Film "IZGREDNICI", rađen je po scenariju Đorđa Milosavljevića a u režiji Dejana Zečevića. Glavne uloge tri studenta pripale su glumcima Radovanu Vujoviću, Marti Bjelici i Mladenu Sovilju, dok lik njihovog profesora tumači Svetozar Cvetković.  U ostalim ulogama tu su Predrag Ejdus, Boris Isaković, Branka Šelić, Miorljub Lešo, Milena Đorđević i Miodrag Dragićević. Izgrednici prate priču o tri studenta koji radeći na svom eksperimentu, pokušavaju da dokažu da prostorna destrukcija, pravljenje nereda, s vremenom dovodi do socijalne destrukcije, do pojave izgreda. Mlada trojka ne uviđa da im se haos koji izaziva za potrebe projekta polako uvlači i u njihove živote. Gube distancu, a profesor ih ostavlja da se sami suoče sa posledicama. Direktor fotografije je Miladin Čolaković, scenograf Zorana Petrov, kostimograf Lana Pavlović, a za masku i šminku bila je zadužena Marija Kovačević Jovanović. Film su podržali Filmski centar Srbije, Pokrajinski sekratarijat za kulturu i javno informisanje, a i snimao se od početka decembra 2015. godine na raznim lokacijama u Beogradu i Novom Sadu.

Dejan Zečević je naš poznati filmski reditelj. Fakultet dramskih umetnosti, smer za filmsku i TV režiju završio je 1997. godine. Poznat je po nekonvencionalnim i karakterističnim filmovima, koji su mešavina žanrova, od horora do trilera i drame.


Poznati ste kao reditelj koji je snimao u gotovo svim žanrovima. Ovoga puta izabrali ste scenario Đorđa Milosavljevića o eksperimentu iz oblasti sociologije koji dovodi do haosa. U kom ključu ste radili tu priču?

Moram priznati da verovatno prvi put u karijeri ne mogu žanrovski da definišem film. Kako godine prolaze, a i filmovi koje sam snimio, sve se više nekako udaljavam od klasičnih žanrovskih matrica, tako da su „Izgrednici“ neka vrsta psihološke drame, socijalne drame, sa elementima trilera. Ali opet, ni to nije potpuna odrednica.
 
Da li se može reći da je ovaj film i društveno angažovan, s obzirom na to da skreće pažnju na opasnosti manipulacije? 

Da, apsolutno. Kroz prizmu priče o troje studenata sociologije, koji prave eksperiment pokušavajući da dokažu zanimljivu teoriju da prostorna destrukcija može da dovede do socijalne destrukcije, provlače se razni elementi naše realnosti i socijalni problemi, naročito vezani za mlade ljude i njihovu situaciju. Mislim pre svega na one mlade koji su intelektualci, završavaju fakultete i trebalo bi da se nađu pred životnom perspektivom, a ustvari se nalaze u ćorsokaku. Ceo eksperiment i to matematičko, geometrijsko posmatranje problema počinje na neki način da uplivava u njihove živote i nastaje psihološka drama u kojoj naši junaci počinju da se gube u toj teoriji koju pokušavaju da dokažu. Njihovi životi postaju nešto drugo u odnosu na ono na šta su navikli i što su mislili da jeste. Inače, meni je uvek bilo interesantno posmatranje realnosti iz nekog drugačijeg ugla, pronalazak neke drugačije perspektive. To mi je interesantno i kao gledaocu, ne samo kao onom koji se bavi filmom, tako da mogu da kažem da su „Izgrednici“ dosta blizu onome što bih ja voleo da gledam u bioskopu. Nekako vrlo lično doživljavam ovaj film. Bilo bi mi jako drago da i publika, pogotovo mlađa, pronađe nešto za sebe u njemu.
 
Imate li za teoriju koja se razvija u filmu neki primer iz stvarnog života?

Kad smo krenuli malo da kopamo po tome, a Đole je to pokrenuo radeći na prvoj ruci scenarija i zatim smo zajedno proučavali, naišli smo na veliku količinu primera. Kada počnete da tako razmišljate o tim stvarima, onda to postaje jedna vrlo ozbiljna teorija zavere. Mislim da će film funkcionisati i na tom nivou, da će nekim ljudima, bar na nekoliko trenutaka nakon projekcije, delovati da je svet tako uređen, po takvim principima o kojima mi govorimo. Kada smo krenuli u film primetio sam da i sam malo paranoično posmatram stvari oko sebe. Pomenuo bih i zanimljivu teoriju Tetrisa. Profesor, koga igra Svetozar Cvetković, kaže da život funkcioniše kao ta igra u kojoj nasumični elementi haosa padaju na vas na ekranu, odnosno udaraju u vas u životu. Vi pokušavate da ih uredite, ali u nekom trenutku haos ipak počinje da nadvladava. Većina igrača Tetrisa tada namerno i samodestruktivno ide ka kraju igre, želi da haos što pre dovede do kraja da bi nastao restart i krenula nova igrica. Teorija je da tako, u nekom smislu, možemo da posmatramao i naše živote.
 
Profesor inicira eksperiment, a zatim ostavlja studente da se sami snalaze sa teškim posledicama. Da li je i to neka vsrta poruke?

Da, mada je zapravo više neka vrsta pitanja. Ne volim da dajem odgovore, niti da mi se daju odgovori u filmu ili knjizi. Volim zanimljiva pitanja. Mi u filmu postavljamo i to pitanje, jer to u velikoj meri jeste realnost mladih ljudi danas. Kada dođe do tačke da im je zaista potrebna podrška ljudi na pozicijama, podrška sistema, autoriteta, to se vrlo često izmakne. I to je jedan od elemenata naše priče.
 
U filmu je, međutim, profesor taj koji kaže da je razočaran u mladu generaciju. Zašto?

On to izjavljuje u jednoj televizijskoj emisiji, nakon što se dogodilo to što se dogodilo. Pa govori kako već ljudi govore u tv emisijama, što svi znamo iz višegodišnjeg iskustva gledanja tih profesora, političara i sličnih na televiziji.
 
A kakav je Vaš stav o mladoj generaciji?

Po prirodi stvari čovek je u tom životnom dobu na neki način i razočaran, jer je prepun energije da stvari pomeri, a nalazi se pred perspektivama koje mu nisu dovoljne. Mislim da nove generacije imaju još goru situaciju u odnosu na sistem, ne samo kod nas nego i u svetu. Kao da se uspostavila neka kolektivna eutanazija i da stvari idu ka jednoj orvelovskoj antiutopiji. Vrlo je teško pogotovo onim mladim ljudima koji su obrazovani i koji bi mogli velike stvari da uspostave, da doprinesu, ne samo sebi i svojim porodicama nego čitavom društvu, a taj sistem prepoznavanja, otvaranja mogućnosti dosta neobično funkcioniše. To je takođe deo pitanja koja sam hteo da pokrenem.
 
Film je crno-beli, što stvara adekvatnu atmosferu, ali može da utiče na manju bioskopsku posetu. Da li ste razmišljali o tom riziku?

To se prvenstveno nametnulo kao izražajno sredstvo koje je tačno za ovu priču. Želeli smo da publiku uvučemo u film, da je stavimo u slično stanje u kakvom su junaci, a i da bacimo  pomalo drugačije svetlo na našu realnost i okolinu. Tu su sve elementi koje prepoznajemo iz svakodnevnog života, ali izgledaju drugačije zato što su slikani crno-belom tehnikom koja nas oslobađa previše detalja i usmerava ka suštini. Ceo film je postavljen u formatu četiri prema tri, kao stari nemi filmovi, kao neka kocka gde su linije prave, vlada geometrija, sve budi osećanje naučnog eksperimenta. Sve je tu, to je taj grad, to su ti ljudi, ali je sve nekako drugačije, kao što i želimo s obzirom da naši junaci pristupaju realnosti iz drugačije tačke gledišta. Mislim da je to bila ispravna odluka, mada može donekle da utiče da takozvana obična publika koja je zainteresovana za laku zabavu, protiv koje inače nemam ništa, neće ni doći do ovog filma, bez obzira što ja mislim da je prilično veliki potencijal za mlađu i obrazovanu publiku koja bi trebalo da se prepozna. Nadam se da će se tu napraviti neka konekcija i da upravo osobenost izgleda „Izgrednika“ za tu ciljnu grupu neće biti smetnja nego plus. Najviše bih voleo da se gleda u bioskopu zbog toga kako izgleda, a i kako je montiran, na način na koji ja nisam imao prilike ni da gledam filmove. Jedna od prednosti „Izgrednika“ za mene je to što ne liči na bilo šta što sam ikada gledao. Lazar Predojev i Milena Predić su u montaži uradili izvrsan posao, kao što je izvrsna fotografija Miladina Čolakovića, scenografija Zorane Petrov, muzika Nemanje Mosurovića, koji je već vrlo poznat kompozitor, ali će ovoga puta potpuno iznenaditi .
 
Glavne uloge igraju mladi glumci. Kako ste ih izabrali?

Pravili smo kastinge. Zaista sam prezadovoljan. Radovan Vujović, Marta Bjelica, Mladen Sovilj – tri jako interesantna mlada glumca koji su dali, svako u okviru svog lika, vrlo zanimljive nijanse i kreirali uloge koje su se strašno zanimljivo uklopile u ceo taj koncept drugačijeg pristupa. Jako sam srećan zbog njihovih uloga, a tu su još, pored Cvetkovića, i Predrag Ejdus, Boris Isaković, Branka Šelić...
 
Prošlo je dosta vremena od prve klape do premijere. Da li je bilo problema u produkciji?

Naša produkcijska kuća „Biberče“ je dobila neki novac, ali nije bilo dovoljno da film uradimo brzo i efikasno. Proces je bio malo duži jer smo odlučili da radimo kvalitetno. Onda je išlo po stepenima, sa određenim pauzama, nismo žurili, znali smo da ne idemo na neki trenutak kada film mora da izađe vezano za distribuciju. Producent Nikolina Vučetić Zečević je to polako vodila, ali najkvalitetnije moguće. Na kraju je to i najvažnije - da ono što izlazi pred publiku bude ono iza čega potpuno stojimo. A trenutak, s obzirom na to čime se „Izgrednici“ bave, nažalost je i dalje aktuelan, tako da ne kasnimo.
   
Svetska premijera bila je jesenas na festivalu u Čikagu. Kakve utiske odande nosite?

Bilo je vrlo interesantno. Reakcije je najlakše prepoznati na Q&A. Imali smo tri projekcije i posle svake su pitanja i odgovori trajali po sat vremena. Imao sam prilike da konkretno razgovaram sa Amerikancima koji su u filmu prepoznali svašta zanimljivo – i ono što sam želeo, ali i neke stvari o kojima nisam razmišljao. To je dragoceno iskustvo da čujete njihovu perspektivu. A i uopšte je susret sa svakom publikom dragocen za ljude koji prave film.
 
Već ste treći put za redom na Festu, posle premijera „Neprijatelja“ i „Procepa“. Kakva je to „tajna veza“?

Nije tajna, prosto su okolnosti bile takve. Inače, naravno da postoji veza između svakoga ko voli film u ovom gradu i Festa. Ja sam, kao i stotine hiljada ljudi, emotivno vezan za Fest. Kao reditelj imam vezu sa tom institucijom i to je za mene posebno zadovoljstvo. Namestilo se tako da budu te premijere, a mislim da je posebno za film kakvi su „Izgrednici“ dobro da krene u distribuciju posle Festa, da ga prvo vidi publika koja je zanteresovana za Fest, pa da se onda raširi priča i da film nastavi život u bioskopu.
 

 

 

<<  Jul 2018  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne