Bend Kanda, Kodža i Nebojša (KKN) održaće koncertnu promociju novog albuma “Volja za noć” 14.11. u 21č u Domu omladine Beograda. Nakon nastupa u Sarajevu, Bratuncu i Novom Sadu, poštovaoci muzike KKN imaće priliku da ih čuju i u Beogradu. Ulaznice su u pretprodaji preko EVENTIM mreže po ceni od 600 dinara. O novom albumu, koncertu u Domu omladine Beograda i izmenama u bendu razgovarali smo sa Nenadom Pejovićem, gitaristom grupe.


 

DOB: Šta je sve poslužilo kao izvor inspiracije prilikom nastanka vašeg novog albuma „Volja za noć“? Koje teme ste obrađivali na ovom izdanju?


Nenad Pejović: Uvek nas inspiriše sve ono što čini kulturni svet u kom se krećemo - muzika, knjige, prijatelji. Na jedanaest pesama sa Volje za noć su teme koje uslovno povezuje motiv noći u kojoj smo istraživali mogućnosti prevladavanja „malodušnog i sivog rugla danjeg“, no svaka pesma ima i svoj zaseban život. Moj utisak je da je Oliverova lirika postala ličnija, ispovednija, a istovremeno i otvorenija za tumačenje. Mislim da smo na muzičkom planu uspeli da napravimo promenu u zvuku u pravcu odlučnije svirke i konkretnih rešenja. To nije bila promena bez razloga, došla je iz našeg osećanja sveta u kome smo i u kome se tako malo menja - ako uopšte neko primećuje koliko je velika potreba za promenom.


Nenad kaže da je na ideju za omot, koji će predstavljati omaž biblioteci Reč i misao, došao Oliver: “Deluje pomalo groteskno kada vidite koliko je značajnih dela domaćih i stranih autora objavljivano u toj biblioteci, da bi posle svih lomova u novijoj istoriji kućne biblioteke postale preplavljene nižerazrednom konfekcijom”.


Novi album grupe Kanda, Kodža i Nebojša producirao je Kaspar Vajnberg za kog Nenad kaže da je otvoren i fleksibilan saradnik: “On razume dosta naših reči, a što je još važnije, razume uslove u kojima delujemo, posebno što se puno toga promenilo u poslednjih petnaestak godina i na zapadnom tržištu sa koga potiče. Kaspar više spada u onu vrstu producenata koja, kao što to slavni Jim Dickinson kaže, svoj potpis kao producenta ostavlja u pauzama između tonova. Sledio je sa nama postavljen cilj produkcije koja će u sebi sadržati sirovost i snagu koncertnog izvođenja, nudeći sugestije koje mogu da pospeše krajnji rezultat (na primer deonice u Siroti Ani i Bo sam snimio koristeći jednu njegovu staru gitarsku pedalu)”.


Na nastupu u Domu omladine Beograda ovoj grupi će se pridružiti Autogeni trening i Kiza Bluza, koji će imati polusatne nastupe nakon kojih na scenu izlazi KKN. “Naš nastup će biti delom baziran na novim pesmama, ali kao i uvek, sa osvrtom na prošlost - od Guarda Tome! do pesama sa Manifesta i možda još ponečim dok se vrata Doma omladine Beograda ne zatvore u koji sat iza ponoći”, kaže Nenad.


Bend je u poslednjih dvadeset godina nastupao u svim salama Doma omladine Beograda, a Pejović ističe dobru višegodišnju saradnju sa ovom institucijom i nada se da će se ona nastaviti i u budućnosti.


Posebnost najavljenih koncerata je i u tome što će, pored promocije novog albuma, bend predstaviti novog basistu Boška Stanojevića Boleta, koji je poznat po saradnji sa sastavom EKV. Stanojević je zamenio dosadašnjeg člana Ognjena Beadera.


DOB: Boško Stanojević Bole je novi basista benda. Na koji način je on oblikovao zvuk vašeg novog albuma?


Nenad Pejović: Bole je došao u bend u momentu kada je rad na albumu bio završen i kada nam je Ognjen saopštio odluku o napuštanju benda i Srbije. Mislim da smo uspeli da unapredimo izvođački aspekt sviranja sa Boletom, kako u novim tako i u starijim pesmama. Nadam se da će se to primetiti na koncertima, a ako sve bude u redu i na nekim budućim studijskim snimcima.


DOB: Koliko se i na koji način zvuk KKN promenio u proteklih dvadeset godina?

Nenad Pejović: Zvuk KKN se menjao od ploče do ploče, bez obzira od postave u datom trenutku, plan nikad nije bio da se ponavlja formula. Jednostavno se dogodilo ono što se dešava dugovečnim sastavima - sazrevanje i razvoj u kompozitorskom i poetskom aspektu delovanja. Bitno je to što je bend uspeo da bude ostane prepoznat kao relevantan u dva potpuno različita perioda – u devedesetim i u godinama tranzicije u jednoj mladoj zemlji. Verovatno je konstantno nepristajanje na datu situaciju i potreba za promenom uticala, a utiče i dalje na traženje novih muzičkih puteva.
Kao tri najuticajnija rok albuma svih vremena Nenad navodi prvi Elvisov album iz 1956, zatim prvi album Bitlsa (Please Please Me) i prvi album Bob Dilana.

Jubilarni 30. Beogradski džez festival koji se održava se od 24. do 27. oktobra u Domu omladine Beograda i Domu sindikata, predstavlja Sve zvezde džeza: velikane savremene džez scene, kako strane, tako i domaće muzičare, sa kojima ponosno izlazimo pred ceo svet. Vasil Xadžimanov nastupa na 30. BDžF i u akustičnom izdanju sa svojim Triom i sa kompletnim VX bendom. Publici će predstaviti posebno naručen festivalski projekat, u okviru kojeg sarađuje sa američkim alt saksofonistom srednje generacije, Dejvidom Binijem. Sa Vasilom smo razgovarali o nastupu na Beogradskom džez festivalu, 25. oktobra od 21 čas u Velikoj sali Doma omladine Beograda, saradnji sa Binijem i budućim planovima.


 

Na 30. Beogradskom džez festivalu predstavićete se sa oba sastava sa kojima nastupate i specijalnim gostom Dejvidom Binijem. Kako je koncipiran program, šta očekuje publiku na vašem koncertu u Domu omladine Beograda?

 

Vasil: "Program se sastoji iz dva dela. Prvi deo koncerta će biti akustičan. Naime, 2010. godine sam snimio svoj prvi piano trio CD "El Raval" u Skoplju, sa dva makedonska velikana džez muzike - basistom Martinom Đakonovskim i bubnjarem Alekom Sekulovskim za izdavačku kuću „Skopski Jazz Fest“.

 

Ideja je da se materijal sa tog diska odsvira u prvom delu koncerta, sa tom razlikom što će Martina i Aleka, koji nisu bili u mogućnosti da dođu, zameniti mlade snage srpske džez scene - Petar Krstajić na basu i Peđa Milutinović na bubnjevima. Triju će se kasnije pridružiti i Dejvid Bini koji ostaje na sceni i za drugi deo koncerta. Tada na scenu izlazi električni set - Vasil Xadžimanov Bend, u sledećem sastavu: Branko Trijić (gitara), Miroslav Tovirac (bas), Bojan Ivković (udaraljke) i Peđa Milutinović (bubnjevi). Drugi deo koncerta se snima za novi live album VH Band-a, koji će biti izdat sledeće godine."

 

Vasil navodi da je Dejvida Binija upoznao 1996. godine u Njujorku, preko zajedničkog prijatelja i saradnika, basiste Meta Garisona. „Već duže vreme razmišljam da dovedem neke od mojih kolega, koji su svetski poznati i sjajni muzičari i evo tek sada su se stvorili uslovi da se to i desi, zahvaljujući Beogradskom džez festivalu. Dejvid je u proteklih dvadeset godina radio sa najvećim imenima jazz i soul muzike i lista saradnika je veoma duga, tako da preporučujem čitaocima da odu na njegov sajt (www.davidbinney.com) i pogledaju o kome se radi, ako već nisu upoznati sa njegovim radom.“, kaže Xadžimanov.

 

Snimke sa koncerta planirate da uključite u naredni album. Po čemu će se on razlikovati od prethodnih izdanja?

 

Vasil: "Samo prisustvo muzičara kakav je Dejvid mora da utiče i na muziku na albumu. Pored toga, autorski rad benda se ovoga puta promenio u tom smislu da su svi članovi učestvovali u stvaranju novih kompozicija i mislim da će se to posebno osetiti u muzici koju nameravamo da snimimo."

 

Vaš pristup džez muzici predstavlja kombinaciju balkanskih tradicionalnih, folk ritmova i zapadnih muzičkih stilova. Koliko se taj pristup promenio od početaka Vaše karijere do danas?

Vasil: "Balkanski uticaji su, po mom mišljenju, nešto čega ne treba da se stidimo. Ali ne treba ni da ih forsiramo po svaku cenu. U našoj muzici, taj melos se javlja baš kao i svi ostali sa kojima baratamo - potpuno spontano i neplanirano. Ako ga ima, dobrodošao je; ako ga pak nema, ništa strašno."

 

Vasil kaže da je lista autora koji su uticali na njegovu muziku dugačka i veoma eklektična. Na formiranje njegovog muzičkog izraza uticali su majstori starog džeza, pripadnici fusiona, rok, pop i world muzike, kao i velemajstori stare balkanske izvorne muzike.

 

Xadžimanov je poznat i po nastupima sa brojnim muzičarima: „U suštini, srećan sam što sam imao prilike da „ukrstim“ instrumente sa muzičarima koji dolaze iz najrazličitijih zemalja i imaju potpuno drugačije stilove jedni od drugih. Svaki novi izazov mi je pomogao da postanem muzičar kakav sam danas.“

 

Beogradski džez festival ove godine slavi važan jubilej – trideseto izdanje. Šta za Vas kao džez muzičara znači ova manifestacija i koji koncert sa prethodnih festivala posebno pamtite?

 

Vasil: "Moja povezanost sa ovim festivalom je mnogo dublja od čiste ljubavi prema muzici i izvođačima koji su nastupali na njemu. Prve kontakte sa velikim imenima ove muzike doživeo sam upravo zahvaljujući ovom festivalu, a svoje nastupe na istom pamtim kao jedne od najbitnijih u svojoj karijeri. Zato je velika odgovornost nastupiti 25. oktobra na Beogradskom džez festivalu i izvesti sve sto smo planirali na najbolji mogući način koji znam."

 

Koje koncerte na ovogodišnjem Beogradskom džez festivalu sigurno nećete propustiti?

Sigurno neću propustiti power trio Danilo Perez, John Pattituci i Brian Blade. Uostalom, Dejvid će biti srećan što će se videti sa svojim drugarima, sa kojim je često nastupao. Ostale koncerte ću morati da propustim, jer nakon beogradskog imamo koncerte u Kragujevcu, Užicu, Novom Sadu i Pančevu.

Ekskluzivno upoznavanje publike sa novom srpskom supergrupom Škrtice, desiće se u najboljoj rokenrol sali u Beogradu - sali Amerikana, i to 18. oktobra, na dan kad je Dom omladine Beograda osnovan! O nastanku benda, zakazanom koncertu u Amerikani i savetima srpskoj omladini razgovarali smo sa frontmenom benda, Zoranom Kostićem Canetom.


 

Ulaznice za koncert, koji počinje u 21 čas, mogu se kupiti na blagajni Doma omladine Beograda i preko Eventim mreže, po ceni od 500 dinara.


Članovi Škrtica su muzičari iz nekoliko kultnih beogradskih bendova. Kako je došlo do te saradnje?

 

Cane: Mnogo vremena provodim u zgradi „Bigza“ – u tom sastajalištu kreativnih ljudi. Tamo se svakodnevno nalaze i ljudi sa kojima sviram u Škrticama. Pre nešto više od godinu dana smo na zajedničkom projektu radili bend Straight Mickey and the Boys i ja. Momci iz benda su napravili muziku, a ja sam napisao tekst za pesmu. Potom smo započeli i drugu i treću stvar, jer je sve zvučalo jako dobro. A onda je na probu banuo Kole iz Velikog prezira. Počeli smo zajedno da „džemujemo“ i stvorila se ogromna količina pozitivne energije. Odlično smo se uklopili, ali su nas lične obaveze sprečile da nastavimo sa radom. Usledila je pauza do marta ove godine, kada me je pozvao Kole i rekao „Xajde da to uradimo“. U međuvremenu nam se pridružio i Boris Mladenović iz Jarbola, tako da smo svi zajedno počeli da sviramo i stvaramo novu muziku.


Kako biste opisali muziku Škrtica? Kakav zvuk će publika moći da čuje na vašem novom albumu?

 

Cane: Na početku smo na probama imali džem sešne, na kojima smo mnogo eksperimentisali. Čak smo razvili i pesmu od zvukova nastalih prilikom štimovanja Koletove gitare. Vremenom su nastajale pesme koje bih opisao kao „ekspresivni rok“. Ima velikog uticaja hard roka, hard kora, psihodelije, panka. Kroz tekstove ćemo opevati prošla vremena iz perspektive sadašnjosti – izgubili smo sve iluzije i nade. Jedan od stihova poručuje da „ova komedija prelazi u dramu“. To ne znači da smo postali pesimisti, već „istinisti“ koji kritički promišljaju stvarnost. U celini, naša muzika je jedna eksplozivna smeša.


Zašto ste se odlučili baš za ime Škrtice?

 

Cane: Dogovorom smo odlučili da se tako zovemo. Mi smo ljudi koji vole zezanje i koji dele ljubav prema muzici. Škrtice su zajednica ljudi koji su darežljivi međusobno i prema svim drugim ljudima. A to je upravo suprotno osobinama koje čine prave, životne škrtice.


Koncert u Domu omladine Beograda održaće se na dan kada je pre 50 godina osnovana ova institucija. Kako će biti koncipiran vaš nastup?

 

Cane: Koncert u Domu omladine Beograda trajaće oko sat vremena i mi ćemo svirati pod vođstvom tri reči – jako, snažno, istinito. Sa publikom ćemo proživeti jedinstveno iskustvo. Cilj nam je da zajednički doživimo istinu na pravi način.


Kako biste opisali domaću rok scenu? Čije nastupe publika ne sme propustiti?

 

Cane: Danas postoji gomila dobrih bendova koji stvaraju kvalitetnu muziku. U zgradi „Bigza“ se dešavaju važne stvari, kada govorimo o alternativnoj muzičkoj sceni. Straight Mickey and the boyz, Partibrejkersi, Artan Lili, Stuttgart Online, Repetitor samo su jedan deo nezaobilaznih sastava čiju muziku mladi moraju čuti.


Kakvi su vaši planovi za budućnost? Gde vas publika još može čuti?

 

Cane: Nastupaćemo na Koncertu godine u Novom Sadu, a postoje i planovi za koncerte u Zagrebu i Splitu. Naše vreme tek dolazi!


Šta biste poručili mladima koji slušaju vašu muziku?

 

Cane: Ja bih im poručio da uvek budu pri sebi. Budite budni i kritični. Disciplinujte svoj duh. Niko vam neće omogućiti bolju budućnost - sami ste sebi spas.

U bioskopima od 18. septembra 2014. - Aleksandra ima fantastičnog muža Sirila, fantastičan stan pored reke u Parizu, fantastičnog ljubavnika, fantastičan posao (glavni urednik ELLE magazina). Ukratko, ima sve... osim krajnjeg dodatka – deteta. Uz njenu standardnu dobru sreću, usvajanje će proći bez ikakvih problema. Sedmogodišnji Aleksej će doći iz Rusije u ovaj savršeni dom. Ali on nije sladak kao i sve ostalo...


 

Izjava rediteljke, Valeri Lemersije:


“Film je snimljen prema stvarnom događaju.  Američki par je usvojio ruskog dečaka od 7 godina. Vratili su ga avionom za Moskvu, sa ceduljom u džepu na kojoj je pisao da im ne odgovara.  Kada sam čula ovu vest na radiju, bacila sam tekst na kome sam radila i odlučila da od ove užasne priče napravim komediju.“


Zašto ste priču vezali za svet mode?


“Htela sam da se radnja odvija u sredini u kojoj je izgled veoma važan. Film nema veze s modom, ali  taj svet je vrlo kontrolisan. Sve mora da bude lepo, savršeno. Mislim da je to bilo dobro mesto za ovakvu priču. Smestila sam dolazak deteta u okruženje koje je najmanje raspoloženo za prihvat nepoznatih.  U stvari, film nije ni o modi niti o usvajanju, već o bračnom paru  koji misli da mu je sve dozvoljeno. Htela sam da pokažem koliko je teško postati roditelj, koliko stvari morate da se odreknete da biste u tome uspeli.


Siril  koji je vezan za majku,  sestru,  svoju slobodu,  kuću koja je kao muzej, Aleksandra  koja obožava svog psa, vezana je za posao.  Oboje će u isto vreme morati da odbace, do tada njima najvažnije, da bi bili u stanju da prihvate dete.  Uz Aleksejevu pomoć će shvatiti da se vole i još važnije, da nije sve na prodaju.


Aleksandra pristupa usvajanju kao da je reč o kastingu za modnu reviju. Sve se odvija između sastanaka, ona bez koncentracije gleda "kandidate".  Nisam htela da pokazujem njeno detinjstvo bez majke,  niti trenutak kada, posle petog pokušaja vantelesne oplodnje shvata da nije uspela.  Naprotiv, htela sam da je prikažem kao super ženu, sa super poslom, mužem i ljubavnikom.  Sve je super, sem što, na toj slici, nema deteta. “


Ni dete nije prikazano kao jadno siroče?


“Aleksandra u početku  to dete ne vidi.  Samim tim, ni gledalac ga skoro ne vidi. Podrazumeva se da smo svi, i gledaoci i ja, na strani deteta.  Tek kad ga Aleksandra "ugleda" tj. shvati da je tu, i gledaoci počinju da ga vide.“


Odakle vam ideja da Aleksandra na aerodromu pomišlja da je dete zamenjeno?

 

“Scena je čista fikcija. Naravno da se za usvajanje dece ne odlazi na aerodrom. Svi znamo da se na to čeka, nekad i više godina.  Kako je ovde reč o fikciji, htela sam da pokažem na koji način se roditelji ujedinjuju, da je u stvari moguće da dođe do zamene deteta. Sem toga, pokazala sam da Aleksandra, koja je navikla da može da bira stvari, treba da se suoči sa realnošću. “

 

U avionu kojim Aleksej stiže iz Rusije, Aleksandra i on prvi out ostvaruju kontakt?

 

“Da, to je situacija kada ona prvi put uspeva da nešto da učini za njega. Uzima ga u zaštitu i tada shvata da ga voli.

Aleksandra ima i tu smešnu stranu, naročito u sceni kada upada na modnu pistu, tražeći svog sina.

 

“Kada ste prava majka, znate svoje prioritete. Ne osvrćete se kad pretrčavate ulicu u potrazi za detetom. Aleksandra ne zna kako je to biti majka, sve što radi je trapavo. Ali, ona nije Kruela, ništa nije proračunato, ona jednostavno to ne ume. Socijalno i intelektualno, ona je ostvarena osoba, ali emotivno je nezrela. “

 

Snimali ste na pravim lokacijama?


“Uprkos problemima sa zvukom i  veličinom prostora, snimali smo u pravom stanu. Želela sam sve ono što u stanu može da krene po lošem, da pukne cev, da je pod kriv i stolice se ljuljaju. Ništa od toga ne može da se dobije bilo kakvom scenografijom.  I imali smo veliku sreću da snimimo pravu reviju visoke mode, Žan-Pol Gotjea. Nema ničeg goreg od falš modela visoke mode.  I naravno nisam želela da Aleksandrino  radno mesto bude u izmišljenom časopisu tipa "Pivolin". Bilo mi je veoma važno da to bude pravi časopis. “


Zbog čega ste izabrali "ELLE"?


“Osnovni razlog  je njihov logo koji nam je svima urezan u pamćenje, od malena.  Naslovne strane su im tako dinamične i privlačne da nisam mogla da zamislim da to bude neki drugi časopis. “


Kako ste izabrali malog Alekseja?


“Imala sam mnogo probema da nađem dečaka za ulogu. Na kastinzima se srećete sa ambicioznim roditeljima koji su uvereni da je njihovo dete najljupkije i najlepše stvorenje na svetu. A ja nisam želela dete-lutku. Želela sam dete koje ume da bude zatvoreno,  po nekad i da vas uplaši. U Francuskoj nema toliko ruske dece, a logično, nismo smeli da angažujemo usvojeno dete. Otišla sam u Rusiju i našla talentovanog šestogošnjaka, koji je već imao iskustva sa pozorištem. Zatim je došao Samarin koji čak nije ni Rus, on je Bugarin.“


Kako ste uspeli da ovu priču ne uvedete u tragični ton?

 

“Da sam htela da napravim čistu komediju ne bih izabrala ovu priču.


Kako sam sa ovom temom mogla da budem cinična ili ležerna?


Snimila sam film u kome  se sve neprilike dešavaju u trenucima kada ih najmanje očekujete. U životu volim iznenađenja, a to je da dete koje ste usvojili nije baš ono što ste zamišljali. “

1) Na vašem online-work-in-progress-projektu „Studio pojmova“ pesme mogu da se poruče mejlom, dok na njihove naslove na sajtu ne možemo da kliknemo i otvorimo tekstove. Kakva se poetika ili program kriju iza ovog projekta?


Pesme ne mogu da se poruče, ali mogu da se dobiju liste pojmova. Pri tom nema objašnjenja za svaki pojam, ali ima za mnoge. U  zavisnosti od toga da li imam vremena da napišem ta objašnjenja. Poslednjih meseci, nažalost, ga nisam baš imala mnogo. Sem toga tu je i princip: ne postoji baš za sve odgovarajuće objašnjenje. To je zbirka, poetski arhiv. Protiv zaborava. Kako diskurs ne bi sve pomeo.


2) Za vas kažu da stvarate u više medija. Šta za vas znači medijum? Da li je to poezija? Šta je za vas saradnja sa drugim umetnicima?


Jezik je medijum. A da li je i poezija? Pre bih rekla da je to vrsta. Radim zajedno sa kompozitorima, oni pišu muziku za tekstove koje sam ja napisala. Ali zato sama slikam i crtam. Da, to bi se naravno moglo nazvati transmedijalnom saradnjom, ali ne znam šta bismo time postigli. Jezik je dobar medijum, nisu potrebni kablovi, pojačala, platno, skupi materijali, orkestar, klavir itd. Jevtin je i koristan.


3) Želite li da vaše slike i značenja razume svaki čitalac ili samo oni koji se tome posvete? Da li zastupate hermetičnu poeziju?


Hm. Ne znam. Poslaću vam mejlom tekst o socijalnoj poetici koji se bavi ovom temom. (odlomak teksta koji odgovara na pitanje: Moja prva misao je bila: ako postoji socijalna poetika, onda mora postojati i asocijalna. I verovatno se u asocijalnoj varijanti radi o standardnoj poziciji poezije.)


4) I sami prevodite sa mađarskog. Pokušavate li zapravo da svoje stihove prošvercujete? Da li opravdavate to?


Ne prevodim sama sa mađarskog već sa Orsoljom Kalaš, u tandemu. I ne, prevodimo iskreno, verno i prijateljski nastrojeni. Prevodimo tako da nemački čitalac pomisli: ah, ovu pesmu je vredelo prevesti. Vredela je muke prevođenja.


5) Uskoro dolazite u Beograd. Očekujete li nešto od ove posete? Poznajete li srpske stvaraoce i njihova dela? Očekujete li sličnosti u poetikama savremene poezije Zapada i Istoka?

 

RAVNOTEŽA

 

Čujete li ovo? To se protokoli meda rugaju: to je labilna ravnoteža.
Svi su ugroženi. Svi su nestabilni. Agresor je nestabilan. Ko pati,
taj je nestabilan. Ko nije bio tu, taj je nestabilan. Ko zakasni, taj je nestabilan. Ko je ranije otišao, taj je nestabilan. Ko je dosađivao, taj je nestabilan. Ko je prestao, taj je nestabilan. Ko je opet počeo, taj je nestabilan. Izdavač je nestabilan. On neće da pozove.
Ja sam takođe nestabilna. Uopšte se ne bih ni javila. Mali dripci su nestabilni. Mogli bismo i drugačije da ih nazovemo, ali smo nažalost suviše nestabilni za to. Nestabilni su nestabilni. Zato su i ugroženi. Ugroženi su klasični erkeri. Kao i čitav brzi saobraćaj. Ko ozbiljno razmišlja o samopožrtvovanju, taj je nestabilan. Njemu ili njoj kažemo: Samopožrtvovanje od sada samo pod uslovom da je dobrovoljno. Na kraju krajeva ovde su sisari koji nikada ne mogu da samo žele, ili da se samo plaše, već gađenje ili požudu uvek moraju da požele. Zato su tako nestabilni. Zato im je kognicija disonantna a ignorancija nikad izlečena. Ljubav, a kakva je ona? Nestabilna. Vreme je nestabilno. Baš kao i mi, labilni u ravnoteži.

 

Intervju sa Monikom Rink vodio Jan Krasni

Pesmu Monike Rink (preveo Jan Krasni)

Beogradski fank rok bend Deca Loših Muzičara snimio je novi spot za singl Flora i fauna koji je premijerno objavljen na njihovoj zvaničnoj facebook stranici. Spot je režirao Marko Backović, za kameru je bio zadužen Relja Ilić, a za kostim i masku Sandra Jevtović Bugarin. Bend se posebno zahvaljuje glumcu Milošu Mijakovcu za ulogu strašila u spotu. U subotu, 8. februara Deca Loših Muzičara održaće prvi samostalni nastup posle pet godina u Novom Sadu u Klubu The Quarter!

<<  Oktobar 2020  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
   
 

Putopisi, Intervjui..