Aleksandar Sokurov danas je održao okrugli sto sa novinarima FEST-a. Prvo pitanje koje mu je postavljeno ticalo se sinoćne dodele nagrade kada je Vladan Vukosavljević u obrazloženju nagrade pomenuo kako Sokurovljevi filmovi čine ljude boljim.


 

 

Pitanje je glasilo „Razmišljate li kako vaši filmovi utiču na ljude?“


-Ne znam da li iko od reditelja misli o svojim gledaocima, ja zapravo to ne umem da radim. Filmska umetnost je takva vrsta rada, prilično je subjektivna i profesionalna. Moj način rada je baziran na humanosti koja je prisutna kod ljudi. Imam evropsko obrazovanje, društvenog smera, moja mišljenja i znanja su bazirana na evropskoj kulturi, i zato mislim da svaki film mora da ima svog gledaoca i taj gledalac da se pronađe. Nas naravno uvek zanima koliko ima gledalaca jer je to kainov pečat kinematografije, jer u savremenom životu i u istoriji kvalitet filma se meri prema količini gledalaca. Ali naravno razumemo da kvantitet i kvalitet nisu sinonimi, čak naprotiv, jer sve što je jedinstveno je sigurno mnogo kvalitetnije od onoga što je masovno. I ja kao reditelj koji pre svega ceni umetnost ne mogu da se prilagođavam masovnom gledaocu. Ja sam čovek pre svega, i po definiciji ja stvaram za sebe i ljude i drugačije ne može biti. Ali ipak u savremenoj umetnosti imamo dve tendencije- prva je taj emotivni utisak, a druga je filozofski uticaj na gledaoca, ili još bolje reći filozofsko nasilje nad gledaocem. Kada gledalac dođe u salu, reditelj mu na neki način sugeriše odnosno tera ga da gleda ono što on želi da mu pokaže. On vam nameće svog glumca, svoju montažu, muziku, dinamiku, dramaturgiju, tekst i podtekst itd. Reditelj vam ne daje izbora, nijedan reditelj na svetu ne ume drugačije. Glavna razlika između filmskog dela i književnog stvaranja je što pisac nije dužan da kaže svoju priču do kraja, a reditelj to mora, i čak najmudriji gledalac tera reditelja da mu objasni sve do kraja. I glavni razlog je u pasivnoj prirodi vizuelne umetnosti. Čovek ima odnos potrošača kad je vizuelna umetnost u pitanju, odnos je isti prema hrani, doći će i nahraniće vas, a ja treba samo da sedim i da gledam, gledalac nema nikakvo aktivno učešće u procesu kinematografije, tako se meni čini.

 

Sledeće pitanje novinara odnosilo se na njegovo evropsko obrzaovanje i kako je to uticalo na njega.

 

-Što se tiče evropskog obrazovanja, imao sam u vidu izjednačenje ruskog i evropskog unutar sebe. Teško mi je da odredim ko je imao veći uticaj na mene, da li Dostojevski, Zola ili Dikens. Čitao sam u 7. razredu osnovne Madam Bovari, i osetio sam se potresen iako sam bio dete. U muzičkom smislu Čajkovski je najviše uticao na mene, i drugi klasični kompozitori. Tada su moji prijatelji slušali Bitlse, a ja sam otkrivao Mocarta. Nisam imao ništa zajedničko sa svojim vršnjacima koji vole Bitlse, nije mi bilo jasno zašto to slušaju kada postoji tako divna muzika kao Mocart. Šostakovič je meni bio emotivno najbliži, a onda sam otkrio Misjana, francuskog kompozitora... ne bih nabrajao sad sve umetnike, pisce i muzičare koji su imali na mene, da ne pričamo sad o Hemingveju, Sartru, Kamiju, Čehovu, Hajdegeru... Svi se sastojimo od različitih delova. I kad bi me neko naterao da se odvojim od svog Evropskog dela, ja ne bih mogao da živim dalje, samo ruski kiseonik mi nije dovoljan, ali naravno razumem da sam po karakteru Rus.

 

Svi su želeli da saznaju i nešto o tome koje teme trenutno interesuju slavnog reditelja i koji mu je sledeći projekat.

 

Radim i na dokumentarnom i na igranom filmu. Obe forme su mi jako interesantne i jako ih volim. Jako su važni kriterijumi kada počinješ sa radom, ne postoji dokumentaran film kao istina niti igrani film kao takav. Ne znam nijedan istinski iskren film. Čak ni tada kada reditelj ide za svojim glumcem, ulazi za njim u spavaću sobu, ili kupatilo, ni to nije prava istina. Jer reditelj pokazuje gledaocu šta je u ramovima, van tih ramova postoji još milion drugih činjenica koje tu nisu ušle. I zato kažem rediteljima „nemoj da lažeš ljude da praviš nešto stvarno“. Za mene je najvažnije da delo koje ja stvaram ima umetničku vrednost sa svojim umetničkim zadacima. Ne želim nikog da proklinjem u tom procesu nego da shvatim zašto su takvi, umetnost nije ni tužilac niti branilac, umetnost je uvek na strani junaka, nema druge metode. Samo na takav način je Leonardo uspeo da napravi svoja dela, ili Šostakovič, ili Verdi. Zar je Verdi kritikovao Travijatu za svoje amoralno ponašanje? Zato je to za mene najvažniji zadatak, i za ostvarenje tih zadataka ponekad više odgovara dokumentarna forma, a ponekad igrana. Sad smo završili film koji se zove Frankofonija u saradnji sa Francuskom, Holandijom i Nemačkom. To je priča iz 1940, kada je fašistička vojska ušla u Pariz i šta se tu desilo. Koji je tu bio mehanizam pokrenut koji je izazvao takve istorijske posledice. Znamo svi da je Francuska imala mnogo ratova u svojoj istoriji, ali ovako strašne situacije nije imala nikada. Ja tu istupam i kao scenarista i reditelj, a ovo je igrani film ali sa dokumentarnim delovima.

 

Izvor: FEST press

U okviru Festivala “Film and Chips” publika će do 18. januara, u Domu omladine Beograda i još 9 gradova Srbije, imati priliku da premijerno pogleda 5 ostvarenja novog britanskog filma. Među njima je i film "Ti (mi) ja", neverovatna ljubavna priča između serijskog ubice i žene samoubice, u režiji Maksa Sobola, koji je na programu 18. januara od 19 časova. Film koji uspeva da bude istovremeno duboko uznemirujući, urnebesno smešan i istinski dirljiv, od strane kritike je prepoznat kao jedan od najoriginalnijih rediteljskih debija poslednjih godina. Nazvan je “emocionalnim iskustvom prvog reda” i učestvovao je na festivalima širom sveta, a povodom premijere u Srbiji, razgovarali smo sa rediteljem ovog ostvarenja.



Koje je vaše mišljenje o poziciji britanskog filma u svetu danas?


Maks Sobol: Velika Britanija već dugo pokazuje odlične rezultate na polju filmske tehnike, zbog čega su mnogi uspešni holivudski filmovi snimani ovde. Takođe imamo veoma talentovane glumce i režisere koji ostvaruju veliki uspeh u Holivudu.

 

Po mom mišljenju, ono što nam fali je jaka nezavisna filmska industrija. Velika količina novca koju uložimo u stvaranje naših filmova odlazi preko Atlantika i veoma retko uspemo da uložimo taj novac u svoju nacionalnu filmsku kulturu.

 

Primećujem interesantan trend da uspešni režiseri kao što su Ben Vitli, Piter Strikland ili Garet Evans, koji su nezavisno snimali filmove u drugim zemljama, dobijaju podršku iz Velike Britanije nakon što dokažu da ne mogu biti ignorisani.

 

To je za mene inspirativna strana ove industrije, ljudi koji samo urade ono što je potrebno, bez obzira na to da li imaju podršku ili ne.


Koje nezavisne britanske režisere biste preporučili srpskoj publici i zašto?

 

Maks Sobol: Kao što sam ranije pomenuo, Ben Vitli i Piter Strikland su zaista odlični režiseri. Britanski film se često vezuje za kostimiranu dramu ili socijalni realizam, tako da je lepo videti režisere koji šire dijapazon tema bez čistog kopiranja američkih filmova.

 

Takođe, zaista poštujem Gareta Džounsa. Po mom mišljenju film „Racija 2“ ima najbolje akcione scene koje su ikada urađene. Njegove rediteljske veštine su savršene, i mislim da je to nešto što se često previdi zbog žanra kojim se bavi.


Koji britanski režiser je imao najveći uticaj na vaše stvaralaštvo?

 

Maks Sobol: Pretpostavljam da Ben Vitli trenutno ima najveći uticaj na mene. Stvorio je svoj jedinstveni pristup filmu i ima veoma lojalne obožavatelje, a sve to sa veoma malo sredstava. Stvara filmove sa niskim budžetima, ali velikim idejama i mislim da mu je ovaj pristup omogućio da se razvija bez pomoći investitora i da se dosta ističe u odnosu na druge režisere. Verujem da će prelaziti na sve veće filmove, ali zaista poštujem način na koji je došao dotle gde je.

 

Možemo da primetimo da potrebe jednog od glavnih aktera Vašeg filma „Ti (mi) ja“ zapravo predstavljaju prepreku za onog drugog. Da li mislite da je ovakav konflikt česta pojava?

 

Maks Sobol: Mislim da je ovaj konflikt u srži svake veze. Kada uspete u ljubavi, to znači da ste naučili da napravite kompromis, a ako niste, to vas na kraju razdvoji. U filmu je ta ideja dovedena do ekstrema, ali mislim da postoji nešto u njoj sa čime svi mi možemo da se poistovetimo.

 

Takođe je veoma zgodan način da u niskobudžetnom filmu uvedete tenziju u svaku scenu u kojoj se ta dva lika pojavljuju. Kada ne možete da priuštite jurnjavu kolima ili eksplozije, to dosta pomaže.

 

U organizaciji British Council-a i Doma omladine Beograda, a pod pokroviteljstvom Britanske ambasade u Beogradu, festival "Film and Chips" se do 18. januara istovremeno održava u deset gradova Srbije (Beograd, Kragujevac, Pančevo, Čačak, Vrnjačka Banja, Subotica, Kikinda, Zrenjanin, Vršac i Valjevo).

 

DOB

Promocija knjige "Sutradan posle detinjstva“ (Arhipelag, 2014.), Nemanje Rotara, biće održana 24. decembra od 19 časova u Domu omladine Beograda. Reč je o romanu u kom je predstavljen život Miroslava Mike Antića, jednog od naših najistaknutijih pesnika dvadesetog veka. Na promociji će biti prikazan i Antićev film „Druga obala“, kao i tv snimci njegovih čitanja poezije. Govornici na predstojećoj književnoj večeri biće spisateljica Sanja Domazet i urednik Izdavačke kuće „Arhipelag“ Gojko Božović.

Premijera kratkometražnog filma „Sjene“ održaće se 25. novembra u 20č u Domu omladine Beograda. Publika će imati priliku da pogleda priču o sudbini Mladobosanca nakon atentata, za vreme služenja zatvorske kazne u Češkoj. Pored premijere biće održana i tribina o ideologiji Mlade Bosne. Povodom premijere i tribine razgovarali smo sa rediteljem Milošem Ljubomirovićem.


 

Ljubomirović je diplomirao menadžment na Fakultetu organizacionih nauka, ali već na trećoj godini studija, iz želje da na što bolji način dokumentuje studentski život, intenzivnije se zainteresovao za filmsku umetnost: „Tražio sam način da se uključim u zvanične filmske tokove i mesto gde ću proširiti svoja znanja, vidike, gde ću ostvariti nove kontakte. Sve to sam našao na Fakultetu dramskih umetnosti”.


Na konkursu „Film za 60 sekundi“ osvojili ste prvu nagradu i predstavljali Srbiju na „Empire Awards Festival“ u Londonu. Šta je ova nagrada značila za Vas?


Miloš Ljubomirović: I pored toga što film sa kojim sa osvojio pomenutu nagradu u umetničkom smislu ne vredi mnogo, nagrada je došla kao priznanje određenog rada i zbog toga mi je dosta značila. Dala mi je podstrek za dalji rad, zadovoljstvo da predstavljam svoju zemlju na jednom međunarodnom festivalu i nekoliko nezaboravnih noći u Londonu.

 

Film “Sjene” je, zapravo, Vaš master rad na Fakultetu dramskih umetnosti. Kada i kako se javila ideja za nastanak filma sa ovom tematikom? U čemu ste pronalazili inspiraciju za svoj rad?

 

Miloš Ljubomirović: Prvo se rodila ideja da radim dokumentarni film o Sarajevskom atentatu sa kojim sam zapravo i primljen na fakultet. Organizacija Mlada Bosna je jako interesantna i hteo sam na neki način njome da se bavim. Istraživanjem istorijske građe našao sam zanimljive podatke o boravku Mladobosanaca u Terezinu i rešio da njih ekranizujem i to u igranoj formi. Inspiraciju sam nalazio u svedočenjima ljudi koji su taj zatvor preživeli.

 

Miloš ističe da je cilj njegovog projekta da doprinese obeležavanju stogodišnjice Sarajevskog atentata i početku Prvog svetskog rata: “Jedan od ciljeva je i da predstavimo malo poznatu priču o sudbini Mladobosanaca nakon atentata”.


Film “Sjene” treba da bude uvod u dugometražni film i mini seriju od pet epizoda. Kada će taj projekat biti realizovan?


Miloš Ljubomirović: Kada za to budu obezbeđena sredstva. Kratkometražni film je rađen sa mizernim budžetom i mislim da smo uradili odličan uvod za dugometražni film i igranu seriju. Moja ideja je da se ti projekti snimaju na orginalnim lokacijama i da se u filmu govori na češkom, nemačkom i srpskom jeziku. Da dobijemo tu autentičnost i podignemo projekat na nivo međunarodne koprodukcije. Tako nešto je moguće samo ako nas nadležne institucije podrže.

 

Ljubomirović očekuje da će beogradska premijera filma ispuniti Veliku salu Doma omladine Beograda, kao i da će prirediti veče u kom će publika uživati: “Ukoliko reakcije publike budu iste kao i u Boru, gde je bila pretpremijera, ja ću biti zadovoljan”.

 

Pre projekcije filma biće održana i tribina, kako će biti koncipirana?


Miloš Ljubomirović: Govornici će pričati o Mladoj Bosni i to iz različitih uglova. Sve u cilju da se malo bolje upoznamo sa tom organizacijom i tadašnjim duhom vremena. Mislim da je to shvatanje istorijskog konteksta stanja u Evropi sa početka XX veka izuzetno bitno da bi se na pravi način odgonetnulo ko su Mladobosanci zapravo bili. Tih 45-50 minuta će biti pravi uvod u naš film.


Kada je o budućim planovima reč Ljubomirović naglašava da planira da razvije projekat dugometražnog filma i mini serije: “Želim da u tu priču uključim neku od vodećih producentskih kuća kod nas i da zajedničkim snagama radimo na ostvarenju tako velikog projekta. Imam ideju za kratki film na temu nestalih beba, pa i time želim da se bavim u budućem period”.
Tri filma, novijeg datuma, koja su na Miloša ostavila najveći utisak su “Prošlost” Ašgara Farhadija, “Lov” Tomasa Vinterberga, “12 godina ropstva” Stiva Mekvina.

 

DOB

Koncertna promocija četvrtog studijskog albuma „Neurokrem“ grupe Presing održaće se 20. novembra od 21h u Domu omladine Beograda. Kao podrška nastupiće i beogradski bend Mravi i novosadska grupa Minstrel. Ulaznice za koncert mogu se kupiti posredstvom Eventima, za prvih sto kupaca po ceni od 500 dinara, u pretprodaji za 600 dinara, dok će na na dan koncerta cena iznositi 800 dinara. Uoči predstojećeg koncerta, Vladimir Krakov govori o Presingu nekad i sad, novom albumu i aktuelnostima u bendu.

Bend Kanda, Kodža i Nebojša (KKN) održaće koncertnu promociju novog albuma “Volja za noć” 14.11. u 21č u Domu omladine Beograda. Nakon nastupa u Sarajevu, Bratuncu i Novom Sadu, poštovaoci muzike KKN imaće priliku da ih čuju i u Beogradu. Ulaznice su u pretprodaji preko EVENTIM mreže po ceni od 600 dinara. O novom albumu, koncertu u Domu omladine Beograda i izmenama u bendu razgovarali smo sa Nenadom Pejovićem, gitaristom grupe.


 

DOB: Šta je sve poslužilo kao izvor inspiracije prilikom nastanka vašeg novog albuma „Volja za noć“? Koje teme ste obrađivali na ovom izdanju?


Nenad Pejović: Uvek nas inspiriše sve ono što čini kulturni svet u kom se krećemo - muzika, knjige, prijatelji. Na jedanaest pesama sa Volje za noć su teme koje uslovno povezuje motiv noći u kojoj smo istraživali mogućnosti prevladavanja „malodušnog i sivog rugla danjeg“, no svaka pesma ima i svoj zaseban život. Moj utisak je da je Oliverova lirika postala ličnija, ispovednija, a istovremeno i otvorenija za tumačenje. Mislim da smo na muzičkom planu uspeli da napravimo promenu u zvuku u pravcu odlučnije svirke i konkretnih rešenja. To nije bila promena bez razloga, došla je iz našeg osećanja sveta u kome smo i u kome se tako malo menja - ako uopšte neko primećuje koliko je velika potreba za promenom.


Nenad kaže da je na ideju za omot, koji će predstavljati omaž biblioteci Reč i misao, došao Oliver: “Deluje pomalo groteskno kada vidite koliko je značajnih dela domaćih i stranih autora objavljivano u toj biblioteci, da bi posle svih lomova u novijoj istoriji kućne biblioteke postale preplavljene nižerazrednom konfekcijom”.


Novi album grupe Kanda, Kodža i Nebojša producirao je Kaspar Vajnberg za kog Nenad kaže da je otvoren i fleksibilan saradnik: “On razume dosta naših reči, a što je još važnije, razume uslove u kojima delujemo, posebno što se puno toga promenilo u poslednjih petnaestak godina i na zapadnom tržištu sa koga potiče. Kaspar više spada u onu vrstu producenata koja, kao što to slavni Jim Dickinson kaže, svoj potpis kao producenta ostavlja u pauzama između tonova. Sledio je sa nama postavljen cilj produkcije koja će u sebi sadržati sirovost i snagu koncertnog izvođenja, nudeći sugestije koje mogu da pospeše krajnji rezultat (na primer deonice u Siroti Ani i Bo sam snimio koristeći jednu njegovu staru gitarsku pedalu)”.


Na nastupu u Domu omladine Beograda ovoj grupi će se pridružiti Autogeni trening i Kiza Bluza, koji će imati polusatne nastupe nakon kojih na scenu izlazi KKN. “Naš nastup će biti delom baziran na novim pesmama, ali kao i uvek, sa osvrtom na prošlost - od Guarda Tome! do pesama sa Manifesta i možda još ponečim dok se vrata Doma omladine Beograda ne zatvore u koji sat iza ponoći”, kaže Nenad.


Bend je u poslednjih dvadeset godina nastupao u svim salama Doma omladine Beograda, a Pejović ističe dobru višegodišnju saradnju sa ovom institucijom i nada se da će se ona nastaviti i u budućnosti.


Posebnost najavljenih koncerata je i u tome što će, pored promocije novog albuma, bend predstaviti novog basistu Boška Stanojevića Boleta, koji je poznat po saradnji sa sastavom EKV. Stanojević je zamenio dosadašnjeg člana Ognjena Beadera.


DOB: Boško Stanojević Bole je novi basista benda. Na koji način je on oblikovao zvuk vašeg novog albuma?


Nenad Pejović: Bole je došao u bend u momentu kada je rad na albumu bio završen i kada nam je Ognjen saopštio odluku o napuštanju benda i Srbije. Mislim da smo uspeli da unapredimo izvođački aspekt sviranja sa Boletom, kako u novim tako i u starijim pesmama. Nadam se da će se to primetiti na koncertima, a ako sve bude u redu i na nekim budućim studijskim snimcima.


DOB: Koliko se i na koji način zvuk KKN promenio u proteklih dvadeset godina?

Nenad Pejović: Zvuk KKN se menjao od ploče do ploče, bez obzira od postave u datom trenutku, plan nikad nije bio da se ponavlja formula. Jednostavno se dogodilo ono što se dešava dugovečnim sastavima - sazrevanje i razvoj u kompozitorskom i poetskom aspektu delovanja. Bitno je to što je bend uspeo da bude ostane prepoznat kao relevantan u dva potpuno različita perioda – u devedesetim i u godinama tranzicije u jednoj mladoj zemlji. Verovatno je konstantno nepristajanje na datu situaciju i potreba za promenom uticala, a utiče i dalje na traženje novih muzičkih puteva.
Kao tri najuticajnija rok albuma svih vremena Nenad navodi prvi Elvisov album iz 1956, zatim prvi album Bitlsa (Please Please Me) i prvi album Bob Dilana.

<<  Jun 2021  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
   1  2  3  4  5  6
  7  8  910
    

Putopisi, Intervjui..