"Budućnost filma je u prošlosti. Ono što smo imali pre blokbastera će se vratiti." Oskarovac Ričard Drajfus (Richard Dreyfuss), gost 43. FEST-a. Drajfus je publici najpoznatiji po kultnim ulogama u filmovima Američki grafiti (American Graffiti) - koji će biti prikazan u okviru programa FEST klasik ,  i Ajkula (Jaws), kao i po Oskarom nagrađenoj ulozi u filmu The goodbye girl. Večeras će mu pred projekciju filma Čovek ptica biti dodeljena nagrada Počasni Beogradski pobednik.


 

- Danas kada čitate scenarije i razgovarate sa producentima, na osnovu čega pristajete na uloge?

 

Drajfus: Pristajem zbog novca, i ako je to jedna seksi, neodoljiva, romantična glavna uloga, ali to nisam imao u poslednjih 25 godina.

 

- Kad se osvrnete na svoju bogatu karijeru, šta se izdvaja kao ključni utisak, šta vas je obeležilo?

 

Drajfus: Za početak, imao sam jednu ambiciju, a to je da nemam jedan tip uloge ili jednog reditelja s kojim ću sarađivati, nego da imam jedno životno delo koja će oslikavati moje principe i ideale, i to sam i uradio. Gluma je za mene bila ispunjenje jedne vrlo specifične unutrašnje slike o sebi. Imao sam priliku da igram savršenog oca pre nego što sam postao otac, igrao sam najboljeg ljubavnika pre nego što sam postao odličan ljubavnik. To je nešto što mi pruža veliko zadovoljstvo. Takođe, mnogo mi je prijatnije u lovu, u pokušaju da se dokažem, nego da ljudi pretpostavljaju da ja to sve mogu. Godine gladi, pokušavanja da uspem, su me mnogo više ispunjavale nego godine uspeha.

 

- Danas se često vode polemike oko toga da li su blokbasteri zavladali kinematografijom. Kakva je budućnost umetničkog filma?

 

Drajfus: Budućnost filma je u prošlosti. Ono što smo imali pre blokbastera će se vratiti. Blokbasteri su određena vrsta distribucije koja preptostavlja da će svi u svakoj kulturi dobro reagovati na film i da će zaraditi mnogo novca. To je zato što su Ajkula i Ratovi zvezda uspeli u tome. Ali pre jedno 4 godine pročitao sam članak u Njujork tajmsu, i autor je rekao da nam ponestaje ideja za filmove koji mogu da utiču na ljude širom sveta, tako da ćemo morati da se vratimo na suštinu koja je činila Američki film- da napravimo film o Kanzasu i molimo se Bogu da će se ljudima u Nigeriji dopasti. To je ključna razlika, ranije se nismo trudili da se dodvorimo svima, samo smo snimali filmove.

 

- Kritičari izdvajaju film Američki grafiti kao ostvarenje koje je veoma uticalo na kinematografiju. kako vi danas doživljavate taj film?

 

Drajfus: To nije ključni momenat u mojoj karijeri. To su bila tri filma: The apprenticeship of Duddy Kravitz, Ajkula i Američki grafiti. Ajkula je imala veći uticaj na američki film, mislim, svi se plaše ajkula. Ali Američka kultura je predstavljena celom svetu zahvaljujući filmu Američki grafiti. Sjajna stvar u vezi sa filmom, ili možda čak užasna, je to što film nije umetnička forma, više je kao virus koji je zahvatio sve druge umetničke forme i svi ljudi širom sveta žele samo da snimaju. Niko neće da bude vajar ili slikar ili da pleše, svako ima scenario koji želi da snimi.

 

- Čini se da danas nema toliko bioskopske publike i da ljudi sve više gledaju filmove na internetu...

 

Drajfus: Nažalost, nikad više nećete videti film kao što je Lorens od Arabije, više nikad neće praviti zaista velike filmove, praviće filmove pune specijalnih efekata. A ideja da idete u mračnu prostoriju, religiozno, kao u crkvu, gde sedite sa strancima i pogledate u ekran gde vidite hiper-realnost, to će uskoro postati prošlost. A to je užasna stvar jer su filmovi pravljeni za to , da stranci sede zajedno i doživljavaju iskustva ljudske rase. Danas imamo velike ekrane, ali niko ne pravi filmove koji su veliki, epski, i oduzimaju dah.

 

- Najavljena je vaša uloga u seriji o Berniju Medofu. Televizije sve više ulažu u produkcije, da li vam se čini da time uzimaju jedan deo filmskih priča.

 

Drajfus: Postoje određene prednosti, na filmu možete d anapravite veliki spektakl koji ne možete na televiziji, ali na televiziji možete da prikažete dužu verziju priče. Obe forme imaju svoje prednosti. Ta serija će biti iz 4 dela, i biće to priča o američkom jevrejinu čije su žrtve bili samo američki jevreji. To je priča koja treba da bude ispričana.

 

- Bili ste najmlađi glumac koji je osvojio Oskara, šta je za vas značilo to iskustvo?

 

Drajfus: To je bilo sjajno veče, fantastično veće, ali iz ove perspektive, mislim da je došlo prerano. Ali nekako me je oslobodilo pritiska, jer više nisam morao da govorim „Jednog dana ću osvojiti Oskara“. Osim toga, to je jedno sjajno veče u celom životu punom sjajnih večeri. Godinu nakon moje pobede osvojio sam puno novca kladeći se da ljudi neće moći da pogode ko je prošle godine osvojio Oskara za glavnu mušku ulogu. Sedeo sam ispred ljudi, ja sam bio odgovor, a oni nisu znali. Osvojio sam stvarno mnogo novca jer se ljudi ne sećaju takvih stvari, to je samo prolazni trenutak.

 

- Čujemo da se starije glumice žale kako nema uloga za njih, da li to važi i za glumce?

 

Drajfus: Generalno, reditelj raspolaže sa određenim sredstvima. Ranije su to bili priča, zatim sjajan scenario i dobri likovi, a na kraju su bili specijalni efekti, montaža, itd. Sad se to preokrenulo, specijalni efekti su na prvom mestu, priča nije važna, scenario je užasan, a posebno kada pravite film o mehaničkim zverima koji žive na dnu okeana. Sve što se traži od glumaca je da upru prstom i kažu „Pogledajte ono!“. Tako da život glumaca više uopšte nije zanimljiv, a ja vrlo nestrpljivo iščekujem da počnu da prave bolje filmove.

 

- Da li ste ikad razmišljali da režirate neki film?

 

Drajfus: Ne, nemam nikakve ambicije da se bavim time. Ja nisam reditelj, jednom sam režirao kratak film i predstavu i bio sam ona vrsta reditelja koje sam uvek mrzeo. Fizički sam pomerao ljude okolo, terao sam ih da imaju mnogo čitajućih proba, nisam imao nikakav osećaj. Ja sam glumac, to je ono što radim najbolje, a svi ostalim glumcima koji pokušaju da se bave režijom želim svu sreću, blago vama. Ja nemam takve ambicije.

 

Izvor: FEST press

Aleksandar Sokurov danas je održao okrugli sto sa novinarima FEST-a. Prvo pitanje koje mu je postavljeno ticalo se sinoćne dodele nagrade kada je Vladan Vukosavljević u obrazloženju nagrade pomenuo kako Sokurovljevi filmovi čine ljude boljim.


 

 

Pitanje je glasilo „Razmišljate li kako vaši filmovi utiču na ljude?“


-Ne znam da li iko od reditelja misli o svojim gledaocima, ja zapravo to ne umem da radim. Filmska umetnost je takva vrsta rada, prilično je subjektivna i profesionalna. Moj način rada je baziran na humanosti koja je prisutna kod ljudi. Imam evropsko obrazovanje, društvenog smera, moja mišljenja i znanja su bazirana na evropskoj kulturi, i zato mislim da svaki film mora da ima svog gledaoca i taj gledalac da se pronađe. Nas naravno uvek zanima koliko ima gledalaca jer je to kainov pečat kinematografije, jer u savremenom životu i u istoriji kvalitet filma se meri prema količini gledalaca. Ali naravno razumemo da kvantitet i kvalitet nisu sinonimi, čak naprotiv, jer sve što je jedinstveno je sigurno mnogo kvalitetnije od onoga što je masovno. I ja kao reditelj koji pre svega ceni umetnost ne mogu da se prilagođavam masovnom gledaocu. Ja sam čovek pre svega, i po definiciji ja stvaram za sebe i ljude i drugačije ne može biti. Ali ipak u savremenoj umetnosti imamo dve tendencije- prva je taj emotivni utisak, a druga je filozofski uticaj na gledaoca, ili još bolje reći filozofsko nasilje nad gledaocem. Kada gledalac dođe u salu, reditelj mu na neki način sugeriše odnosno tera ga da gleda ono što on želi da mu pokaže. On vam nameće svog glumca, svoju montažu, muziku, dinamiku, dramaturgiju, tekst i podtekst itd. Reditelj vam ne daje izbora, nijedan reditelj na svetu ne ume drugačije. Glavna razlika između filmskog dela i književnog stvaranja je što pisac nije dužan da kaže svoju priču do kraja, a reditelj to mora, i čak najmudriji gledalac tera reditelja da mu objasni sve do kraja. I glavni razlog je u pasivnoj prirodi vizuelne umetnosti. Čovek ima odnos potrošača kad je vizuelna umetnost u pitanju, odnos je isti prema hrani, doći će i nahraniće vas, a ja treba samo da sedim i da gledam, gledalac nema nikakvo aktivno učešće u procesu kinematografije, tako se meni čini.

 

Sledeće pitanje novinara odnosilo se na njegovo evropsko obrzaovanje i kako je to uticalo na njega.

 

-Što se tiče evropskog obrazovanja, imao sam u vidu izjednačenje ruskog i evropskog unutar sebe. Teško mi je da odredim ko je imao veći uticaj na mene, da li Dostojevski, Zola ili Dikens. Čitao sam u 7. razredu osnovne Madam Bovari, i osetio sam se potresen iako sam bio dete. U muzičkom smislu Čajkovski je najviše uticao na mene, i drugi klasični kompozitori. Tada su moji prijatelji slušali Bitlse, a ja sam otkrivao Mocarta. Nisam imao ništa zajedničko sa svojim vršnjacima koji vole Bitlse, nije mi bilo jasno zašto to slušaju kada postoji tako divna muzika kao Mocart. Šostakovič je meni bio emotivno najbliži, a onda sam otkrio Misjana, francuskog kompozitora... ne bih nabrajao sad sve umetnike, pisce i muzičare koji su imali na mene, da ne pričamo sad o Hemingveju, Sartru, Kamiju, Čehovu, Hajdegeru... Svi se sastojimo od različitih delova. I kad bi me neko naterao da se odvojim od svog Evropskog dela, ja ne bih mogao da živim dalje, samo ruski kiseonik mi nije dovoljan, ali naravno razumem da sam po karakteru Rus.

 

Svi su želeli da saznaju i nešto o tome koje teme trenutno interesuju slavnog reditelja i koji mu je sledeći projekat.

 

Radim i na dokumentarnom i na igranom filmu. Obe forme su mi jako interesantne i jako ih volim. Jako su važni kriterijumi kada počinješ sa radom, ne postoji dokumentaran film kao istina niti igrani film kao takav. Ne znam nijedan istinski iskren film. Čak ni tada kada reditelj ide za svojim glumcem, ulazi za njim u spavaću sobu, ili kupatilo, ni to nije prava istina. Jer reditelj pokazuje gledaocu šta je u ramovima, van tih ramova postoji još milion drugih činjenica koje tu nisu ušle. I zato kažem rediteljima „nemoj da lažeš ljude da praviš nešto stvarno“. Za mene je najvažnije da delo koje ja stvaram ima umetničku vrednost sa svojim umetničkim zadacima. Ne želim nikog da proklinjem u tom procesu nego da shvatim zašto su takvi, umetnost nije ni tužilac niti branilac, umetnost je uvek na strani junaka, nema druge metode. Samo na takav način je Leonardo uspeo da napravi svoja dela, ili Šostakovič, ili Verdi. Zar je Verdi kritikovao Travijatu za svoje amoralno ponašanje? Zato je to za mene najvažniji zadatak, i za ostvarenje tih zadataka ponekad više odgovara dokumentarna forma, a ponekad igrana. Sad smo završili film koji se zove Frankofonija u saradnji sa Francuskom, Holandijom i Nemačkom. To je priča iz 1940, kada je fašistička vojska ušla u Pariz i šta se tu desilo. Koji je tu bio mehanizam pokrenut koji je izazvao takve istorijske posledice. Znamo svi da je Francuska imala mnogo ratova u svojoj istoriji, ali ovako strašne situacije nije imala nikada. Ja tu istupam i kao scenarista i reditelj, a ovo je igrani film ali sa dokumentarnim delovima.

 

Izvor: FEST press

U okviru Festivala “Film and Chips” publika će do 18. januara, u Domu omladine Beograda i još 9 gradova Srbije, imati priliku da premijerno pogleda 5 ostvarenja novog britanskog filma. Među njima je i film "Ti (mi) ja", neverovatna ljubavna priča između serijskog ubice i žene samoubice, u režiji Maksa Sobola, koji je na programu 18. januara od 19 časova. Film koji uspeva da bude istovremeno duboko uznemirujući, urnebesno smešan i istinski dirljiv, od strane kritike je prepoznat kao jedan od najoriginalnijih rediteljskih debija poslednjih godina. Nazvan je “emocionalnim iskustvom prvog reda” i učestvovao je na festivalima širom sveta, a povodom premijere u Srbiji, razgovarali smo sa rediteljem ovog ostvarenja.



Koje je vaše mišljenje o poziciji britanskog filma u svetu danas?


Maks Sobol: Velika Britanija već dugo pokazuje odlične rezultate na polju filmske tehnike, zbog čega su mnogi uspešni holivudski filmovi snimani ovde. Takođe imamo veoma talentovane glumce i režisere koji ostvaruju veliki uspeh u Holivudu.

 

Po mom mišljenju, ono što nam fali je jaka nezavisna filmska industrija. Velika količina novca koju uložimo u stvaranje naših filmova odlazi preko Atlantika i veoma retko uspemo da uložimo taj novac u svoju nacionalnu filmsku kulturu.

 

Primećujem interesantan trend da uspešni režiseri kao što su Ben Vitli, Piter Strikland ili Garet Evans, koji su nezavisno snimali filmove u drugim zemljama, dobijaju podršku iz Velike Britanije nakon što dokažu da ne mogu biti ignorisani.

 

To je za mene inspirativna strana ove industrije, ljudi koji samo urade ono što je potrebno, bez obzira na to da li imaju podršku ili ne.


Koje nezavisne britanske režisere biste preporučili srpskoj publici i zašto?

 

Maks Sobol: Kao što sam ranije pomenuo, Ben Vitli i Piter Strikland su zaista odlični režiseri. Britanski film se često vezuje za kostimiranu dramu ili socijalni realizam, tako da je lepo videti režisere koji šire dijapazon tema bez čistog kopiranja američkih filmova.

 

Takođe, zaista poštujem Gareta Džounsa. Po mom mišljenju film „Racija 2“ ima najbolje akcione scene koje su ikada urađene. Njegove rediteljske veštine su savršene, i mislim da je to nešto što se često previdi zbog žanra kojim se bavi.


Koji britanski režiser je imao najveći uticaj na vaše stvaralaštvo?

 

Maks Sobol: Pretpostavljam da Ben Vitli trenutno ima najveći uticaj na mene. Stvorio je svoj jedinstveni pristup filmu i ima veoma lojalne obožavatelje, a sve to sa veoma malo sredstava. Stvara filmove sa niskim budžetima, ali velikim idejama i mislim da mu je ovaj pristup omogućio da se razvija bez pomoći investitora i da se dosta ističe u odnosu na druge režisere. Verujem da će prelaziti na sve veće filmove, ali zaista poštujem način na koji je došao dotle gde je.

 

Možemo da primetimo da potrebe jednog od glavnih aktera Vašeg filma „Ti (mi) ja“ zapravo predstavljaju prepreku za onog drugog. Da li mislite da je ovakav konflikt česta pojava?

 

Maks Sobol: Mislim da je ovaj konflikt u srži svake veze. Kada uspete u ljubavi, to znači da ste naučili da napravite kompromis, a ako niste, to vas na kraju razdvoji. U filmu je ta ideja dovedena do ekstrema, ali mislim da postoji nešto u njoj sa čime svi mi možemo da se poistovetimo.

 

Takođe je veoma zgodan način da u niskobudžetnom filmu uvedete tenziju u svaku scenu u kojoj se ta dva lika pojavljuju. Kada ne možete da priuštite jurnjavu kolima ili eksplozije, to dosta pomaže.

 

U organizaciji British Council-a i Doma omladine Beograda, a pod pokroviteljstvom Britanske ambasade u Beogradu, festival "Film and Chips" se do 18. januara istovremeno održava u deset gradova Srbije (Beograd, Kragujevac, Pančevo, Čačak, Vrnjačka Banja, Subotica, Kikinda, Zrenjanin, Vršac i Valjevo).

 

DOB

Promocija knjige "Sutradan posle detinjstva“ (Arhipelag, 2014.), Nemanje Rotara, biće održana 24. decembra od 19 časova u Domu omladine Beograda. Reč je o romanu u kom je predstavljen život Miroslava Mike Antića, jednog od naših najistaknutijih pesnika dvadesetog veka. Na promociji će biti prikazan i Antićev film „Druga obala“, kao i tv snimci njegovih čitanja poezije. Govornici na predstojećoj književnoj večeri biće spisateljica Sanja Domazet i urednik Izdavačke kuće „Arhipelag“ Gojko Božović.

Premijera kratkometražnog filma „Sjene“ održaće se 25. novembra u 20č u Domu omladine Beograda. Publika će imati priliku da pogleda priču o sudbini Mladobosanca nakon atentata, za vreme služenja zatvorske kazne u Češkoj. Pored premijere biće održana i tribina o ideologiji Mlade Bosne. Povodom premijere i tribine razgovarali smo sa rediteljem Milošem Ljubomirovićem.


 

Ljubomirović je diplomirao menadžment na Fakultetu organizacionih nauka, ali već na trećoj godini studija, iz želje da na što bolji način dokumentuje studentski život, intenzivnije se zainteresovao za filmsku umetnost: „Tražio sam način da se uključim u zvanične filmske tokove i mesto gde ću proširiti svoja znanja, vidike, gde ću ostvariti nove kontakte. Sve to sam našao na Fakultetu dramskih umetnosti”.


Na konkursu „Film za 60 sekundi“ osvojili ste prvu nagradu i predstavljali Srbiju na „Empire Awards Festival“ u Londonu. Šta je ova nagrada značila za Vas?


Miloš Ljubomirović: I pored toga što film sa kojim sa osvojio pomenutu nagradu u umetničkom smislu ne vredi mnogo, nagrada je došla kao priznanje određenog rada i zbog toga mi je dosta značila. Dala mi je podstrek za dalji rad, zadovoljstvo da predstavljam svoju zemlju na jednom međunarodnom festivalu i nekoliko nezaboravnih noći u Londonu.

 

Film “Sjene” je, zapravo, Vaš master rad na Fakultetu dramskih umetnosti. Kada i kako se javila ideja za nastanak filma sa ovom tematikom? U čemu ste pronalazili inspiraciju za svoj rad?

 

Miloš Ljubomirović: Prvo se rodila ideja da radim dokumentarni film o Sarajevskom atentatu sa kojim sam zapravo i primljen na fakultet. Organizacija Mlada Bosna je jako interesantna i hteo sam na neki način njome da se bavim. Istraživanjem istorijske građe našao sam zanimljive podatke o boravku Mladobosanaca u Terezinu i rešio da njih ekranizujem i to u igranoj formi. Inspiraciju sam nalazio u svedočenjima ljudi koji su taj zatvor preživeli.

 

Miloš ističe da je cilj njegovog projekta da doprinese obeležavanju stogodišnjice Sarajevskog atentata i početku Prvog svetskog rata: “Jedan od ciljeva je i da predstavimo malo poznatu priču o sudbini Mladobosanaca nakon atentata”.


Film “Sjene” treba da bude uvod u dugometražni film i mini seriju od pet epizoda. Kada će taj projekat biti realizovan?


Miloš Ljubomirović: Kada za to budu obezbeđena sredstva. Kratkometražni film je rađen sa mizernim budžetom i mislim da smo uradili odličan uvod za dugometražni film i igranu seriju. Moja ideja je da se ti projekti snimaju na orginalnim lokacijama i da se u filmu govori na češkom, nemačkom i srpskom jeziku. Da dobijemo tu autentičnost i podignemo projekat na nivo međunarodne koprodukcije. Tako nešto je moguće samo ako nas nadležne institucije podrže.

 

Ljubomirović očekuje da će beogradska premijera filma ispuniti Veliku salu Doma omladine Beograda, kao i da će prirediti veče u kom će publika uživati: “Ukoliko reakcije publike budu iste kao i u Boru, gde je bila pretpremijera, ja ću biti zadovoljan”.

 

Pre projekcije filma biće održana i tribina, kako će biti koncipirana?


Miloš Ljubomirović: Govornici će pričati o Mladoj Bosni i to iz različitih uglova. Sve u cilju da se malo bolje upoznamo sa tom organizacijom i tadašnjim duhom vremena. Mislim da je to shvatanje istorijskog konteksta stanja u Evropi sa početka XX veka izuzetno bitno da bi se na pravi način odgonetnulo ko su Mladobosanci zapravo bili. Tih 45-50 minuta će biti pravi uvod u naš film.


Kada je o budućim planovima reč Ljubomirović naglašava da planira da razvije projekat dugometražnog filma i mini serije: “Želim da u tu priču uključim neku od vodećih producentskih kuća kod nas i da zajedničkim snagama radimo na ostvarenju tako velikog projekta. Imam ideju za kratki film na temu nestalih beba, pa i time želim da se bavim u budućem period”.
Tri filma, novijeg datuma, koja su na Miloša ostavila najveći utisak su “Prošlost” Ašgara Farhadija, “Lov” Tomasa Vinterberga, “12 godina ropstva” Stiva Mekvina.

 

DOB

Koncertna promocija četvrtog studijskog albuma „Neurokrem“ grupe Presing održaće se 20. novembra od 21h u Domu omladine Beograda. Kao podrška nastupiće i beogradski bend Mravi i novosadska grupa Minstrel. Ulaznice za koncert mogu se kupiti posredstvom Eventima, za prvih sto kupaca po ceni od 500 dinara, u pretprodaji za 600 dinara, dok će na na dan koncerta cena iznositi 800 dinara. Uoči predstojećeg koncerta, Vladimir Krakov govori o Presingu nekad i sad, novom albumu i aktuelnostima u bendu.

<<  Oktobar 2020  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
   
 

Putopisi, Intervjui..