Bojana Vunturišević je ozbiljno ime savremene srpske pop scene, sveža ženska snaga na njoj i autorka nekih od najpevljivijih pesama u poslednje vreme. Njen debi album „Daljine“ (Mascom), koji se pojavio krajem prošle godine, s pravom je privukao dosta pažnje publike i kritike zaraznim hitovima, kakvih dugo nije bilo na našem tržištu. Ova mlada dama vrsnog vokala, ali i jedinstvene harizme, koja se manifestuje kroz sada već prepoznatljiv nastup u kome kombinuje lični šarm, nesvakidašnje originalne plesne pokrete i koreografiju koja uvek prati koncertno izvođenje pesama, ne ostavlja nikog ravnodušnim. Veliki koncert u sali Amerikana Doma omladine Beograda, u subotu 19. maja od 21 čas, biće prilika da se i najšira publika uveri u činjenicu da je domaća  scena dobila jedan pravi moderni pop biser.

Film “Dugo putovanje u rat” reditelja Miloša Škundrića, majstorski dokumentarac snimljen u tradiciji najboljih BBC programa, imaće svetsku premijeru u petak, 30. marta od 21 čas u Velikoj sali Doma omladine Beograda, na 65. Martovskom festivalu. Uzbudljiviji od političkog trilera, napetiji od akcionog filma, ovaj istorijski dokumentarac nam, kroz autentične priče iz prošlosti, pomaže da razumemo zašto je Prvi svetski rat počeo. Miloš Škundrić (1977, Beograd) scenarista, producent i reditelj filma, diplomirao je na katedri za filmsku i TV režiju FDU Beograd. Nagrađivan više puta na Martovskom festivalu za svoje kratke igrane i dokumentarne radove. “Dugo putovanje u rat” je njegov prvi dugometražni bioskopski film. 


Šta Vas je navelo da ispričate priču o uzrocima koji su doveli do početka Prvog svetskog rata?

- Krenuo sam u celu priču još 2012. godine i to kao producent, koji je shvatio da nailazi stogodišnjica početka rata 2014. Onda sam kao scenarista/reditelj, onako štreberski krenuo da kopam po temi i našao neke podatke o kojima nisam imao pojma kao neko ko je završio osnovnu, srednju školu i fakultet i to u zemlji koja je u tom ratu izgubila oko 20% populacije. Istovremeno su izašle i knjige Krisa Klarka, Šona Mekmikina i sličnih, koje odgovornost za do tada najveću katastrofu pripisuju upravo Srbiji. Ne može se dovoljno naglasiti kolika je to glupost, tako da je tu pored fascinacije otkrićem jednog celog novog sveta, proradio i inat.

Po čemu se Vaš film razlikuje od drugih ostvarenja o tematici Velikog rata?

- Ovo je film o uzrocima Prvog svetskog rata, ne o samom ratu. I tema uzroka je za istoričare mnogo značajnija, tako da je tokom ovih 100 godina objavljeno dosta knjiga i tekstova, ali ne i filmova. Od onoga što bi zaličilo na film, autori se uglavnom bave 1914. godinom, da pokažu kako je Gavrilo Princip izazvao svetski rat. Tako da možemo da kažemo da je ovo prvi pravi film o uzrocima Prvog svetskog rata.

I po prvi put imamo okupljene istoričare iz onih zemalja koje su najznačajnije za razumevanje uzroka: Nemačke, Austrije, Francuske, Rusije, Velike Britanije i Srbije. Mene je začudilo da se ranije niko toga nije setio. Nekoliko meseci nakon mog snimanja austrijski ORF je snimio TV emisiju sa nekoliko “mojih” sagovornika. Čak su mi "maznuli" i naslov u engleskoj verziji (“The road to war”) iako je originalno na nemačkom “Put u propast” (Der Weg in den untergang). Iako sam shvatio da izlazimo sa nekoliko godina zakašnjenja ja zbog toga nisam hteo da menjam naslov.

I konačno ovo je pravi dugometražni bioskopski film. Urednici festivala su ga najavili kao napeti istorijski triler. To je upravo bilo ono što sam želeo da napravim i činjenica da je to prepoznato meni kao reditelju veoma imponuje.

Koliko je bilo teško napraviti napet dokumentarni triler sastavljen od razgovora sa istoričarima, animacija starih mapa i arhivskih snimaka?

- Bilo je poprilično teško, jer kao što znamo film kao medij postoji tek od kraja 19. veka. To znači da filmskih materijala iz perioda koji film obrađuje ima užasno malo u poređenju sa npr. vremenom pred Drugi svetski rat ili sada... A ja sam sa tako ograničenim sredstvima želeo da film ima ugođaj bioskopskog, praktično igranog filma. Zato je film tako dugo montiran i u njemu je upotrebljena bezmalo celokupna upotrebljiva filmska arhiva do 1914. a koja se odnosi na pojedine ličnosti, događaje ili lokacije bitne za priču. Zanimljivo je koliko malo ili nimalo filmova zapravo postoji sa npr. Nikolom Pašićem ili nemačkim ili engleskim premijerom, austrijskim ministrima illi generalima. A to su najbitniji likovi u našem filmu. Skoro pola arhive smo morali da kupimo u inostranstvu gde je poprilično skupa, a sredstva osvojena na fondovima smo dobili sa mesecima zakašnjenja – bile su one teške poplave po Srbiji. Sa druge strane i dalje mi deluje neverovatno koliko sam dobru ekipu istoričara uspeo da sakupim i kako smo ih lako organizovali za snimanje u njihovim državama.

Koje je za Vas najveće i najznačajnije saznanje iz istorije do kojeg ste došli radeći na filmu?

- Teško bih mogao da izdvojim neki poseban momenat. Ali mogu da kažem da je ono što me je fasciniralo istoriografija - kako istoričari rekonstruišu prošlost, možda još više zato što sam mrzeo taj predmet u osnovnoj i u gimnaziji... Imao sam prilike da vidim koliko je to naporan, zanimljiv i odgovoran posao na ličnom primeru. Leta 2014, proveo sam desetak dana u političkom arhivu ministarstva spoljnih poslova u Berlinu, gde sam u stvari otišao da fotografišem unapred određena originalna dokumenta. I to sam završio za dva dana. Ostatak vremena proveo sam kopajući po drugim dokumentima i mislim da sam možda pronašao i neke nove, neobjavljene stvari.

Istovremeno, pokušao sam da verifikujem sve informacije koje sam napisao u scenariju (a na osnovu sekundarne, tj. istorijske literature) ili šta su sagovornici izjavili pred kamerom i tu sam uspeo da pronađem direktne dokaze za preko 95%.
"Dugo putovanje u rat" će svetsku premijeru imati na 65. Martovskom festivalu - kakva su Vaša očekivanja u pogledu reakcija publike i kakvi su dalji planovi za život filma?

- Lično mi mnogo znači što će premijera biti baš u okviru Martovskog festivala, jer sam na njemu osvojio prve nagrade kao student. Iako je prošlo dosta godina, tu se i dalje osećam kao kod kuće i vrlo me raduje da vidim da se ovaj festival vratio na ono mesto koje mu oduvek pripada u našoj kinematografiji. Želeo bih da i druge dobre stvari traju toliko u ovoj zemlji, a to je nažalost retko.

Čujem da je potražnja za kartama velika i naravno, imam tremu da ne izneverim interesovanje i očekivanja.

Za sada znamo da će film biti prikazan u okviru festivala “Zlatni Vitez” 2018. a postoji i interesovanje naših bioskopskih distributera (Artvista), iako znamo da dokumentarci nemaju naročito veliku bioskopsku posetu.

RTS je otkupio TV prava i gledaoci će moći da ga vide verovatno u novembru.

Da li pripremate sledeći film?

- Ima nekoliko stvari koje bih voleo da radim u najskorije vreme, a najizvesnije je da će uskoro krenuti snimanje igranog filma pod nazivom “Šifra Vuk”, koji se bavi jednom krajnje neobičnom epizodom iz burne istorije Ratnog vazduhoplovstva i PVO SFRJ.

TREJLER: OVDE
www.martovski.rs

Jedan od najzauzetijih mladih glumaca u ovom trenutku sigurno je Uroš Jovčić. Pričamo sa njim o glumačkom pozivu, lepim uspomenama sa Akademije umetnosti u Beogradu, neprocenjivim reakcijama dece dok igra u pozorištu Boško Buha, velikom iskustvu koje je stekao kao istaknuti član glumačke postave filma (i serije) “Montevideo, Bog te video!” i “Montevideo, vidimo se!”, kao i o projektima na kojima trenutno radi.


Šta je uticalo da upišete glumu? Šta vas najviše privlači kod ovog poziva?

Još kao mali sam voleo da se maskiram, pretvaram da sam neko drugi, snimam filmove sa zamišljenom kamerom i glumcima, recitujem, pa mi je i nekako prirodno došlo da pokušam da se bavim glumom. Kod glume me najviše privlači razmena energije na sceni, istraživanje i proživljavanje nekih drugih života, mogućnost da budete neko drugi i nagrada da usrećujete i zadivljujete ljude oko sebe.

U jednom intervjuu ste izjavili „Kad se mlad glumac nađe u poziciji da bira projekte, onda je uspeo!“. Moramo ovde da kažemo da ste vi već na kraju prve godine Akademije umetnosti u Beogradu, 2009, dobili ulogu u "Đavoljoj varoši" Vladimira Paskaljevića. Dakle, pored talenta, veliki rad i posvećenost su vas doveli u tu poziciju. Šta biste savetovali mladim glumcima koji su na početku studija ili onima koji tek žele da upišu glumu?

Budućim studentima glume i kolegama na početku karijere bih poručio da postave sebi visoke ciljeve i nikako ne odustaju od njih, da se uvek trude da budu bolji i usavršavaju svoje glumačko znanje, da pokušaju da budu orginalni, poštuju i pomažu kolegama i konstruktivno primaju savete.

Koliko je značajno iskustvo da kao mlad glumac na samom početku karijere imate priliku da budete deo velike produkcije kakav je film „Montevideo, vidimo se!“? Šta biste posebno istakli iz ovog iskustva?

„Montevideo“ je za mene iz više razloga jedan od najznačajnijih projekata koji sam imao u svojoj karijeri. Pored velikog glumačkog i životnog iskustva koje sam stekao, posebno bih istakao putovanja na koja smo išli za potrebe snimanja, druženja i prijatelje koje sam stekao za ceo zivot, upoznavanje svoje sadašnje devojke na snimanju drugog dela filma i mogućnost da učim od velikih glumačkih imena, što je privilegija za mladog glumca.

Član ste glumačkog ansabla Pozorišta „Boško Buha“, igrate u nekoliko predstava: u „Uspavanoj lepotici“ ste Mačak, Princ u „Pepeljugi“, Toto u Čarobnjaku iz Oza... Kako izgleda igrati za decu? Opišite nam molim vas neku povratnu reakciju koja vam se posebno urezala u pamćenje.

Jako je lepo igrati predstave za decu. Pogotovo ako im se svidi to što gledaju pa je povratna reakcija iskrena što svakog glumca motiviše da na sceni da što više. Deca su iskrena publika i bez rezerve pokazuju svoja osećanja. Po njihovim reakcijama se najbolje vidi kakav je ritam predstave. Bilo je dosta povratnih reakcija u predstavama u kojima igram ali jednu izdvajam: u publici su bila deca prvog razreda koja su počela da plaču u trenutku kada me je u predstavi „Čarobnjak iz Oza“, u kojem igram psa Tota, zla veštica pretvorila u loptu.

Pored rada u pozorištu, trenutno se emituju i serije „Komšije“ i „Ubice mog oca“ u kojima igrate, navedite nam molim na kojim novim projektima vas možemo videti u bliskoj budućnosti?

Trenutno snimam četvrtu sezonu serije „Komšije“, igram predstavu „Boje šteka“ u Akademiji 28, u svom pozorištu Boško Buha spremam se za početak proba predstave za decu „Robin Hud“ i sa nestrpljenjem iščekujem početak emitovanja mapet emisije za decu „Kukuriku show“.

Kakva sećanja nosite (iz studenstkih dana) sa naše Akademije? Šta smatrate da je najvažnije što ste naučili?
 
Sećanje na studentske dane u meni budi lepe uspomene. Na Akademiji su nas učili timskom radu, upornosti, strpljenju. Najvrednije što sam poneo sa Akademije jeste saznanje da nije važno samo biti dobar glumac već je važno biti dobar čovek.

Mladi glumac Andrej Pipović, koji je diplomirao na Akademiji umetnosti u Beogradu, trenutno je u žiži javnosti zbog veoma zapažene uloge Rastka Nemanjića u seriji „Nemanjići: Rađenje kraljevine“. Razgovaramo sa njim o ovom uzbudljivom iskustvu, ali i o glumi, slavi, filmu “Pored mene”, vremenu provedenom na faultetu…


Šta za vas intimno predstavlja gluma? Kako vidite ovaj poziv na širem planu, u smislu komunikacije sa gledaocima?

U širem planu glumu posmatram kao ogoljavanje života. Prikazivanjem stvari onakvim kakvim su u suštini, kako bi se došlo do srži određenog problema. Istovremeno, premda je doživljavam kao ogoljavanje, prava, istinska gluma, jeste ništa drugo nego prikazivanje života kakav bi mogao da bude, dakle pridodaje mu se jedna dimenzija koja ne postoji u svakodnevnom životu, a koja je viša od stvarnosti. Glumac mora doneti oba ova aspekta u svom izvođenju, dok bi valjalo da ih gledalac uoči. Još od antike je primećeno da ljudi najlakše i najbrže uče o sebi i svetu podražavanjem. Zato je uticaj televizije tako veliki. Glumu vidim kao jednu od najvećih učiteljica o životu, a glumca kao, makar potencijalno, jednog velikog učitelja. Za mene, intimno, šta je gluma, sa druge strane, jeste jedno previše intimno pitanje.

Imate zapaženu ulogu u seriji „Nemanjići: Rađenje kraljevine“, koja se upravo prikazuje. Recite nam kako ste dobili ovu ulogu i kako ste se osećali igrajući Rastka Nemanjića? Koje su bile vaše tehnike da uđete u lik?

Ulogu sam dobio na kastingu koji je organizovao RTS. Kada mi je režiser, Marko Marinković, javio da sam dobio ulogu Rastka, bio sam presrećan, jer se ničemu nisam nadao. Kasnije sam postao zabrinut, jer je to uloga koju sam najmanje priželjkivao, budući da sa sobom nosi toliko odgovornosti. Ali na kraju, kako glumački, tako i profesionalno, ne mogu biti ponosniji što sam upravo njega igrao, kao ni zahvalniji ljudima iz RTS-a što mi je takvo poverenje ukazano. O mojim glumačkim tehnikama je rano govoriti, niti verujem da ću ikada o tome moći slobodno da govorim. Ono što je sigurno jeste da ih još uvek razvijam.

Naslov jednog članka o vašoj ulozi Rastka Nemanjića je počinjao sa „Zbog njegove uloge gori internet“, kako gledate na veliki broj pohvala koje ste dobili za ulogu Rastka Nemanjića?

Kao na dobro obavljen zadatak. Gluma je javni posao, jedino merilo je ipak - javnost. Ako ljudi smatraju da sam obavio kvalitetan posao, ja nemam šta tu više da dodam. Naravno, malo je reći da mi je drago. Ovo mi je najveći projekat do sada u karijeri, iskustvo mi je pre njega bilo neveliko, kako želja, tako i stres da sve odradim na zadovoljavajući način su bili veliki, tako da, ponavljam se ali šta ću, malo je reći da mi je drago zbog svega.

Šta biste izdvojili kao posebno značajno za mladog glumca kada je deo ovako velike produkcije kakva je serija „Nemanjići: Rađenje kraljevine“?

Da se ne boji. Da veruje u sebe. To je uvek važno, ali u ovakvim slučajevima posebno. Ako je mladi glumac dobio ulogu, on ju je dobio jer sam po sebi vredi, jer ju je zaslužio, i mora se ponašati tako. On mora pažljivo slušati savete i uputstva kako režisera i ostalih članova ekipe, tako i starijih, iskusnijih kolega, ali ne sme se nikada ustručavati da pita, da zatraži pojašnjenje, objašnjenje, savet, da uđe u diskusiju. Jednostavno mora shvatiti da je ravnopravan. A često ovako veliki projekti umeju da ''progutaju'' mlađe i neiskusnije glumce, a da to pritom nema veze ni sa čim, do njih samih.

Širi auditorijum vas je primetio u filmu Stevana Filipovića „Pored mene“, gde ste imali zapaženu i po mnogima odlično odigranu ulogu Matije. U filmu igra i veliki broj vaših kolega sa klase, Stevan Filipović je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu, glumi i profesorka Mirjana Karanović. Koje su prednosti kada u filmu igrate sa kolegama sa klase, uz prisustvo profesora (koji su ujedno i starije kolege)?

To je kao da idete na putovanje sa najboljim prijateljima, što se tiče kolega sa klase, kao i sa tatom i mamom, što se tiče profesora. Osećate se potpuno bezbedno, opušteno, čak nesvesno slobodno.

Kakva sećanja nosite (iz studenstkih dana) sa Akademije umetnosti u Beogradu? Šta je ono najvažnije što smatrate da ste naučili?

Jedan od najlepših perioda u mom životu. Najvažnije što sam naučio, i što mi je omogućila pre svega profesorka Mirjana Karanović, jeste da budem svoj.
   

"Balkanci su manje iritantni od Amerikanaca, na Balkanu se priča, ako treba da se viče, viče se"

Zdravo Stoja, kako je protekla zabava nakon premijere filma?

Sjajno, bili smo u jednom klubu pored reke, blizu centra za izbeglice. Došla sam kući u pola 6, zato sam malo zakasnila na konferenciju!

Reci nam za početak kako je sve počelo.

Pa, što se porno industrije tiče, uradila sam nekoliko hard kor videa sa drugim devojkama, našla se na radaru, pitali su me kako se osećam povodom rada sa muškarcima, razmišljala sam o potencijalnim zdravstvenim problemima, da li želim da se bavim politikom ili radom sa decom, i jednom kada sam odlučila koje su prednosti i mane posla to je bilo to.

A kako je došlo do saradnje sa Bodrožom?

Preko Nikole Tamindžića, fotografa. On me je slikao kada sam imala devestnaest godina, i onda me je pitao da li bih radila na Sci Fi filmu njegovih drugara i ja sam rekla, apsolutno, stižem!

Da li ti je ovo prva poseta Srbiji?

Ne, bila sam ovde i 2008, kao što znaš, imam srpsko poreklo, moja baka je bila odavde i osećam se povezano sa ovom zemljom. Onda sam dolazila na probe, zatim na snimanje.

Reci mi kako si se pripremala za ulogu, da li si koristila Stanislavski metod?

Svi misle da sam ja glumica i da sam se ne znam kako spremala za ulogu. Ne, uzimala sam časove 2010, naučila neke korisne stvari, ovde mi je puno pomogla Lazarova žena Nada, ona je izvanredna glumica. Zatim me je na samom snimanju podučavao Sebastijan, koji je bio sjajan partner.

Šta bi rekla da je emotivno zahtevnije, rad u porno ili glumačkoj industriji?

Meni je najgore sa novinarima (smeh). Dosta sam tempamentna i ne volim puno da pričam o sebi, a to se dešava već deset godina. Povremeno bi neko pitao nešto nevino, poput „Pa, sada si se emancipovala od rada u porno industriji“. Ne, uopšte se nisam emancipovala, nemam od čega da se emancipujem, i dalje uživam u svom „dnevnom poslu“. Tako da je najteži deo mog posla, stalno odgovaranje na ista pitanja.

U ovom filmu tumačiš ulogu Nimani, androida koji je poslat na putovanje u svemir sa Milutinom, jugoslovenskim astronautom. U prvom delu filma ona mu je potpuno podređena, a onda dolazi do preokreta, on je „oslobađa“ njenog operativnog sistema, a onda ne može da podnese njeno odbijanje. Da li je on klasičan muškarac, kako ga ti vidiš?

Milutin je definitivno...

Balkanac?

O ne, ne možemo okriviti Balkan za ovo. Znam i WASP-ove (White Anglosaxon Protestants) koji se tako ponašaju, definitivno nije do Balkana. To je jedna nerećna strana muževnosti, za koju mislim da čini film interesantnim. Koliko često vidimo lik muškarca koji se zaista ponaša loše? Ne, kao, oh zar ovaj loš dečko nije simpatičan sa svojom cigaretom iza uveta? Ne tako, već koliko često u medijima vidimo muškarce koji se ponašaju kao vezobrazni dečaci?

A šta Nimani predstavlja? Ona ima sve atribute žene, a u suštini je robot. Ko je ona, savršena žena?

Ona je robot, a Milutin pokušava da je pretvori u nešto što nije. To čitav njegov ego trip, on želi nešto da stvori, ali ona je samo proizvod socijalog inženjera. Zašto Milutin ili bilo ko misli da je ona postala prava žena? Ona je robot.

Kako misliš da se to odražava naše društvo? Kako film komunicira sa ženskim delom poblike?

Tri hiljade ljudi ga je videlo sinoć, ali ja sam uspela da popričam sa samo nekoliko od njih.  Tako da nisam sigurna, videćemo.

Još jedna zanimljiva stvar u ovom filmu jeste taj miks istoka i zapada, kapitalizma i socijalizma, ali već si rekla da misliš da, barem što se muškaraca tiče, tu nema velike razlike.

Ima malo razlike, recimo da su Balkanci manje iritantni. Zamisli da je neki nadrkani Amerikanac uradio ono što je Milutin uradio. Na zapadu muškarci samo ćute, a onda kada ih pitas „Da li treba o nečemu da popričamo?“, samo se sklupčaju i kukaju. To je jer niko nikad sa njima ne priča oštro. Ako na primer hoćeš da se razvedeš, kažeš „Hej, razmišljala sam o svemu i razgovarala sam sa svim našim prijateljima, hoću razvod.“ Na Balkanu se priča, ako treba da se viče, viče se.

Kakvi su ti planovi za budućnost? Da li si razmišljala da se dalje baviš režijom?

Već sam režirala nekoliko pornografskih filmova. Za sada me, kao režisera, ne interesuje ništa osim grafičkog prikazivanja seksa.
Sjajno, hvala ti puno i želim ti divan provod u Beogradu.
Hvala, uvek se divno provedem ovde!

Film "IZGREDNICI", rađen je po scenariju Đorđa Milosavljevića a u režiji Dejana Zečevića. Glavne uloge tri studenta pripale su glumcima Radovanu Vujoviću, Marti Bjelici i Mladenu Sovilju, dok lik njihovog profesora tumači Svetozar Cvetković.  U ostalim ulogama tu su Predrag Ejdus, Boris Isaković, Branka Šelić, Miorljub Lešo, Milena Đorđević i Miodrag Dragićević. Izgrednici prate priču o tri studenta koji radeći na svom eksperimentu, pokušavaju da dokažu da prostorna destrukcija, pravljenje nereda, s vremenom dovodi do socijalne destrukcije, do pojave izgreda. Mlada trojka ne uviđa da im se haos koji izaziva za potrebe projekta polako uvlači i u njihove živote. Gube distancu, a profesor ih ostavlja da se sami suoče sa posledicama. Direktor fotografije je Miladin Čolaković, scenograf Zorana Petrov, kostimograf Lana Pavlović, a za masku i šminku bila je zadužena Marija Kovačević Jovanović. Film su podržali Filmski centar Srbije, Pokrajinski sekratarijat za kulturu i javno informisanje, a i snimao se od početka decembra 2015. godine na raznim lokacijama u Beogradu i Novom Sadu.

Dejan Zečević je naš poznati filmski reditelj. Fakultet dramskih umetnosti, smer za filmsku i TV režiju završio je 1997. godine. Poznat je po nekonvencionalnim i karakterističnim filmovima, koji su mešavina žanrova, od horora do trilera i drame.


Poznati ste kao reditelj koji je snimao u gotovo svim žanrovima. Ovoga puta izabrali ste scenario Đorđa Milosavljevića o eksperimentu iz oblasti sociologije koji dovodi do haosa. U kom ključu ste radili tu priču?

Moram priznati da verovatno prvi put u karijeri ne mogu žanrovski da definišem film. Kako godine prolaze, a i filmovi koje sam snimio, sve se više nekako udaljavam od klasičnih žanrovskih matrica, tako da su „Izgrednici“ neka vrsta psihološke drame, socijalne drame, sa elementima trilera. Ali opet, ni to nije potpuna odrednica.
 
Da li se može reći da je ovaj film i društveno angažovan, s obzirom na to da skreće pažnju na opasnosti manipulacije? 

Da, apsolutno. Kroz prizmu priče o troje studenata sociologije, koji prave eksperiment pokušavajući da dokažu zanimljivu teoriju da prostorna destrukcija može da dovede do socijalne destrukcije, provlače se razni elementi naše realnosti i socijalni problemi, naročito vezani za mlade ljude i njihovu situaciju. Mislim pre svega na one mlade koji su intelektualci, završavaju fakultete i trebalo bi da se nađu pred životnom perspektivom, a ustvari se nalaze u ćorsokaku. Ceo eksperiment i to matematičko, geometrijsko posmatranje problema počinje na neki način da uplivava u njihove živote i nastaje psihološka drama u kojoj naši junaci počinju da se gube u toj teoriji koju pokušavaju da dokažu. Njihovi životi postaju nešto drugo u odnosu na ono na šta su navikli i što su mislili da jeste. Inače, meni je uvek bilo interesantno posmatranje realnosti iz nekog drugačijeg ugla, pronalazak neke drugačije perspektive. To mi je interesantno i kao gledaocu, ne samo kao onom koji se bavi filmom, tako da mogu da kažem da su „Izgrednici“ dosta blizu onome što bih ja voleo da gledam u bioskopu. Nekako vrlo lično doživljavam ovaj film. Bilo bi mi jako drago da i publika, pogotovo mlađa, pronađe nešto za sebe u njemu.
 
Imate li za teoriju koja se razvija u filmu neki primer iz stvarnog života?

Kad smo krenuli malo da kopamo po tome, a Đole je to pokrenuo radeći na prvoj ruci scenarija i zatim smo zajedno proučavali, naišli smo na veliku količinu primera. Kada počnete da tako razmišljate o tim stvarima, onda to postaje jedna vrlo ozbiljna teorija zavere. Mislim da će film funkcionisati i na tom nivou, da će nekim ljudima, bar na nekoliko trenutaka nakon projekcije, delovati da je svet tako uređen, po takvim principima o kojima mi govorimo. Kada smo krenuli u film primetio sam da i sam malo paranoično posmatram stvari oko sebe. Pomenuo bih i zanimljivu teoriju Tetrisa. Profesor, koga igra Svetozar Cvetković, kaže da život funkcioniše kao ta igra u kojoj nasumični elementi haosa padaju na vas na ekranu, odnosno udaraju u vas u životu. Vi pokušavate da ih uredite, ali u nekom trenutku haos ipak počinje da nadvladava. Većina igrača Tetrisa tada namerno i samodestruktivno ide ka kraju igre, želi da haos što pre dovede do kraja da bi nastao restart i krenula nova igrica. Teorija je da tako, u nekom smislu, možemo da posmatramao i naše živote.
 
Profesor inicira eksperiment, a zatim ostavlja studente da se sami snalaze sa teškim posledicama. Da li je i to neka vsrta poruke?

Da, mada je zapravo više neka vrsta pitanja. Ne volim da dajem odgovore, niti da mi se daju odgovori u filmu ili knjizi. Volim zanimljiva pitanja. Mi u filmu postavljamo i to pitanje, jer to u velikoj meri jeste realnost mladih ljudi danas. Kada dođe do tačke da im je zaista potrebna podrška ljudi na pozicijama, podrška sistema, autoriteta, to se vrlo često izmakne. I to je jedan od elemenata naše priče.
 
U filmu je, međutim, profesor taj koji kaže da je razočaran u mladu generaciju. Zašto?

On to izjavljuje u jednoj televizijskoj emisiji, nakon što se dogodilo to što se dogodilo. Pa govori kako već ljudi govore u tv emisijama, što svi znamo iz višegodišnjeg iskustva gledanja tih profesora, političara i sličnih na televiziji.
 
A kakav je Vaš stav o mladoj generaciji?

Po prirodi stvari čovek je u tom životnom dobu na neki način i razočaran, jer je prepun energije da stvari pomeri, a nalazi se pred perspektivama koje mu nisu dovoljne. Mislim da nove generacije imaju još goru situaciju u odnosu na sistem, ne samo kod nas nego i u svetu. Kao da se uspostavila neka kolektivna eutanazija i da stvari idu ka jednoj orvelovskoj antiutopiji. Vrlo je teško pogotovo onim mladim ljudima koji su obrazovani i koji bi mogli velike stvari da uspostave, da doprinesu, ne samo sebi i svojim porodicama nego čitavom društvu, a taj sistem prepoznavanja, otvaranja mogućnosti dosta neobično funkcioniše. To je takođe deo pitanja koja sam hteo da pokrenem.
 
Film je crno-beli, što stvara adekvatnu atmosferu, ali može da utiče na manju bioskopsku posetu. Da li ste razmišljali o tom riziku?

To se prvenstveno nametnulo kao izražajno sredstvo koje je tačno za ovu priču. Želeli smo da publiku uvučemo u film, da je stavimo u slično stanje u kakvom su junaci, a i da bacimo  pomalo drugačije svetlo na našu realnost i okolinu. Tu su sve elementi koje prepoznajemo iz svakodnevnog života, ali izgledaju drugačije zato što su slikani crno-belom tehnikom koja nas oslobađa previše detalja i usmerava ka suštini. Ceo film je postavljen u formatu četiri prema tri, kao stari nemi filmovi, kao neka kocka gde su linije prave, vlada geometrija, sve budi osećanje naučnog eksperimenta. Sve je tu, to je taj grad, to su ti ljudi, ali je sve nekako drugačije, kao što i želimo s obzirom da naši junaci pristupaju realnosti iz drugačije tačke gledišta. Mislim da je to bila ispravna odluka, mada može donekle da utiče da takozvana obična publika koja je zainteresovana za laku zabavu, protiv koje inače nemam ništa, neće ni doći do ovog filma, bez obzira što ja mislim da je prilično veliki potencijal za mlađu i obrazovanu publiku koja bi trebalo da se prepozna. Nadam se da će se tu napraviti neka konekcija i da upravo osobenost izgleda „Izgrednika“ za tu ciljnu grupu neće biti smetnja nego plus. Najviše bih voleo da se gleda u bioskopu zbog toga kako izgleda, a i kako je montiran, na način na koji ja nisam imao prilike ni da gledam filmove. Jedna od prednosti „Izgrednika“ za mene je to što ne liči na bilo šta što sam ikada gledao. Lazar Predojev i Milena Predić su u montaži uradili izvrsan posao, kao što je izvrsna fotografija Miladina Čolakovića, scenografija Zorane Petrov, muzika Nemanje Mosurovića, koji je već vrlo poznat kompozitor, ali će ovoga puta potpuno iznenaditi .
 
Glavne uloge igraju mladi glumci. Kako ste ih izabrali?

Pravili smo kastinge. Zaista sam prezadovoljan. Radovan Vujović, Marta Bjelica, Mladen Sovilj – tri jako interesantna mlada glumca koji su dali, svako u okviru svog lika, vrlo zanimljive nijanse i kreirali uloge koje su se strašno zanimljivo uklopile u ceo taj koncept drugačijeg pristupa. Jako sam srećan zbog njihovih uloga, a tu su još, pored Cvetkovića, i Predrag Ejdus, Boris Isaković, Branka Šelić...
 
Prošlo je dosta vremena od prve klape do premijere. Da li je bilo problema u produkciji?

Naša produkcijska kuća „Biberče“ je dobila neki novac, ali nije bilo dovoljno da film uradimo brzo i efikasno. Proces je bio malo duži jer smo odlučili da radimo kvalitetno. Onda je išlo po stepenima, sa određenim pauzama, nismo žurili, znali smo da ne idemo na neki trenutak kada film mora da izađe vezano za distribuciju. Producent Nikolina Vučetić Zečević je to polako vodila, ali najkvalitetnije moguće. Na kraju je to i najvažnije - da ono što izlazi pred publiku bude ono iza čega potpuno stojimo. A trenutak, s obzirom na to čime se „Izgrednici“ bave, nažalost je i dalje aktuelan, tako da ne kasnimo.
   
Svetska premijera bila je jesenas na festivalu u Čikagu. Kakve utiske odande nosite?

Bilo je vrlo interesantno. Reakcije je najlakše prepoznati na Q&A. Imali smo tri projekcije i posle svake su pitanja i odgovori trajali po sat vremena. Imao sam prilike da konkretno razgovaram sa Amerikancima koji su u filmu prepoznali svašta zanimljivo – i ono što sam želeo, ali i neke stvari o kojima nisam razmišljao. To je dragoceno iskustvo da čujete njihovu perspektivu. A i uopšte je susret sa svakom publikom dragocen za ljude koji prave film.
 
Već ste treći put za redom na Festu, posle premijera „Neprijatelja“ i „Procepa“. Kakva je to „tajna veza“?

Nije tajna, prosto su okolnosti bile takve. Inače, naravno da postoji veza između svakoga ko voli film u ovom gradu i Festa. Ja sam, kao i stotine hiljada ljudi, emotivno vezan za Fest. Kao reditelj imam vezu sa tom institucijom i to je za mene posebno zadovoljstvo. Namestilo se tako da budu te premijere, a mislim da je posebno za film kakvi su „Izgrednici“ dobro da krene u distribuciju posle Festa, da ga prvo vidi publika koja je zanteresovana za Fest, pa da se onda raširi priča i da film nastavi život u bioskopu.
 

 

 

Kako ste odlučili da Vaš prvi dugometražni igrani film bude S/F, žanr koji je vrlo redak u srpskoj kinematografiji?    

SF je odličan okvir u kome, distancirano od mnogih uslovnosti realizma, mogu da se ispričaju veoma duboke i lične priče praćene nekom širom, socijalnom metaforom. “Ederlezi Rising” je priča o astronautu koji biva primoran da na dugo putovanje putuje sa androidom, suprotnog pola, koji je tu zarad njegovog zadovoljstva. I naš junak može da kalibriše njen karakter uz pomoć softvera. Vremenom naš junak se zaljubljuje u sliku žene koju sam kreira i poželi da od nje napravi pravu osobu, da ukine tu vezanost za softver, tu predvidljivost… i tu nastaju problemi.

Sem estetske izmeštenosti koja je negde očigledna i iz trejlera, “Ederlezi Rising” poseduje tu stilizovanost i u dramskim sekvencama. Iako su dramske sekvence fundametalno melodramske vremenom se stiče utisak da su karakteri u nekoj vrsti meta prostora poput čistilišta. Tako da bismo pre mogli da kažemo da, kako priča napreduje - ceo film gubi kontakt sa realnošću a ne samo glavni lik.
 
Mnogi gledaoci S/F povezuju prvenstveno sa akcijom, neki sa distopijom, dok u Vašem filmu ima i romanse, i to nežne, ima i erotike, ali i intrigantnih antropoloških pitanja. Šta je Vama bilo u fokusu?    

Ideja nam je bila da ispričamo jednu metaforičnu, snovitu ljubavnu priču i da napravimo vizuelno ekspresivan film. Vizuelna ekpresivnost ovog filma je jako bitna jer sem što ga ističe u moru filmova koji se proizvode danas, taj ekspresivni postupak koji je provučen kroz ceo film nosi sa sobom jak emotivni naboj. Film je u svojoj suštini duboko melodramski i nosi veliku dozu nežnosti koja je u antagonizmu sa distopijskim kontekstom u kom se film odvija, a to je rigidna budućnost nalik radikalizovanoj verziji kineskog korpo-komunizma.
 
Dva glavna i gotovo jedina lika – čoveka kosmonauta i androdida sa izgledom lepe mlade žene tumače harizmatični slovenački glumac Sebastijan Kavaca i američka glumica srpskog porekla Džesika Stojadinović Stoya, poznata po, kako se to kaže, filmovima za odrasle, što je privuklo veliku pažnju nekih medija tokom snimanja. Zašto ste napravili takav izbor?    

Stoya je vezana za ovaj projekat od samog početka. Kada smo prvi put razmišljali ko bi bio idealan za ulogu osobe koja to ustvari nije, za ulogu androida koji je tu isključivo zbog zadovoljstva drugog lika, odmah smo shvatili da bi konceptualno Stoya bila idealno rešenje. Sem konceptualne i vizuelne izuzetnosti Stoya se u procesu predpriprema za film, u procesu proba i istraživanja nametnula kao istinski talenat, neko ko u sebi nosi uverljivost naturščika i harizmu ozbiljnog filmskog glumca.

Pošto je glavni karakter Srbin, Jugosloven i ceo univerzum filma je smešten u socijalistički milje, u neku paralelnu stvarnost koja ponajviše podseća na sovjetsku Rusiju, ideja nam je bila da napravimo neku vrstu komunističkog Donald Drejpera. Jednog stamenog, mačo karaktera, koji duboko u sebi ima emotivni disbalans koji potiskuje. I Sebastijan se nametnuo kao odlično rešenje za lik, kao jedan od najboljih i vizuelno najupečatljivijih glumaca iz celog regiona bivše Jugoslavije.
 
Scenario je, prema priči Zorana Neškovića, pisao iskusni Dimitrije Vojnov. Da li ste ga potpuno pratili ili ste nešto menjali tokom snimanja?

Scenario je inspirisan pričom “Predveče se nikako ne može”, koju je napisao Zoran Nešković još davne 1983. godine u tadašnjoj Jugoslaviji. Po sredi je SF priča koja je ustvari duboka metafora pojedinih muško ženskih odnosa, inhibiranosti, odnosa želja, mogućnosti i strahova usred zajedničkog života.

Dimitrije je uradio odličan posao jer je omogućio vrlo jasnu i motivisanu dramsku stukturu koja me je inspirisala i dala veliku umetničku slobodu u tumačenju i adaptaciji.
 
Android Nimani ima sposobnost da uči i čak zadatak da procenjuje psihološko stanje čoveka za potrebe moćne Ederlezi korporacije. U stvarnosti smo sve bliži kontaktu sa veštačkom inteligencijom. Da li Vam to deluje zastrašujuće?      

Ne, mislim da je uvek bolje vreme koje dolazi posle, tako da me budućnost sa svim svojim prednostima i manama ne plaši.
 
Ovaj film donosi pravo uživanje za oči, u čemu zasluge svakako imaju i Vaše studije na Fakultetu primenjenih umetnosti. Da li je nešto građeno od scenografije ili je sve bilo pred zelenim ekranom? Ko je kreirao uzbudljive slike svemira?

U filmu nije korišćen grin skrin uopšte! Najveći deo scenografije je građen i rađene su 3D ekstenzije u scenama izlazaka u svemir. Na vizuelnim efektima su radila tri studija u periodu od preko godinu dana, a to su PRIMER, FRIDE pictures i METAKLINIKA. Mislim da kvalitet vizuelnih efekata leži u tome što smo se konstantno dovijali i pokušavali da rešimo ove kadrove “iz kontre” da pokušamo da zavaramo percepciju, da stvorimo što impresivnije efekte sa jako limitiranim resursima.

Najzaslužniji za vizuelne efekte u filmu je Marko Milanković koji je prepoznao potencijal ovog filma i inicijalno formirao tim izuzetnih artista koji se bavio efektima.
 
Atmosferi mnogo doprinosi muzika Nemanje Mosurovića. Šta ste tražili od njega i kako ste sarađivali sa ostalim članovima ekipe?

Mosurovićeva muzika je jako bitan aspekt, jer film u izvesnoj meri funkcioniše kao "muzički film", ima te pasaže, te delove bez dijaloga koji su akcentovani muzikom i na emotivnom i simboličkom nivou povezani sa radnjom. Članovi autorskog tima su vrlo iskusni filmski radnici sa kojima je bilo zadovoljstvo raditi i teško da mogu da kažem da sam bilo šta od njih zahtevao, više sam, zajedno sa njima, kanalisao njihov beskrajni talenat u pravcu realizacije ovog filma.
 
Film je snimljen na engleskom jeziku. Kakvu posetu očekujete u domaćim bioskopima i kakvi su planovi za plasman na inostrano tržište?

Sa produkcione strane „Ederlezi Rising“ je promišljan u odnosu na globalne parametre iako iza njega u potpunosti stoje domaći autori. Zato kao takav on nalazi mesto u svetskoj ponudi nezavisnih filmova iz žanra SF-a i prepoznat je od američke sales kuće ARCLIGHT koja je zadužena za pregovore sa lokalnim distributerima širom sveta. Nadam se da će film imati bioskopsku distribuciju u regionu tokom godine, tako da je premijera na Festu za sada stvarno jedinstvena prilika da domaća publika vidi film.
 
Da li sada sebe vidite više kao dizajnera ili kao sineastu? Šta Vam znači premijera na Festu?

Ja sam diplomirani ilustrator, profesionalno se bavim dizajnom i srodnim umetničkim disciplinama, a  svoj autorski rad vezujem za skoro sve vrste vizuelnih umetnosti. I ovaj film je jedan od tih ličnih, autorskih radova. Posebno mi je drago što ovaj rad ima i neki tržišni potencijal, što nije toliko često.

Fest je mitološko mesto, tako da se nadam da će se na premijeri filma “dogoditi narod”.
 
 

<<  Maj 2018  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne