Izložba “nista spec 1.0” Nadežde Kirćanski postavljena je u Galeriji Doma omladine Beograda do 13. jula 2018. godine. Ova mlada umetnica dobitnica je nagrade “Dimitrije Bašičević Mangelos” za 2018.‏ godinu, prestižnog priznanja za mlade umetnike u Srbiji. Kako je istakao žiri u obrazloženju, prikazala je kapacitet da se na neposredan način bavi aktuelnim društvenim fenomenima. Izložba “nista spec 1.0” zamišljena je kao site specific instalacija koja prezentuje sve pritiske savremenog života na mlade ljude, koji su temeljno uticali na njihov jezik ali i celokupan modus operandi. O konceptu i zamislima izložbe razgovarali smo sa autorkom, doktorantkinjom Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu i dobitnicom još jedne nagrade: "Sreten Stojanović, profesor ALU" za dostignuća u kulturi 2017. godine.

Već više od decenije udruženje Sakurabana sa uspehom promoviše kulturne vrednosti Dalekog istoka, a ove godine publici predstavlja novo, prošireno izdanje popularne konvencije Japanizam. „Japanizam 2018 – Balkan Asia Convention“ biće održan od 5. do 8. jula u Domu omladine Beograda, a o svim detaljima i programskim inovacijama, razgovarali smo sa Bojanom Vukadinovićem, predsednikom udruženja.


Udruženje Sakurabana je od grupe entuzijasta i zaljubljenika u popularnu kulturu Dalekog istoka, preraslo u veliku organizaciju koja priređuje posećene i atraktivne manifestacije. Koliko je taj put bio težak i da li ste očekivali toliki uspeh?

- Pre desetak godina, kada smo tek počinjali sa organizacijom, situacija nije bila baš najsjajnija kada su japanski strip i animacija u pitanju. Fanovi su počeli da se okupljaju zahvaljujući povezivanju preko Interneta i rodila se ideja da se ovde, u Beogradu, stvori nešto što bi svi želeli da posete. Početak nije bio lak, niti jednostavan, ali smo imali sreću da u Domu omladine Beograda nađemo dobrog saradnika koji nam je omogućio stabilnu osnovu za početak stvaranja konvencije Japanizam kakavu danas poznajemo. Prve godine kada smo organizovali događaj bilo je više posetilaca nego što smo očekivali i to nam je dalo vetar u leđa da nastavimo dalje.

Nažalost, podrška države i drugih strana je bila veoma mala, a danas uglavnom izostaje, pa smo morali da nađemo način da učinimo događaje održivima u čemu smo u velikoj meri i uspeli. Tendencija rasta i napredovanja se nastavila iz godine u godinu, tako danas imamo Japanizam 2018 – Balkan Asia Convention, što samo govori o tome da se broj posetilaca i njihovih interesovanja u velikoj meri proširio.

Kako ste došli na ideju da putem konvencija, kao što su Japanizam i ChibiCon, promovišete kulturu “Zemlje izlazećeg sunca”?

- U vreme kada smo počeli da se okupljamo želeli smo da pobijemo neke tabue i pogrešne ideje koje su postojale u društvu i verovali smo da su kulturni događaji idelan način za tako nešto. Naime, na našim konvencijama pored zabavnog programa uvek imamo i one malo ozbiljnije „akademskog“ tipa koje za cilj imaju prenošenje novih znanja.

Srbiju i Japan ne povezuju ni geografske, ni bliske kulturološke odrednice. Zašto je publika sa ovih prostora toliko zainteresovana za japansku popularnu kulturu?

- Pretpostavljam da je za to zaslužna činjenica da su se posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji u bioskopima i na televizijama mogli videti neki od najpopularnijih japanskih filmova tog vremena. Kasnije smo na nacionalnoj televiziji imali priliku da vidimo japanske animirane serije, anime, koji su se u mnogome razlikovale od crtanih filmova koji su dolazili sa zapada. To zrno različitosti je bilo više nego dovoljno da probudi znatiželju kod mnogih.

Jedini regionalni festival Japanizam biće održan od 5. do 8. jula u Domu omladine Beograda. Prošle godine ste obeležili jubilej – deseto izdanje, sa kakvim planovima i idejama ulazite u novu deceniju Japanizma?

- Prošla je decenija Japanizma i počinjemo ulazak tematski u nešto drugačije događaje u budućnosti. Kao što sam već spomenuo ove godine imamo Japanizam 2018 – Balkan Asia Convention. Naime, nakon svakog Japanizma odrađujemo anketiranje posetilaca iz kojih saznajemo šta ih sve interesuje i u skladu sa time gledamo da prilagodimo buduće događaje. Na veliki broj zahteva da na događajima budu obrađivane i teme koje nisu isključivo vezane za japansku kulturu, stoga Japanizam prerasta u Balkan Asia Convention.

Najavili ste da posetioce očekuje isti format konvencije, ali da će broj obrađenih tema biti proširen. Koje novine donosi ovogodišnji Japanizam?

- Format od četiri dana ispunjena predavanjima, tribinama, radionicama, takmičenjima itd. ostaje isti, ali se promena odnosi na to da će teme biti i iz drugih zemalja Azije.  Interesantno je kako se Azijske zemlje u mnogim aspektima pop kulture prepliću i čine veoma interesantnu celinu.

Kojoj starosnoj grupi se konvencija pre svega obraća svojim sadržajima?

- Naše konvencije posećuju mladi starosne dobi od 16 pa do 27 godina, tj. srednjoškolci i studenti. To su uglavnom mladi, kreativni ljudi željni da upoznaju ljude sličnih interesovanja.

Kako gosti iz Japana reaguju na prijem publike sa ovih prostora?

- Japanci su uglavnom veoma iznenađeni činjenicom da već toliko dugo postoji jedan takav događaj. Naravno, anime konvencije nisu ništa novo kod njih, ali je veliko iznenađenje kada postoji jedna velika kod nas, a da pride u regionu maltene ne postoji mnogo distributera anima i mangi.

Osim poklonika japanske pop-kulture i posetilaca iz prethodnih godina, šta može da privuče publiku koja do sada nije bila u prilici da se sretne sa tematikom Japanizma?

- Konvencija Japanizam ima zaista veliki broj sadržaja koji mogu biti interesantni posetiocima. Tu je pre svega izložba radova domaćih i stranih autora na temu događaja Božanstva Azije, ali i na slobodnu temu. Za one koji vole bioskop, tu će biti projekcije filmova. Za one koji vole video igre, kao i svake godine, imamo takmičenja u video igrama tokom svih dana događaja. Za one koji vole da troškare tu je neizbežni prodajni sajam rukotvorina i svega onoga što je interesantno našim posetocima. Sa druge strane, imamo dosta onih koji vole muziku, pa će za njih biti održana i SoA žurka prvog dana. Naravno, ono što možda najviše interesuje posetioce je kosplej takmičenje koje se održava poslednjeg dana.
 
PROGRAM JAPANIZMA 2018: ovde

Izvor: DOB

Svetski poznata bluz gitaristkinja i pevačica Ana Popović, u sklopu turneje na kojoj promoviše trostruki album Trilogy, stiže i u svoj rodni grad! Na koncertu, koji organizuje Dom omladine Beograda, u saradnji sa BELEF-om i pod pokroviteljstvom Sekretarijata za kulturu Grada Beograda, nastupiće u petak, 6. jula od 21 čas u Bašti SKC-a. Beogradska publika biće u prilici da uživo čuje najambiciozniji projekat u dosadašnjoj karijeri ove istaknute bluz muzičarke, uz pratnju ritam sekcije iz Teksasa. Ulaznice su dostupne na Blagajni Doma omladine Beograda i preko EVENTIM mreže, po pretprodajnoj ceni od 1200 RSD.

Okečivani nastavak, "PORED NAS" svoje junake uvodi u još ekstremniju i još intenzivniju priču. Lazar (Slaven Došlo), Strahinja (Nikola Glišić), Tadija (Darko Ivić), Jelena (Milica Majkić), Isidora (Gorica Regodić), Sofija (Jelena Puzić), Srba (Nikola Dragutinović), Sandra (Matea Milosavljević), Kosta (Marko Panajotović), Raša (Rastko Vujisić), Dobrica (Anđelko Beroš) i drugi, posle sedam godina. Pre filmskog nastavka "PORED NAS" bićemo u prilici da naše omiljene likove gledamo u mjuziklu "PORED MENE" koji će biti emitovan na programu Radio Televizije Srbije. Ovaj projekat inspirisan je muzikom naše rok legende, Nikole Čuturila - Čuture, u režiji Stevana Filipovića.


Kako je uopšte došlo do ideje za mjuzikl sa likovima iz filma "Pored mene"?

- Pokretač celog projekta je naša rok legenda, Nikola Čuturilo - Čutura. Mi već godinama sarađujemo na njegovim muzičkim spotovima, još od pesme "Beograde", snimane zajedno sa YU Grupom. Čutura je već neko vreme radio na svom novom albumu, sa 7 songova za malu decu i 7 za tinejdžere, sa horom Kolibri, za PGP. Onda je sa dečjom redakcijom RTS-a razgovarao o tome da se snimi neka vrsta novogodišnjeg programa sa tim songovima, i pitao mene da li sam zainteresovan da režiram. Ja sam preslušao prvo tinejdž deo albuma, i bukvalno prva asocijacija, na praktično svaku pesmu, mi je bila - pa ovo su likovi iz "Pored mene"! Evo su Isidora, Raša, Tadija, Lazar, Sandrica... Onda sam seo i napisao scenario za svaki song, ali to je više ličilo na nekakve polu-povezane spotove. Međutim, podrška koju sam dobio od redakcije dečjeg programa RTS-a je stvarno bila neočekivana i sjajna, konkretno od izvršne producentkinje Ane Todorov i urednice Nataše Drakulić. Ja sam im predložio da napišem i dijaloške scene koje bi povezivale songove, i da tako napravimo pravi mjuzikl, i one su pristale, i svim silama podržale i izgurale nešto što je od studijskog snimanja postalo ekstremno ambiciozan projekat, gotovo srednjemetražni igrani film. Jednostavno, bez ovo troje ljudi, mjuzikla nikad ne bi ni bilo, i izuzetno mi je drago da sam sarađivao sa njima.

Koja je priča mjuzikla? Kad se dešava u odnosu na film, i ko od glumaca reprizira uloge? Ima li novih likova?

- Mjuzikl je smešten leto pred raspust. To je treća godina, dakle, oko 6 meseci pre filma "Pored mene". Naši likovi su mlađi, i možda još nezreliji nego u filmu. Najkraće rečeno, a da ne "spojlujem" previše, centralni motiv priče je praštanje. Namerno ili slučajno, naši junaci svojim postupcima dovedu druge u neprijatne situacije, ili ih povrede, a onda, kao i u filmu, neki od njih to razumeju, i izvuku "lekciju" iz svega što se desilo, nauče vrednost izvinjenja i praštanja, a neki ne. Ton mjuzikla je naravno dosta veseliji i lepršaviji od "Pored mene", ali sve grupe iz filma su tu - imamo Jelenu (Milica Majkić), Bojanu (Katarina Pešić) i Sandricu (Matea Milosavljević), tzv. "bičarke", tu su naravno Lazar (Slaven Došlo) i Strahinja (Nikola Glišić), neizbežni školski huligani, "babuni" - Tadija (Darko Ivić), Srba (Nikola Dragutinović) i ostali, zatim štreberi Raša (Rastko Vujisić), Kosta (Marko Panajotović), Miksa (Miša Stanimirović) i Dekster (Predrag Grujić), pa gotičarka Isidora (Gorica Regodić), Sofija (Jelena Puzić) i ostali... Neki od likova koji su u filmu imali epizodne uloge, sada imaju detaljnije priče i songove, poput Ane (Jelena Kesić) i Une (Milica Petrović). Takođe, po prvi put vidimo likove iz filma u porodičnom okruženju, i tu imamo "pojačanje" iskusnih glumaca - Svetlana Bojković se pojavljuje kao Sofijina tetka, Ratko Tankosić (čuveni Sarma iz "Specijalnog vaspitanja") kao Srbin otac, Zinaida Dedakin kao bibliotekarka, Dobrila Stojnić kao Jelenina baba, Olivera Viktorović kao majka jedne od učenica iz razreda, i tako dalje... Ono što je novina, i što mi je posebno drago, je da naši glumci pevaju svoje songove. To je bio kompromis sa vizijom koju je u startu imao Nikola Čuturilo, ali mislim da je krajnji rezultat ispao odličan, na obostrano zadovoljstvo.

Kakva je bila saradnja sa ekipom RTS-a?

- Ljudi sa RTS-a su krajnje profesionalno ušli u projekat, i zaista su se postavili kao da radimo igrani film, što je meni bilo izuzetno važno, pre svega zbog kontinuiteta sa "Pored mene". Znamo kako danas fanovi reaguju na svaki detalj ili grešku u kontinuitetu, pa smo se potrudili da kopiramo Marvel filmove što se tiče obraćanja pažnje na bukvalno svaki detalj. Čak i imena u dnevniku i ocene su identične kao u prethodnom filmu. Direktor fotografije Dejan Trajković Ristić je pronašao sjajan ključ za estetiku mjuzikla, scenografkinja Mira Andrejević me je oduševila rešenjima i kreativnošću, kao i ekipa šminke. Pored RTS-ove ekipe, glavna organizatorka za stotine statista koje smo imali, ali i još hiljadu stvari, je bila studentkinja Akademije na kojoj predajem Nevena Joksimović - zaista redak talenat, žena koja bukvalno ne poznaje reč "nemoguće". Mislim da će imati blistavu karijeru u producentskom poslu. Ona je, u saradnji sa našim divnim glumcima, uspela da premosti "rupe" u budžetu koje su nastale mojim preteranim ambicijama, i organizuje bukvalno stotine statista koji su pristali da danima besplatno volontiraju na snimanju. Njima takođe dugujemo ogromnu zahvalnost, kao i koreografkinjama iz grupe Smooth Mafia (Kristina Stojković i njene devojke), i koreografkinjama baletskih scena Heleni Ćelap i Sari Tasić, ali i fotografkinji Tamari Antonović (takođe moja bivša studentkinja), i asistentu montaže Andreju Križanu (isto student Akademije umetnosti). Na kraju, tu su i studenti sa klasa profesorki Varagić i Viktorović, koji su pristali da igraju manje uloge i tako steknu glumačku praksu. I, nadam se, dobro se zabave u procesu.

Da li je ovo jedini deo mjuzikla?

- Ne. Pored dela sa tinejdžerima, postoji i druga "epizoda", u kojoj se pojavljuju likovi Raša, Kosta, Isidora i Una, ali kad su bili mali, sa 10ak godina. Oni u svakoj pesmi prizivaju superheroje, koje glume Dragan Mićanović, Slobodan Boda Ninković, Ivan Jevtović i Slobodan Beštić. Inače, šlag na torti je da ilustracije za uvodnu špicu radi legenda naše karikature, Dušan Petričić.

Ki  je electro pop bend iz Kumanova, Makedonija. Nastaje početkom 2015. godine, nakon fisije benda Epten. Krajem 2015. fundament benda, koji sacinjavaju: Milos Kraljevski (bubanj) , Andrej Dimkovski (bas gitara) i Aleksandar Kraljevski (vokal/gitara), prikljucuju se Stefan Ilievski (keybords&synth) i Marko Nikolovski (dj, elctronica, samples) iz Amsterdama koji pod imenom ME.N.U beleži velike uspehe na amsterdamskoj i evropskoj electro sceni. Nesvakidašnji zvuk, eksperimentiranje i igranje sa muzickim stilovima i podžanrovima, praćen autentičnim tekstovima, je glavna karakteristika ovog novog benda  koji ima šire ciljeve.

Milos Kraljevski, bubnjar, rođen je 1988. godine u Kumanovu, Makedonija. Srednju muzičku školu završio je na odseku udarnih instrumenata, a zatim i Muzičku akademiju u Skoplju, u klasi profesorke Mojce Sedeu. Jos za vreme studiranja ucesctvovao je na državnim i međunardnim takmičenjima i  osvajio više nagrada. Bubnjar je u bendu Ki od samog osnivanja, a takođ i član pratećecg benda Tamare Tosevske , poznate makedonske pevačice. Osim karijere bubnjara, poslednjih 7 godina profesionalno se bavi produkcijom u vlastitom studiju MM production. Kao producent, može da se pohvali saradnjom sa bandovima iz Švedske, Hrvatske, Srbije, Amerike, Grčke i normalno Makedonije.


Koliko dugo postoji bend, a koliko se ti baviš muzikom, odnosno bubnjevima?

Milos Kraljevski: Za koji dan slavimo drugi rođendan benda Ki. Profesionalno sam počeo da se bavim bubnjevima 2012 godine. Imao sam privatnog profesora i još od tada sam imao susret sa notama. Kasnije sam upisao srednju muzičku školu u Skoplju na odseku za udarne instrumente, zatim i muzičku akademiju, naravno opet smer za udarne instrumente na kojoj sam i steko diplomu diplomiranog perkusioniste.

Kada se javila prva želja za bubnjevima? Kada si počeo?

Milos Kraljevski: Za 6. rođendan dobio sam na poklon elektrićnu gitaru, koju je napravio nas porodični prijatelj, Branko Radulovic, umetnik koji je na prostorima bivše Jugoslavije  i šire poznat po svojim ručno izrađenim gitarama. Ova gitara bila je specijalno dizajnirana za mene, odnosno prilagođena mom dečijem rastu i konstituciji. Kad sam otišao kući i uključio je u pojačalo, počeo sam da lupam po njoj i u istom trenutku sam shvatio da sam dobio najbolji poklon upravo zato jer sam otkrio moju strast i ljubav, a to je – Bubanj . Inače, želja mojih roditelja je bila da ja sviram gitaru, a moj stariji brat klavijature. Međutim, ljubav prema bubnju je pobedila, tako da sam ja dobio bubanj a brat je preuzeo prekrasnu gitaru i danas je odličan gitarista.

Zašto bubnjevi?

- Kad sviram bubanj za mene nema ni prošlosti niti budućnosti. Jednostavno živim i postojim samo u tom trenutku i to je fascinantan, neprocenjivo uzvišen osećaj koji se ni sa čim ne može upoređivati. Najboljii i najproduktivniji način da potrošim svoju energiju. Jednostavno moj temperament je takav da kad bih svirao klavijaturu ili gitaru morao bih da ih polomim u sred nastupa

Koji je žanr muzike dominirao na početku za tebe lično?

- Techno, Kraft-rock, Electro, Minimal. Svaki žanr koji nije imao bubnjara (smeh).

Kako sada definišeš pravac benda Ki?

- Po tom pitanju se u bendu bas mimoilazimo,  jer svaki član benda ima neko svoje gledište po pitanju pravca benda. Ako baš moram da definišem, možda bi pravac muzike deifinisao, kao neki electro-pop, indie pop.

Ko je na vas imao najviše uticaja privatno, a ko sa svetske ili domaće scene i zašto?

- Privatno na žalost, ili na svu sreću niko (smeh). Sa svetske muzičke scene to su Kraftwerk, Depeche Mode, Muse, Porcupone tree, Nick Cave… Nemam neki posebni razlog. To su bendovi koji su me gurnuli u svet muzike i zbog njih sam ovde gde jesam.

Sigurno imate pregršt nastupa iza sebe, nevedite nam neke koji su vam ostali u sećanju i zašto?

- Svaki nastup je priča za sebe i svaki nastup ima svoju spceficnost i nešto po čemu ćemo ga pamtiti. To je možda naša najveća sreća,  jer nam je jako zabavano i uvek se dogodi nešto vredno prepričavanja. Kad bi morali da izdvojimo neki nastup onda to bi za sigurno bio Demofest, jer je to bio nas prvi nastup. Tamo smo shvatili koliko je sati sa svih aspekata. Po prvi put smo svirali naš materijal pred publikom i prve reakcije za vreme i nakon našeg nastupa je nešto što ćemo zauvek nositi u nama. Nismo imali neka velika očekivanja, a probudili smo se sa super kritikama od strane balkanskih portala koji su izdvojili naš nastup kao jedan od zapaženijih. Onda je tu svkako nastup i pobeda na Gitarijadi u Zaječaru, koja možda nema istu težinu kao nekada,  ali je svakako čast biti deo njene istorije. Ipak je to najstariji Festival u Evropi, sto dosta govori i o progresivnosti ideja ljudi koji žive na ovom prostoru.

Sa kime ste imali prilike da sarađujete,  ili  zajedno nastupite?

- Za sada nemamo ostvareno nikakvu muzičku saradnju. Mozda će je sutra biti, ko zna. Za sad sarađujemo i nastupamo sami sa sobom. Nema većeg užitka od toga (smeh).

Šta ste do sada uradili što se izdanja tiče?

- Imamo 3 objavljena singla Grad, Kristalen krug i Buda. Album, EP,  neka ga nazovu kako god žele je gotov, ali ne žurimo sa objavljivanjem. Nismo jedan od onih bendova kojima je bitno koliko su ploča, ili pesama objavili. Želimo dati naš maksimum u zadatom momentu i ne vodimo previše računa o brojkama.

Učestvovali ste na Demofestu, između ostalog  pobedili na najdugovečnijoj rock manifestaciji možda u svetu, a to je Gitarijada, onda pre bukvalno nekog vremena i na još jednom tradicionalnom i značajnom festivalu u Subotici… Kakav je osećaj?

- Svako ima svoj put ka cilju. Gladni smo bine, a ne trofeja. Uvek krenomo sa idejom da se dobro provedemo, da upoznamo nove ljude, gradove, nova lica, priče… Uživamo putaovati i svirati. Užitak koji osećamo za vreme i nakon nastupa je nešto neprocenjlivo.

Nevezano za bend Ki, spominjao si i bubnajrsku trupu čiji si član, reci nam nešto više o tome?

- To je perkusionisticka grupa koja je bila sastavljena od studenata muzičke akademije u Skoplju od strane Mojce Sedeu, profesorke na odseku udarnih instrumenata na fakultetu u Skoplju. Trupa je bila jako atraktivna i interesantna i pobeđivala je na skoro svim takmičenja kako domaćim, tako i internacionalnim. Svirali smo na brojnim festivalima i nastupima i mogu neskromno reći da smo svuda definitivno odushevljavali publiku.

Kada sam vas gledala na Demofestu, imali ste momenat sa perkusijama, odnosno u jednom trenutku su svi bili za perkusijama, da li to možemo očekivati i na Drum Dum Festu?

- Potrudicemo se da pružimo super energiju publici koja ce biti tamo. Nadamo se da će publika uživati u našem nastupu i da ćemo poneti super impresije sa ovogodišnjeg Drum Dum Festa.
   
Šta publika može da očekuje na Drum Dum festivaliu, s obzirom na to da su sve oči ovoga puta uprte u tebe, u bubnjara?

- To će saznati svako ko dođe 14. jula u Leskovac na Drum Dum Festival!

Izdavačka kuća Arhipelag, u saradnji sa Domom omladine Beograda, organizuje 7. Beogradski festival evropske književnosti (BFEK) od 26. do 29. juna 2018. godine. Publiku BFEK-a očekuje sedam čitanja poznatih svetskih i domaćih pisaca, četiri projekcije filmova, panel o kulturi u tranziciji i izložba crteža i fotografija 12 autora različitih generacija. Zamišljen kao nedelja vrhunske književnosti, odvija se pod motom: „Najbolje od svega. Najbolje za sve“, a ulaz na sve programe je besplatan. U susret ovogodišnjem izdanju festivala razgovarali smo sa Gojkom Božovićem, glavnim urednikom Arhipelaga.


Sedmi po redu Beogradski festival evropske književnosti u organizaciji Izdavačke kuće Arhipelag i Doma omladine Beograda i ove godine pruža multimedijalni ugođaj ljubiteljima pisane reči. Šta ovaj festival izdvaja od domaćih i regionalnih događaja slične tematike?

- Beogradski festival evropske književnosti je multimedijalni događaj posvećen vrhunskoj savremenoj književnosti. Književnost je njegov glavni sadržaj, ali se ovaj festival vrlo širokoj publici različitih generacija i senzibiliteta obraća uz pomoć novih medija, različitih žanrova i na inovativan način. Književnost nije ni anahrona, ni prevaziđena, ona govori važne stvari i postavlja važna pitanja, uz pomoć književnosti bolje možemo da razumemo svoju svakodnevicu. U tom pogledu knjigu ne može da zameni nijedan drugi medij. Kao što se na Festivalu književnost predstavlja kroz druge medije i žanrove, od filma do pozorišta, od likovne umetnosti do video prezentacija, od panela do muzike, tako se i srpska književnost u vidu svojih najboljih savremenih izdanja predstavlja kao deo evropske književnosti i njen prirodni sagovornik.
 
Saradnja sa Domom omladine Beograda, koja traje dugi niz godina, izrodila je jedan od najposećenijih književnih festivala u Srbiji. U čemu se ogleda dosadašnji uspeh Beogradskog festivala evropske književnosti?

- Festival je veoma posećen. Sam model Festivala je snažno podržan od publike, i to kako multimedijalnost Festivala, tako i njegova beskompromisna posvećenost vrhunskoj savremenoj književnosti. Takva podrška publika jeste svakako najvažniji uspeh Beogradskog festivala evropske književnosti. Publika pokazuje da joj je potreban javni prostor za razgovor, ali i javni prostor u kome vrhunska književnost, oslobođena kompromisa i terora zabave, ima svoje prepoznatljivo mesto. Pojedini događaji u okviru Festivala, poput književnih večeri Petera Esterhazija, Klaudija Magrisa ili Davida Grosmana, neki su od najposećenijih književnih događaja u Beogradu i u Srbiji u protekloj deceniji.
 
Prethodnih godina, gosti festivala bili su velikani evropske književnosti, poput Davida Grosmana, Klaudija Magrisa, Petera Esterhazija, Terezije More… Glavna književna zvezda ove godine je španski pisac Havijer Serkas, koji je svetsku slavu stekao romanima Salaminski vojnici i Hohštapler. Šta beogradska publika može da očekuje od pisca sa Iberijskog poluostrva?

- Havijer Serkas, jedan od vodećih španskih i evropskih pisaca, prvi put je u Beogradu i Srbiji. Njegov dolazak je veliki trenutak za Beogradski festival evropske književnosti. Verujem da su posete tako velikih i ostvarenih pisaca dragocene za našu kulturu. Havijer Serkas je dobitnik svih velikih evropskih književnih nagrada, njegovi romani, vrlo često posvećeni autentičnim događajima i stvarnim junacima, prevedeni su na više od 20 svetskih jezika. Serkasovi romani pokazuju odličan primer vrhunske književnosti koja je stekla mnogobrojne čitaoce, veoma široku publiku u svim zemljama u kojima su objavljeni. Možda i zbog značajnih tema koje se tiču svih nas. U Hohštapleru glavni junak je čovek koji je izmislio celu svoju biografiju i decenijama tako obmanjivao špansko društvo. Zar to nije aktuelna tema?
 
Koliko književni festivali utiču na čitalačku aktivnost posetilaca? Kakav je uticaj BFEK-a na stvaranje nove čitalačke publike u Srbiji?

- Književni festivali postaju sve značajnije platforme za promociju savremene književnosti. Pogotovu kada su dobro osmišljeni i kada ne izbegavaju nove medije kao svoje saveznike. Književnosti je potreban javni prostor i do njega se ne može doći na stare načine koji više nisu put u komunikaciji. Književni festivali stvaraju javni profil književnost i jesu najuticajniji događaji posvećeni knjigama. Beogradski festival evropske književnosti, iz godine u godinu, prati sve više ljudi koji su mlađi od 30 godina. To me naročito raduje.
 
Česte ekranizacije književnih dela imaju za cilj da publici predstave sažetu verziju istog. Zašto je spoj književnosti i filma, zastupljen i na ovom festivalu, dobitna kombinacija?

- Tu postoje različiti putevi i nisu svi jednako dobri. Znamo za mnoge odlične knjige koje su pretvorene u rđave filmove, kao i što su neki filmovi mnogo bolji od knjiga iz kojih su potekli. Beogradski festival evropske književnosti predstavlja i promoviše kako autorsku književnost, tako i autorske filmove iz nove evropske kinematografije. Da nije našeg festivala, pitanje je da li bi mnogi od tih filmova uopšte bili negde prikazani.
 
Pored književnog programa, pažnju privlači panel Kultura u tranziciji. Koju ulogu Izdavačka kuća Arhipelag, za svojih jedanaest godina postojanja, ima u tranzicionom periodu kroz koji kultura na ovim prostorima prolazi?

- Od svog osnivanja, 2007. godine, Arhipelag radi u vremenima krize. Ta kriza je u proteklom periodu više puta menjala ime, ali se u osnovi nije povlačila sa scene. O dve krize se, međutim, najmanje govori u javnosti, iako ja mislim da su one snažan podsticaj svim drugim krizama. Jedno je kriza statusa kulture. Kultura više nije u društvenom centru, sve više je na njegovoj periferiji. I to je svakako važan oblik tranzicije savremene kulture. Drugo je kriza ukusa koja snažno pogađa savremenu kulturu i njen javni kontekst. Otuda smo se i odlučili da ovogodišnji panel na Beogradskom festivalu evropske književnosti posvetimo kulturi u tranziciji. To, dakle, nije samo naša društveno-ekonomska tranzicija nego promena statusa kulture, promena njenog globalnog konteksta, ali i tranzicija prema prostoru digitalnog iskustva. Sve to zahteva osmišljavanje novog konteksta kulture. Arhipelag nastoji da radi najbolje što može i da čitaocima predstavlja važne knjige savremene književnosti i humanistike, i to u kontekst koji je mnogo više naklonjen zabavi nego ozbiljnim sadržajima. Naš cilj je da čitaocima pružimo mogućnost izbora, a pokazuje se da ima dovoljno čitalaca koji žele da čitaju vrhunsku literaturu.

U okviru programa 3. Festivala subverzivnog filma PLAN B, publika će imati priliku da pogleda i francuski dokumentarac o čuvenom porno glumcu Roku Sifrediju, koji je na programu u subotu, 16. juna od 21:00 u Bioskopu Doma omladine Beograda. Režiju i scenario filma „Roko“ (105 minuta, nije za mlađe od 18 godina) potpisuju Thierry Demaizière i Alban Teurlai, a prikazivan je na festivalima u Veneciji, Monpelju, Atini i Cirihu. Roko Sifredi je za pornografiju ono što je Majk Tajson za boks – živa legenda. Njegova majka je želela da joj sin bude sveštenik. Uz njen blagoslov, postaje porno glumac, posvetivši život samo jednom bogu – požudi. Tokom 30 godina obavljanja te profesije, Roko je istraživao svaku fantaziju ljudske duše, prepuštajući se najneobuzdanijim raskalašnostima. Došlo je, međutim, vreme da ova ikonička figura seksa okači rukavice o klin. Za poslednju scenu svoje karijere Roko je izabrao ovaj dokumentarac. Film ponire u najmračnije dubine seksualne zavisnosti i daje gledaocima priliku da zavire iza fasade industrije vredne milijarde dolara.


Na pitanje šta ih je inspirisalo da režiraju film o životu Roka Sifredija, autori kažu:

Thierry Demaiziere: „Počelo je tako što su Mars Films i Program 33 došli kod nas sa idejom za dokumentarac o američkim porno filmovima. Stvar je u tome što smo, prvo i najvažnije, portretisti a takva tema je bila preveliki zalogaj. Umesto toga, predložili smo dublji uvid u svet pornografije kroz portrete glumaca koji rade u porno industriji (zvezde, producenti, tehničari, itd). Prvo ime koje se svima nametalo bilo je Rokovo. On je već trideset godina neprevaziđena zvezda porno filmova. Nakon jednosatnog razgovora sa njim, bili smo ubeđeni da zaslužuje portret. I on je bio ubeđen u istu stvar! Sa pedeset godina, došlo je vreme da sebe prikaže na drugačiji način.“

Alban Teurlai: „Od samog početka nas je pogodila složenost i bolni aspekt njegove ličnosti, dalek plač burlesknog lika francuske emisije „Journal du Hard“. Po prvi put, bio je spreman da se obrati mračnoj strani svoje ličnosti. Znali smo da ćemo se, kroz njega i kroz pornografiju, dotaći šireg, univerzalnijeg spektra tema koje uključuju požudu i krivicu – na neki način, portreta savremenog čoveka.“
 
Povodom dokumentarca o njegovoj karijeri i životu i sam Roko Sifredi je odgovorio na nekoliko pitanja.

Kako ste reagovali na poziv dva francuska reditelja dokumentarnih filmova da naprave Vaš portret?

Roko Sifredi: Uvek je dobro znati da je neko zainteresovan za tvoj život. Do sada sam već imao tri ponude. Prva je bila od sina velikog poljskog reditelja, druga od Italijana i, treća, od Amerikanca. Tijeri i Alban su mi pokazali prethodne radove i jako mi se dopao način na koji pristupaju subjektima i kako ih snimaju. Zbog toga sam konačno odlučio da dozvolim sebi da budem snimljen na intiman način. Umetnički, naravno, mesto mog rođenja je Francuska – prvi porno film, iz 1986, snimljen je u Parizu, za Dorsela. Kasnije, objavljivanje moje autobiografije je bila ideja francuskog izdavača. Nema sumnje da je to zbog liberalnijeg, manje licemernog pristupa seksu koji se neguje u Francuskoj. Za mene, Fracuzi su najpozvaniji da portretišu život čoveka koji je odabrao, ne baš tako tradicionalan put…

Napunili ste pedeset godina pred početak projekta. Da li je to uticalo na odluku da ispričate svoju priču?

Roko Sifredi: Da, naravno. Kad napuniš pedeset, stvari ti se vraćaju u lice, ali makar stekneš jasniju sliku: dobrog, kao i lošeg. Iznenada, ulaziš u doba u kome procenjuješ stvari i pričaš o njima.

Da li je sa Vaše strane postojala želja da razbijete hardkor imidž Roka Sifredija?

Roko Sifredi: Ljudi me posmatraju kao Roka – super-mašinu. I mogu da budem super-mašina… pred kamerom. Ali ovde, po prvi put, ljudi me vide ogoljenog. Za mene je teže tako se ogoliti nego  biti go na filmskom setu dok snimaš scene seksa. Nije ista vrsta otkrivanja. Film pokazuje konflikt između uloga glumca, producenta, biznismena koji vodi Roko brend, muža, oca, sina koji nosi teško breme svoje porodice, da ne pominjemo čoveka koji je plen sopstvenih fantazija…

Ovakav sklop čini zanimljiv portret modernog čoveka, uhvaćenog u svojoj kontradikciji, koji pokušava da ispuni svaku od ulogu, u isto vreme.

Roko Sifredi: Da, mislim da pripadam generaciji koja je glavom uletela u zid konfuzije. Ne znam da li sam baš prototip savremenog čoveka, ali što se konfuzije tiče, spreman sam da je svojevoljno priznam. Seksualnost me je uvukla, kao ljubavnika, ali me je takođe odvela na kompleksnu teritoriju. Moja prva želja kada sam počinjao da se bavim ovim poslom bila je da učinim majku i braću srećnijim – potičem iz porodice skromnih sredstava. Želeo sam da manje pate. Manje stresa. Da žive relaksiranim životom. Trebalo je da prođe vreme kako bih zaradio novac od porno filmova. Danas mogu da pomognem, ali to nije dovoljno da se stvari isprave. Nakon trideset godina u industriji, još uvek nisam uspeo da normalizujem određene stvari u mom životu, koje se tiču moje ličnosti. Znam da zvuči neverovatno, ali nakon svih ovih godina, i dalje osećam grižu savesti prema svojoj ženi kad idem na setove porno filmova. Nisam prešao preko toga! Sa druge strane, postoje milioni parova koji nemaju taj problem da promene partnera pred svima, ili makar to rade lakše od mene. Znam da je neverovatno, ali sam, jednostavno, takav.

Da li je Roko srećan čovek?

Roko Sifredi: Veoma sam srećan. Ne žalim se. Znam taj pogled u očima muškaraca koji kažu da bi dali deset godina svog života za jedan dan mog. Ipak, zbog toga, ja sam nezadovoljan ili tužan.  Budim se sa mišlju da sam najsrećniji čovek na svetu jer je moja žena prelepa i podarila mi je dvoje neverovatne dece. Ali i dalje radim sve kako bih bio nesrećan. Kao da uvek pronađem nešto što će da uništi savršenu sreću. To je razlog što imam zastrašujuće trenutke, o kojima pričam u filmu. Da uvek tragam dalje za emocijama koje jedino seksualnost ima u sebi. U tim trenucima, okretao sam se seksualnosti bez uzbuđenja: povređivao sam sebe. Upravo ta seksualna zavistnost je ono što je strašno, zato što ne donosi olakšanje, ne donosi utehu. Tako sam ja, što bi rekli u Italiji, srećan u dubini duše a oči su mi tužne. Znam da nosim melanholiju u očima. Tako je odavno, još od smrti mog brata kad sam imao šest godina i tuge majke koja je usledila. Tražim od sebe da patim isto kao što su oni patili. Da bi im se približio. Tu leži moje nezadovoljstvo.


Ljubitelji ritma i kvalitetne muzike i verna publika jedinog bubnjarskog festivala na Balkanu, Drum Dum Festa, i ove godine imaće priliku da bez finansijskih izdataka uživa u majstorijama najboljih bubnjara iz regiona jer, uprkos prepolovljenom budzetu, Festival će i ove godine biti na otvorenom i otvoren za sve koji vole muziku i, kao i do sada, organizatori (UG Muzička komunikacija) će publici ponuditi najbolje što Balkan ima kad su maestri za bubnjevima, ali i ostali muzičari, koji dolaze u njihovoj pratnji, u pitanju.
 
Tako će u dvorištu Šop-Đokićeve kuće Leskovčani i gosti iz drugih gradova, na drugoj festivalskoj večeri, 14.jula, imati prilike da uživaju u majstorijama jednog od najboljih – Dina Milosavljevića iz Skoplja, koji već osamnaest godina nastupa sa Vlatkom Stefanovskim. Sa njim na bini će biti i basista Đole Maksimovski, zajedno sa Stefanovskim, jednom od najvećih zvezda bivše Yu- rock scene i frontmenom grupe Leb i sol, koji je, inače, čest gost Leskovca u poslednjih par godina, i prijatelj našeg grada i ovdašnjih muzičara, tako da će prisna atmosfera, vrhunski kvalitet muziciranja i hitovi uz koje su odrastale generacije biti garancija za izvanredan muzički doživljaj.

U želji da vam bliže predstavimo Dina Milosavljevića, razgovarali smo s njim o njegovim počecima kao i o tome šta sada radi, kako sada doživljava muziku i nastupe i šta možemo očekivati 14.jula kad je njegov nastup u pitanju.


Kada i kako se desio sudbinski susret s bubnjevima?

DINO: Sa bubnjevima se susret dešava negde sa 16-17 godina... Potičem iz muzičke porodice, moj otac je bio poznati pevač, moja sestra ima klasično muzičko obrazovanje, a ja se nešto nisam uklapao u taj standardni muzički školski sistem i krenuo sam da učim pravo u srednjoj i posle na Pravnom fakultetu, ali sam ubrzo digao ruke od toga i posvetio se bubnjevima i muzici koja nije bila klasična. Ustvari su, možda, bubnjevi pronašli mene, nekako spontano, jer umesto da učim, ja sam stalno vrteo palice po rukama, udarao prvo u kante od eurokrema, jastuke i sl, što je, logično, oduševljavalo moje roditelje i naročito komšije, jer smo tada živeli u stanu. Na svu sreću, kada su stigli pravi bubnjevi, već smo se bili preselili u kuću tako da je podrum bio moj prostor, a komšije su tu već bile tolerantnije. I tako smo dva drugara i ja napravili bend i eto... počelo je.

Koja vrsta muzike je bila ta sa kojom si počeo svoje bubnjarsko putovanje?

DINO: Ko zna na šta je to ličilo... mi smo tada slušali Pixies i Police i slične bendove... pa smo ličili verovatno na njihove loše kopije (smeh). A malo kasnije sam počeo da posećujem svirke i upoznajem se sa klupskom scenom u Skoplju, počeo da upoznajem ljude koji su dolazili u klubove, koji su tu svirali, i nekako je sve išlo spontano. Spontano sam se uključio u sve to i prvi ozbiljniji bend koji me  pozvao da sviram sa njima bio je Seth (danas Sethstat). Osim što je to odličan bend, koji je i danas aktivan, druga odlična stvar sa njima je bila da kad sam ih pitao šta ja to treba da sviram oni su mi rekli – sviraj šta hoćeš! Dali su mi potpunu kreativnu slobodu i to je bilo super za mene.

Dakle, i pored toga što nisi imao neko formalno obrazovanje, ti si ipak postao jedan od najboljih bubnjara u Makedoniji, a i šire?

DINO: Uh, hvala, ali ne (smeh). Veliki kompliment, ali ako mene pitate, nije to baš tako.

Tako kažu oni koji su te slušali, i koji su, kao kolege, stručni da to procene.

DINO: Hvala puno klegama, ali nije moje da ja to govorim, a mislim da i nema šanse. (smeh)

Pa ipak, uprkos tvojoj skromnosti, nije slučajno da te za svoj bend izabrao Vlatko Stefanovski.

DINO: Da, eto, tokom vremena ja sam postao vrlo aktivan na sceni ovde, tako da su me zvali mnogi da sarađujemo, i u jednom momentu, negde oko dočeka Nove 2000. god, Vlatko je menjao kompletnu ritam sekciju, i pozvao me njegov menadžer u to vreme, Ivo Jankovski, i pitao me da li bih hteo da sarađujem s Vlatkom... i normalno... (smeh) kako ne bih hteo... i tada je u tu novu ritam sekciju ušao i Đole Maksimovski, isto ultra – aktivan član muzičke scene u Makedoniji, i eto, od tog vremena, skoro osamnaest godina, haramo muzičkom scenom Balkana i šire (smeh)

Da li bi mogao da izdvojiš neke nastupe koji su na tebe ostavili najsnažniji utisak za tih osamnaest godina? Da li ti više prijaju veliki koncerti ili mali, klupski nastupi?

DINO: Uh... mnogo je koncerata i nastupa bilo. Svirali smo i pred 80.000 ljudi i pred stotinak ljudi u klubovima, ali sviranje sa Vlatkom je uvek nešto posebno... on je folder sam za sebe, on je legenda... tu je uvek toliko energije da je potpuno nebitno gde se nastupa. Zaista ovako ad hoc ne bih mogao da izdvojim neki nastup, mada svirati ispred 80 – 100.000 ljudi na velikim scenama jeste neverovatan doživljaj, ali one klupske svirke gde se oseti pojedinačna energija, gde vidiš lica publike, svaku emociju... to je meni ipak nekako bliskije.

Osim nastupa sa Vlatkom Stefanovskim, ti imaš još neke aktivnosti, sa još nekim bendovima, uglavnom džez orjentacije?

DINO: Da, imamo jedan autorski bend, sa Đoletom Maksimovskim, basistom koji takođe svira s Vlatkom, pomenuo sam ga malopre, i Zoranom Kostadinovskim, virtuozom na gitari. Bend se zove Kabadayas (Kabadahije) i nedavno smo izdali drugi album. Da, sviramo neke varijante džeza, tu je ta harmonija, taj pristup, taj jazz touch. Prvi album je bio malo drugačiji, radili smo ga u saradnji sa klarinetistom iz Bitole koji živi u Celju, zove se Goran Bojčevski, i tad smo zalazili malo i u etno zvuk, u kombinaciji sa fusion improvizacijama, a sada je to zvuk koji je bliži klasičnom džezu. To je jedan drugarski bend u kojem svi imamo upliv, gde je sve opušteno, spontano, kreativno...

Nakon svih tih godina sviranja, da li imaš neki svoj omiljeni žanr, nešto u čemu najviše uživaš?

DINO: Pa nije tu stvar u vrsti muzike, u žanru... više je stvar pristupa muzici. Onde gde nema tenzije, gde slobodno pristupaš muziciranju, meni je to najbolje. Uvek  zavisi od toga s kim sviraš, kakva je situacija u bendu, kakvi su odnosi. Dokle god je opušteno i imaš slobodu to daje najbolje rezultate.

Kroz tu prizmu posmatrajući, šta je ono što publika Drum Dum Festa može da očekuje od tvog nastupa, jer ćeš ovog puta ti biti u centru pažnje dok će ostali biti tu da isprate tvoje umeće za bubnjevima?

DINO: Nastupi s Vlatkom su uvek prepuni neke posebne energije, ima tu puno spontanosti, kreativnosti, opuštenosti, tako da znam da će da bude super i zaista jedva čekam taj koncert. Posebno zato što je to bubnjarski festival a naš, ovde... ta priča obično dolazi iz Amerike, eventualno Engleske, i onda imati bubnjarski festival tu, u komšiluku, naš, Balkanski, to je super, to postoji i ja ću tu da nastupam. Znam koja su tu sve imena bila, kakvi sjajni bubnjari, Džoni, Trut, Marko Đorđević... fenomenalno je da ta priča postoji i da se razvija sve više.

Dakle, 14.jula u Leskovcu možemo da očekujemo pravi energetsko - bubnjarski gruv?

DINO: Tako je, gruv sa prilično neparnim pristupima, to je ono što je meni uvek bilo interesantno... Jedva čekam i siguran sam da će da bude super koncert. Pozdrav svima i vidimo se 14.jula u Leskovcu!!!

Izvor: DDF18

<<  Jul 2018  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne