kako je došlo do te promene?

- Džimi Hendriks je glavni razlog što sam trubu zamenio gitarom. Mnogo puta mi je truba nedostajala i pomišljao sam da počnem ponovo da je sviram, ali gitara me u potpunosti zaokuplja. Umesto da se prebacujem sa jednog na drugi instument, volim da razmišljam o tome kako sam svoj stil u sviranju trube preneo na sviranje gitare, pre svega u melodijskom pristupu. Tako da, što se mene tiče, ja još uvek sviram oba instrumenta, samo što zvuk dopire iz gitare.
 
Pohađali ste “Royal Academy od Music” u Danskoj, a potom i “Manhattan School of music” u Njujorku. Tokom perioda školovanja šta je bilo Vaše najvažnije iskustvo?

- Prvi važan momenat bio je kada sam sa šesnaest godina odlučio da napustim srednju školu i ozbiljno se posvetim muzici. Godinu dana kasnije primljen sam na "Royal Academy of Music" u Orhusu (Aarhus) u Danskoj. Sledeći veoma važan trenutak bio je kada su mi John Abercrombie, Michael Brecker i Danilo Perez u isto vreme, iste večeri, rekli da bi trebalo da odem u SAD i tamo nastavim školovanje. U tom trenutku sam imao osamnaest godina. Odlučio sam da prekinem studije muzike u Danskoj i otišao sam u Boston, na "Berklee College of Music". Najvažnije što mi se tamo desilo bio je susret sa Georgeom Garzoneom, sa kojim sam više puta svirao, snimao, išao na turneje. Nekako u isto vreme sam upoznao i Kurta Rosenwinkela, koji mi je rekao da bi se rado družio sa mnom u Njujorku, kad god budem želeo. Tako sam ponovo prekinuo studije i iz Bostona se preselio u Njujork, gde sam se školovao naredna tri semestra. Ipak, najvažnija škola koju sam prošao u Njujorku bila je druženje sa Benom Streetom, koji je u to vreme bio cimer sa Markom Turnerom. Ben me je upoznao sa mnogim mojim herojima, među kojim su Andrew D’Angelo, Chris Cheek, Larry Grenadier, Ethan Iverson, Jeff Williams, Jeff Ballard, Ben Perowsky, Reid Anderson i mnogi drugi. Preseljenje u Njujork zato smatram još jednim od veoma značajnih momenata u životu.

Jednom prilikom ste izjavili da se se divite klasičnoj muzici, da li Vam ona predstavlja i inspiraciju u stvaralaštvu?

- Volim sve vrste muzike, trenutno slušam Sakamotov album "Async", koji je komponovao inspirisan idejom da kreira muziku za izmišnjeni film reditelja Tarkovskog. Slušam Baha, horsku muziku ("Messiaen O Sacrum" između ostalog), pratim rad danskog kompozitora Per Nørgårda. Sve ono što slušam i što mi se dopada utiče na muziku koju i sam stvaram.
 
Na 33. Beogradskom džez festivalu predstavićete Trio, u kojem svirate sa Tomasom Morganom (Thomas Morgan) i Džoi Baronom (Joey Baron). Recite nam nešto više o ovom sastavu.

- Džoija sam upoznao pre desetak godina, kada smo svirali na jednom koncertu sa Tomažem Stankom u Poljskoj. Otprilike u isto vreme sreo sam Tomasa na jednom snimanju u Njujorku. Kao trio smo se okupili 2013. godine, prvi album "Streams" smo snimili 2015, a objavili 2016. za ECM. Drugi album smo snimili uživo ove godine u Jazz Standardu u Njujorku, i biće objavljen 2018. takođe za ECM. Volim Džoija i Tomasa i veoma sam zahvalan, i kao čovek i kao muzičar, što imamo zajednički bend.

Kako izgleda kreativni proces Jakob Bro Trija?

- Želim da Džoi i Tomas budu potpuno slobodni u našoj muzici. Mislim da je to ono što je specifično u vezi sa muzikom koju zajednički stvaramo. Činjenica da svako od nas može da bude ono što jeste u okviru jednostavnih kompozicijskih okvira koje postavim. U principu, ja donosim materijal za kompoziciju, postavim njene skice i onda zajednički razvijamo muziku na licu mesta.

Šta publika može da očekuje od vašeg predstojećeg nastupa na Beogradskom džez festivalu?
 
- Naš trio uvek je spreman na "rizik", ostajemo dosledni onome što čujemo i idejama koje iskrsnu tokom našeg koncerta. Ne izlazimo na scenu sa prethodno pripremljenom idejom kako želimo da naše pesme zvuče. Kada sam na turneji ne upoređujem koncerte koje smo odsvirali, iako, naravno, uvek ima onih za koje mislim da su bili bolji od drugih. Ono što me suštinski zanima jeste da svake večeri kada izađemo na binu sledimo svoje uši i svoja srca. Između ostalih nagrada i priznanja, sedam puta se osvojili

Danish Music Award (ekvivalent Gremiju), za najbolji džez i crossover album godine, dva puta ste bili laureat priznanja "The Carl Prize" za kompozitora godine. Koliko Vam ovakva priznanja znače?

- Dobra stvar sa nagradama je što mogu da posluže kao sredstvo za skretanje pažnje šire javnosti ne samo na moj rad, već i generalno na džez i impovizovanu muziku.
 
Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “DŽEZ VIZIJE”. Kakve su Vaše vizije džeza za budućnost?
 
- Kao što je Albert Ayler rekao, muzika je isceljujuća snaga Univerzuma... Verujem da je tako.
 
Koncert Jakob Bro Trija, u okviru 33. Beogradskog džez festivala, realizovan je uz podršku Ambasade Danske u Beogradu.

Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.


Dve decenije otkako je obradama švedskih standarda zaslužio nagradu za najbolji džez album u Švedskoj, pijanista Jan Lundgren na otvaranju 33. Beogradskog džez festivala predstavlja omaž kolegi Janu Johansonu, prerano preminulom pioniru švedskog džeza. Program "A tribute to Jan Johansson", koji će 26. oktobra u Velikoj sali Doma omladine Beograda izvesti u postavi Jan Lundgren with Mattias Svensson & String Quartet, čine originalna viđenja švedskih, ruskih i mađarskih narodnih pesama sa legendarnih Johansonovih albuma iz šezdesetih godina prošlog veka, u novim aranžmanima za klavir, kontrabas i gudački kvartet. 

Grupa Battleme će 20. oktobra ponovo nastupiti u Domu omladine Beograda, sa početkom u 21 čas. Tom prilikom, publika će imati priliku da čuje njihov novi album “Cult Psyhotica”, nedavno objavljen pod etiketom izdavačke kuće El Camino Media. Kao domaća podrška nastupiće bend Love to Hate, koji postoji oko dve godine, a čine ga bivši članovi bendova Eyesburn, Discord, Definite Choice, Groovy Chickadee. U pitanju je bazični hard core, sa uplivima u desert rock i stoner. Frontmen benda Battleme, Met Drenik (Matt Drenik), uoči koncerta otkrio nam je više detalja o procesu nastanka novog izdanja, rokenrolu i razlici između solo nastupa i rada sa bendom, kao i o tome šta publika može da očekuje ovog petka u Klubu DOB. Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže, po ceni od 800 dinara, a koncert zajednički organizuju Dom omladine i koncertna agencija Rock Svirke.


Većina pesama za vaš novi album “Cult Psyhotica“ je snimljeno uživo. Reci nam nešto više o kreativnom procesu – atmosferi, energiji...?

- Odlučili smo da sami sebi zadamo rok od mesec dana i u tom periodu napišemo i snimimo ceo album. Mislim da smo čak i pre nego što je album napisan, zajedno sa našim izdavačem, počeli da ga stvaramo. Rezervisali smo studio Get Loud (Portland, Oregon) i počeli da pišemo pesme. Najpre smo samo „džemovali“ i slušali. Onda smo počeli da izbacujemo stvari koje nam se nisu svidele i zadržali one koje jesu. Na kraju smo došli do 9 pesama koje čine najveći deo albuma, uz numeru“Mistif Honey Bear“ kao bonus. Nakon nekoliko nedelja smo počeli da snimamo, a ja sam pisao tekstove redom kako smo složili numere na albumu, tako da se uklapaju kao jedan narativ.

Izjavili ste da je ovaj album reakcija na trenutnu situaciju u svetu koju ste nazvali “pokvarena stvarnost”. Da li je ovaj album odražava ili odgovara na nju?

- Pomalo od oba. Želeli smo da napravimo rok album koji će odražavati naše mišljenje o haosu u političkom sistemu Amerike. Umesto da se bavim njegovom težinom, pristupio sam mu lirski, napravio priču o herojima i negativcima, koja se vrti oko političkog teatra Donalda Trampa. ”Mistif Honey Bear” je ljubavna pesma  o Ivanki i Kušneru, “Keep Me With You” je Donaldova oda Banonu, “Lowlife” je herojeva labudova pesma, o životu u iskvarenom sistemu.

Šta podrazumeva “Urbani američki pejzaž” na koji referišete novim albumom?

- Gradski život.  Grad je ultimativni “melting pot” američke kulture, što nije slučaj u provinciji. Smatram da odatle potiču mnoge naše podele. Ljudi ne žive jedni sa drugima, već gledaju jedni druge putem TV ekrana u koji upiru prst i kažu: “Aha! Znao sam!”

„Cult Psychotica“ je objavljen pre desetak dana. Kako ste zadovoljni dosadašnjim reakcijama javnosti na album i kako teče evropska turneja za sada?

- Reakcije deluju dobro. Već smo prodali dosta primeraka albuma na koncertima u okviru turneje po Evropi, a prve recenzije su vrlo pozitivne. Iskreno, najvažnije su mi reakcije naše publike, i apsolutno me ne zanima da li će ga kritičari oceniti negativno. Oni imaju slobodu da pišu šta hoće.

Ranije ove godine si se vratio svojim muzičkim korenima, odnosno solo radu sa izdanjem “Live at Cactus Café”. Opiši nam tvoju ličnu perspektivu umetničkog izraza u solo projektima i radu sa bendom?

- Solo rad je introspektivan. Solo svirka je usamljenička stvar. Pišeš muziku i izvodiš je na drugačiji način. Teško je da ne budeš maksimalno uključen i posvećen kada si solo umetnik, jer nemaš nikoga pored sebe na bini. Tako da je za mene to potpuno drugačiji pristup radu nego onaj sa bendom. Potrebna je posebna vrsta karaktera da bi izašao sam na scenu, to je ona druga strana novčića. Oduvek sam voleo da radim svedene, akustične nastupe, posebno tokom turneja. Dobro je izaći i jednostavno “izložiti” pesmu, jer se na taj način najbolje vidi da li u njoj zaista ima nečega. Znaćeš da li je pesma dobra ako možeš da je odsviraš sam. Ako ona zavisi od svih ostalih, propratnih stvari, verovatno je i bezvredna.  Kada su me pozvali da uradim solo svirku u sred turneje u Cactus kafeu, odmah sam prihvatio, a kada se ispostavilo da je napravljen i snimak tog nastupa, odlučili smo da ga objavimo.

Jednom prilikom si izjavio da Portland ima veliki broj muzičara koji veruju u istu verziju rokenrola kao i ti. Na koju verziju rokenrola si mislio?

- Za mene bi umetnost trebalo da bude neinhibirano iskustvo. Da dolazi iz stomaka, iz grla, da bude živa. A kada je reč o koncertima, po meni oni moraju da budu izvođački čin u kojem se, kao umetnik, potpuno izgubiš. Ukoliko brineš da li će sve ispasti dobro, mašiš poentu. Za mene je to  vrsta umetnosti  koja me oslobađa, gde mogu da budem iskonski ja, a ne ukroćen. Želim da se osećam kako sve može ispasti iz koloseka u bilo kom trenutku, jer kada se to desi, tek onda uvidiš da li uopšte valja ili ne. Letiš visoko ili padaš nisko, ali ako  si zaglavljen u sredini onda ne valja. Dao sam život rekonrolu. To je moje biće. Smatram da ima ljudi u Portlandu koji dele moju filozofiju, naravn ne svi. Svakom svoje.

Zašto si izabrao ime “Battleme” za bend?

- Jednostavno mi je zvučalo kul.

Pisao si muziku za svetski poznatu seriju “Sinovi Anarhije” (Sons of Anarchy). Kako gledaš na to iskustvo sa izvesne vremenske distance – da li ti je to pomoglo u karijeri ili je tvoju muziku na izvestan način ubacilo u stereotip  za jedan deo publike?

- E, to je “kvaka 22”. Sa jedne strane me je približilo široj publici, a sa druge  me je predstavilo kao momka koji sedi za klavirom i svira balade. Serija “Sinovi anarhije” me je definitivno lansirala, bez nje ne bih ni bio ovde gde jesam, verovatno ne bih ni davao ovaj intervju. To je bio sjajan period u mom životu. Bio sam deo kreativne ekipe, koja je muzikom stvarala deo atmosfere ove serije, što je velika čast. Što se tiče mojih nastupa, volim da držim ljude u neizvesnosti šta je ono što ću izvesti sledeće na sceni. Svako ko je bar malo upoznat sa mojom karijerom, zna da nisam samo momak za klavirom koji izvodi balade.
 
Tvoj predstojeći nastup sa bendom Battlemi nije prvi u Domu omladine Beograda. Pred koncert koji ste održali pre godinu dana, izjavio si da očekuješ odlično veče sa mnogo glasne muzike, mnogo energije i plesa. Da li je zaista bilo tako i šta da očekujemo 20. oktobra?
 
- Bilo je upravo tako i biće ponovo!

Naš eminentni kamerni ansambl Gudači svetog Đorđa obeležava ove godine važan jubilej, 25 godina postojanja! Tim povodom, u okviru 49. BEMUS-a održaće koncert 14. oktobra u Kolarčevoj zadužbini, sa početkom u 20 časova. Na programu će biti dela J.S. Baha, Tartinija, Korelija i Respigija, a kao umetnički vođa i solista predstaviće se violinista Jožef Žiga. O godinama koje su za nama, planovima orkestra i drugim aktuelnim dešavanjima i razmišljanjima, razgovarali smo sa Ljubomirom Milanovićem, violistom, docentom na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, članom anambla Gudači sv. Đorđa od njegovog osnivanja.


Ove godina proslavljate značajan jubilej, 25 godina istrajavanja na muzičkoj sceni, kako biste rezimirali taj period?

- Orkestar je osnovan 1992. godine na inicijativu diplomiranih učenika Škole za muzičke talente iz Ćuprije i profesora Petra Ivanovića, tadašnjeg Umetničkog direktora škole. Kroz Gudače je prošao veliki broj mladih muzičara, toliki da bi verovatno moglo da se napravi desetak kamernih orkestara. Veliki broj članova je pravo iz našeg ansambla svoj umetnički angažman nastavio u eminentnim orkestrima u inostranstvu, neretko i na vodećim pozicijama. Iz tog aspekta gledano, misija Gudača je više nego ispunjena. Bilo je i teških i predivnih trenutaka, ali ono što je najvažnije je da Gudači sv. Đorđa i dalje uspešno opstaju i traju, održavajući izuzetno visok nivo umetničke i izvođačke umetnosti.

Posle 5 godina ćete svirati na našem najvećem festivalu klasične muzike, šta za vas kao sastav znači nastup na BEMUS-u?

- Bemus je svakako naš najeminentniji festival! Uvek je velika čast nastupati u okviru Bemusa. Naš ansambl je imao tu privilegiju da u okviru svog postojanja bude čest gost programa Bemusa, sa vrhunskim domaćim i stranim solistima. Ostaje jedan žal zbog nemogućnosti nastupa u okviru Festivala u periodu između 2006. i 2010, dok nam je umetnički vođa bio Gordan Nikolić, ali svakako se uvek izuzetno radujemo svakom pozivu Bemusa i za te nastupe se sa posebnim zadovoljstvom pripremamo.

Na koncertu 14. oktobra ćete nastupiti sa violinistom Jožefom Žigom. Da li ste ranije sarađivali sa njim i čime ste se vodili pri izboru programa?

- Sa kolegom Jožefom Žigom nismo do sada kao ansambl sarađivali. Neki od naših članova su imali tu privilegiju i umetnički utisci su zaista sjajni! Jožef je koncertmajstor orkestra Teatra u Braunšvajgu (Nemačka), gde je Generalni muzički direktor teatra i šef dirigent Srboljub Dinić, koji je i šef dirigent Gudača sv. Đorđa. Jožef je sjajan violinista, umetnik sa kojim je pravo zadovoljstvo sarađivati! Uostalom, siguran sam da će i publika to upravo tako i doživeti na koncertu 14. oktobra! Program smo sastavili po želji selektora i članova odbora Bemusa, koji su želeli da se predstavimo publici sa jednim barokno-klasičnim izborom kompozicija. Verujem da ćemo uspeti da prenesemo na slušaoce svu energiju i radost zajedničkog muziciranja.

Kakvi su planovi orkestra u budućnosti?

- Orkestar u poslednjih par godina prilično teško funkcioniše, kao uostalom i mnoge ustanove kulture u Srbiji. Imamo veliku podršku Ruskog doma u Beogradu, sa kojima imamo partnerski dogovor o saradnji. Naši koncerti su uglavnom u prostoru Ruskog doma, a tamo su nam i probe, u njihovoj divnoj sali. To je veoma značajno za rad ansambla, da imamo prostor gde se osećamo kao kod kuće. Naši planovi su uglavnom vezani za nastupe u inostranstvu, imamo već zakazane koncerte u Austriji, Sloveniji itd. Trebalo bi i da nastupimo sa čuvenim Janoška ansamblom, a to je izuzetna privilegija (dobili su zlatni CD snimajući za čuvenu izdavačku kuću Deutsche Grammophon). Do kraja ove jubilarne godine, planiramo koncerte kod nas i u regionu. Osim Bemusa, nastupićemo i u Negotinu na Mokranjčevim danima, otvaramo Interfest u Bitolju (Makedonija)... I tako do sledećeg velikog jubileja, pokušaćemo da opstanemo, i dalje napredujemo, i održimo što veći broj nastupa u zemlji i inostranstvu.
 
Ulaznice za koncert su u prodaji na blagajni Kolarca po ceni od 600 dinara.

<<  Oktobar 2017  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
      
     
Visual Karavan