Bend The Bite nastao je pre deset godina, sa željom da u svojoj muzici spoji energiju panka, čvrste rokenrol rifove, pevljive refrene i osećajnost bluza. Od 2016. godine delimično su promenili postavu i osvežili zvuk, ali su ostali verni kvalitetnoj muzici i dosledni ideji da treba biti svoj u onome što radiš. U susret koncertu na Zidiću Doma omladine Beograda, 11. avgusta od 20 časova, popričali smo sa Ljiljanom Zdravković (vokal) i Bojanom Savićem (solo gitara) o aktuelnostima u bendu i na domaćoj muzičkoj sceni.


Kako biste pozvali na Zidić publiku koja vas nije do sada čula?

Bojan: Dođite da čujete!

Ljilja: “Kada ste poslednji put uradili nešto prvi put?” Uostalom, ako nam ne date šansu, nikad nećete saznati da li je naš bubnjar napravio kiflice posebno za tu priliku. Šalu na stranu, pouzdano znamo da ćete čuti puno dobrog i zdravog rokenrola i osetiti dobru energiju i na ovom koncertu. Nemojte nam verovati na reč, proverite sami!
 
Od 2016. godine svirate u izmenjenom sastavu. Šta su novi članovi doneli bendu, koliko su ga i u kom pravcu promenili?

Bojan: Mi smo bend koji postoji već dugi niz godina, i mislim da smo do sada izgradili svoj zvuk, i tačno znamo šta tu “ide”, a šta ne. Međutim, kada promeniš dve izuzetno važne pozicije u bendu, pevačicu i bubnjara, kao što smo mi uradili,  i to istovremeno, onda ne možeš očekivati da će sve ostati isto. I nismo ni hteli da to bude isto. Ljilja i Nebojša su doneli svoje viđenje svirke, doneli su svoj “groove”, a mi smo ih usvojili, kao što su oni usvojili nas, i to nikada ne bi išlo da nismo na istoj “ talasnoj dužini”.
 
Ističete da je bend tražio ljude koji mogu da doprinesu sopstvenim autorskim pečatom i naprave nešto novo. Kako ocenjujete domaću rok scenu, da li je dovoljno autentična? Kako vidite svoju poziciju na sceni – da li smatrate da ste ostvarili cilj da ponudite nešto novo i drugačije?

Bojan: Nikada više dobrih i autentičnih bendova, i nikada manje interesovanja za iste. Skoro smo gostovali u jednoj radio emisiji gde smo puštali naše bendove koje slušamo i koje smatramo odličnim. Mogu reći da nismo, ni izbliza, ubacili sve koje smo želeli. Naša pozicija je da smo tu posle više od 10 godina. To može da znači samo jedno, a to je da smo uporni i da nas se nećete tako lako otarasiti.

Ljilja: Najvažnija stvar u bavljenju bilo kojom umetnošću je da budete svoji, po svaku cenu. A ja imam utisak da je (pre)dugo bilo jako popularno i u rokenrolu da se traže oprobani recepti, po sistemu „ako je ovima uspelo, uspeće i nama, publika na ‘to’ reaguje“. Sigurno je da ćete i u našoj muzici čuti uticaje nekih bendova, to je nemoguće izbeći, sve to što slušamo ostaje negde u malom mozgu… Ali jedan od razoga što sam odlučila da se priključim baš ovom bendu je i to što se ni u jednom momentu stvaranja ne postavlja pitanje koliko je to slušljivo „masama“, popularno, niti bilo šta slično. To smo mi, nas petoro, pod „The Bite zastavom“, takvom kakva je, pa ko to prepozna i zavoli – razumeo je! Možda to što nudimo nije istorijski pomak niti je spektakularno drugačije, ali mislim da uspevamo da pokažemo da zdrav i punokrvni rokenrol ima svoje mesto na sceni i da ne moramo svi da se trudimo da po svaku cenu budemo „drugačiji“, ali moramo da budemo svoji.

Pevate i na engleskom i na srpskom jeziku, dosta polažete na tekstove pesama. Koliko je taj segment važan za dobru rok pesmu i njenu komunikativnost sa publikom?

Bojan: Mislim da sam jezik nije toliko bitan koliko poruka koju pesma nosi, svojim tekstom, muzikom i celim doživljajem koji imaš dok jednu pesmu praviš, i sposobnošću da to preneseš na onog koji je sluša. Mi smo svi izrasli iz panka i starog roka, gde je poruka jako bitna. Iza mnogih tekstova naših pesama se kriju neke druge stvari, i to nije sve kako izgleda na prvi pogled. Ako ne uđeš malo u njih, promaći će ti.

Nedavno ste objavili singl “Go to Hell”, a najavljujete i novi. Kada možemo očekivati album grupe THE BITE?

Ljilja: Neke pesme se „slože“ za dve, tri probe, neke ne legnu na svoje mesto mesecima, i to je sasvim normalno. Mislim da svaka pesma ima svoj trenutak i mi ništa tu ne radimo planski, nego kako osetimo da može i treba. Tako je i sa albumom. Mi već imamo pesama za ceo novi album, ako ne i više, ali objavićemo ga onda kada sve bude „kliknulo“ kako treba. Vrlo verovatno u toku sledeće godine, ali videćemo kako će se stvari odvijati. Do tad ćemo objavljivati singl po singl, kao i do sad.
 
Šta za vas predstavlja prilika da svirate na Zidiću Doma omladine Beograda i šta publika može da očekuje od vašeg nastupa?

Ljilja: Neko će iz ko zna kojeg razloga prošetati gradom, čuti neki bend kod Doma omladine i zastati da odsluša makar jednu pesmu… i možda će ostati do kraja. Možda će doći kući i ukucati „The Bite“ na YouTube-u ili pričati nekome kako je čuo bend koji nije čuo pre. Možda će zapamtiti taj dan po nekom prijatnom osećaju koji je imao zahvaljujući baš tom koncertu… Super je što postoje ti koncerti jer daju mogućnost da se tako nešto desi. Drugačije je od koncerata gde ljudi dolaze planirano. A i oni koji nas slušaju prvi put i oni koji nas slušaju 101. put mogu od nas uvek da očekuju dobru svirku i dobar provod, to je nešto što je nama prirodno, nema odstupanja!

THE BITE - "GO TO HELL"

Harlekin, alt-rok/dark-pop bend iz Inđije, koncertno je aktivan od druge polovine 2016. godine, a u septembru 2017.  objavili su debi album pod nazivom ‘Tornik’. Ovaj mladi, talentovani bend čine gitaristi Aleksandar Janković i Milan Brkić, klavijaturista Marko Kovačević, basista Nemanja Holjevac, bubnjar Miloš Surla i vokal Jovana Kovačević, sa kojom smo popričali u susret nastupu na Zidiću Doma omladine u subotu, 4. avgusta od 20 časova.


Kako biste predstavili bend Harlekin publici koja do sada nije imala priliku da se sretne sa vašim stvaralaštvom?

Jovana Kovačević: Harlekin je dark-pop bend koji karakterišu melodične pesme sa metaforičnim tekstovima. Muzički, u najvećoj meri oseća se sentiment pop kulture osamdesetih, ali i uticaji post-roka i shoegaze-a. Trudimo se da pesme budu dinamički i aranžmanski zanimljive, tako da publika prelazi put iz svemira u krajnju introvertnost – između želje da se zaigra i da se vrisne.
 
Bend postoji od 2016. godine i do sada imate bogato iskustvo nastupa na brojnim festivalima. Koji koncert vam je ostao u sećanju kao posebno značajan?

Jovana Kovačević: To je sigurno Koncert godine, na koji smo svi odlazili još kao tinejdžeri. Mnogo je lep osećaj godinama kasnije biti na toj bini u velikoj sali SPENS-a. Takođe, HillsUp na Zlatiboru, gde smo bili jako lepo primljeni od strane publike, kao i Gitarijada Vojvodine sa besprekornom organizacijom.
 
Debi album Tornik objavili ste 2017. godine – kako ste zadovoljni reakcijama publike i kritike?

Jovana Kovačević: Reakcije publike i kritike su u najvećoj meri pozitivne. Nama je bilo jako bitno da zatvorimo ovu fazu našeg rada jer dosta pesama postoji već godinama. Ujedno smo uradili tri spota za pesme sa albuma, i pokazalo se da spotovi definitivno jesu format koji dolazi do najvećeg broja ljudi.
 
Ko su vaši muzički heroji i zašto?

Jovana Kovačević: Svi oni koji su tokom decenija pomerali granice, muzički, tekstualno, koncertno. Manje je važno da li su to The Beatles, Pink Floyd, Eric Clapton, The Cure, Joy Division, Tool, ili kod nas EKV, Luna, Block Out, postoji previše ljudi i bendova da bi stali u jedan pasus. Drugi tip heroja su ljudi koji su pratili, podržavali i izuzetno uticali (i utiču) na pop i rok kulturu kod nas, poput Petra Pece Popovića, Petra Janjatovića ili Sandre Rančić.
 
Kako ocenjujete stanje alternativne rok scene u Srbiji?

Jovana Kovačević: Kad Repetitor svira sa Arcade Fire u arenama kapaciteta 20000 ljudi, automatski svi argumenti o tome da nikad nije bilo gore i da ne postoje uslovi za rad padaju u vodu. Za jedno malo tržište poput Srbije, gde ne postoji sistemski pristup muzičkoj kulturi, već se sve svodi na ludački entuzijazam pojedinaca, scena je više nego dobra. Postoji gomila odličnih bendova, kao Artan Lili, Irie FM, Bitipatibi, Halftones, Stray Dogg, Crvi, Bojana Vunturišević…
 
Šta za vas znači prilika da nastupite na popularnoj letnjoj sceni Doma omladine Beograda i šta publika može da očekuje od predstojećeg koncerta?

Jovana Kovačević: Zidić je tokom prethodnih godina stekao kultni status, i vrlo nam je drago što imamo priliku da tu nastupamo. Biće zanimljivo svirati po danu, pred namernim i slučajnim prolaznicima. Ono što je sigurno jeste da će koncert biti pun emocija i dobre energije, pa pozivamo publiku da dođe da se upoznamo i da uživa zajedno sa nama.
 
Kada publika može da očekuje nove pesme i/ili novi album?

Jovana Kovačević: Mi uveliko radimo na novim pesmama, plan je da izbacimo bar dva singla do kraja godine. Ako sve bude išlo kako treba, očekujemo da u prvoj polovini sledeće godine završimo naš drugi album. Koncert na Zidiću je prilika da publika čuje nekoliko pesama koje će se naći na njemu.

Izložba “nista spec 1.0” Nadežde Kirćanski postavljena je u Galeriji Doma omladine Beograda do 13. jula 2018. godine. Ova mlada umetnica dobitnica je nagrade “Dimitrije Bašičević Mangelos” za 2018.‏ godinu, prestižnog priznanja za mlade umetnike u Srbiji. Kako je istakao žiri u obrazloženju, prikazala je kapacitet da se na neposredan način bavi aktuelnim društvenim fenomenima. Izložba “nista spec 1.0” zamišljena je kao site specific instalacija koja prezentuje sve pritiske savremenog života na mlade ljude, koji su temeljno uticali na njihov jezik ali i celokupan modus operandi. O konceptu i zamislima izložbe razgovarali smo sa autorkom, doktorantkinjom Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu i dobitnicom još jedne nagrade: "Sreten Stojanović, profesor ALU" za dostignuća u kulturi 2017. godine.

Već više od decenije udruženje Sakurabana sa uspehom promoviše kulturne vrednosti Dalekog istoka, a ove godine publici predstavlja novo, prošireno izdanje popularne konvencije Japanizam. „Japanizam 2018 – Balkan Asia Convention“ biće održan od 5. do 8. jula u Domu omladine Beograda, a o svim detaljima i programskim inovacijama, razgovarali smo sa Bojanom Vukadinovićem, predsednikom udruženja.


Udruženje Sakurabana je od grupe entuzijasta i zaljubljenika u popularnu kulturu Dalekog istoka, preraslo u veliku organizaciju koja priređuje posećene i atraktivne manifestacije. Koliko je taj put bio težak i da li ste očekivali toliki uspeh?

- Pre desetak godina, kada smo tek počinjali sa organizacijom, situacija nije bila baš najsjajnija kada su japanski strip i animacija u pitanju. Fanovi su počeli da se okupljaju zahvaljujući povezivanju preko Interneta i rodila se ideja da se ovde, u Beogradu, stvori nešto što bi svi želeli da posete. Početak nije bio lak, niti jednostavan, ali smo imali sreću da u Domu omladine Beograda nađemo dobrog saradnika koji nam je omogućio stabilnu osnovu za početak stvaranja konvencije Japanizam kakavu danas poznajemo. Prve godine kada smo organizovali događaj bilo je više posetilaca nego što smo očekivali i to nam je dalo vetar u leđa da nastavimo dalje.

Nažalost, podrška države i drugih strana je bila veoma mala, a danas uglavnom izostaje, pa smo morali da nađemo način da učinimo događaje održivima u čemu smo u velikoj meri i uspeli. Tendencija rasta i napredovanja se nastavila iz godine u godinu, tako danas imamo Japanizam 2018 – Balkan Asia Convention, što samo govori o tome da se broj posetilaca i njihovih interesovanja u velikoj meri proširio.

Kako ste došli na ideju da putem konvencija, kao što su Japanizam i ChibiCon, promovišete kulturu “Zemlje izlazećeg sunca”?

- U vreme kada smo počeli da se okupljamo želeli smo da pobijemo neke tabue i pogrešne ideje koje su postojale u društvu i verovali smo da su kulturni događaji idelan način za tako nešto. Naime, na našim konvencijama pored zabavnog programa uvek imamo i one malo ozbiljnije „akademskog“ tipa koje za cilj imaju prenošenje novih znanja.

Srbiju i Japan ne povezuju ni geografske, ni bliske kulturološke odrednice. Zašto je publika sa ovih prostora toliko zainteresovana za japansku popularnu kulturu?

- Pretpostavljam da je za to zaslužna činjenica da su se posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji u bioskopima i na televizijama mogli videti neki od najpopularnijih japanskih filmova tog vremena. Kasnije smo na nacionalnoj televiziji imali priliku da vidimo japanske animirane serije, anime, koji su se u mnogome razlikovale od crtanih filmova koji su dolazili sa zapada. To zrno različitosti je bilo više nego dovoljno da probudi znatiželju kod mnogih.

Jedini regionalni festival Japanizam biće održan od 5. do 8. jula u Domu omladine Beograda. Prošle godine ste obeležili jubilej – deseto izdanje, sa kakvim planovima i idejama ulazite u novu deceniju Japanizma?

- Prošla je decenija Japanizma i počinjemo ulazak tematski u nešto drugačije događaje u budućnosti. Kao što sam već spomenuo ove godine imamo Japanizam 2018 – Balkan Asia Convention. Naime, nakon svakog Japanizma odrađujemo anketiranje posetilaca iz kojih saznajemo šta ih sve interesuje i u skladu sa time gledamo da prilagodimo buduće događaje. Na veliki broj zahteva da na događajima budu obrađivane i teme koje nisu isključivo vezane za japansku kulturu, stoga Japanizam prerasta u Balkan Asia Convention.

Najavili ste da posetioce očekuje isti format konvencije, ali da će broj obrađenih tema biti proširen. Koje novine donosi ovogodišnji Japanizam?

- Format od četiri dana ispunjena predavanjima, tribinama, radionicama, takmičenjima itd. ostaje isti, ali se promena odnosi na to da će teme biti i iz drugih zemalja Azije.  Interesantno je kako se Azijske zemlje u mnogim aspektima pop kulture prepliću i čine veoma interesantnu celinu.

Kojoj starosnoj grupi se konvencija pre svega obraća svojim sadržajima?

- Naše konvencije posećuju mladi starosne dobi od 16 pa do 27 godina, tj. srednjoškolci i studenti. To su uglavnom mladi, kreativni ljudi željni da upoznaju ljude sličnih interesovanja.

Kako gosti iz Japana reaguju na prijem publike sa ovih prostora?

- Japanci su uglavnom veoma iznenađeni činjenicom da već toliko dugo postoji jedan takav događaj. Naravno, anime konvencije nisu ništa novo kod njih, ali je veliko iznenađenje kada postoji jedna velika kod nas, a da pride u regionu maltene ne postoji mnogo distributera anima i mangi.

Osim poklonika japanske pop-kulture i posetilaca iz prethodnih godina, šta može da privuče publiku koja do sada nije bila u prilici da se sretne sa tematikom Japanizma?

- Konvencija Japanizam ima zaista veliki broj sadržaja koji mogu biti interesantni posetiocima. Tu je pre svega izložba radova domaćih i stranih autora na temu događaja Božanstva Azije, ali i na slobodnu temu. Za one koji vole bioskop, tu će biti projekcije filmova. Za one koji vole video igre, kao i svake godine, imamo takmičenja u video igrama tokom svih dana događaja. Za one koji vole da troškare tu je neizbežni prodajni sajam rukotvorina i svega onoga što je interesantno našim posetocima. Sa druge strane, imamo dosta onih koji vole muziku, pa će za njih biti održana i SoA žurka prvog dana. Naravno, ono što možda najviše interesuje posetioce je kosplej takmičenje koje se održava poslednjeg dana.
 
PROGRAM JAPANIZMA 2018: ovde

Izvor: DOB

Svetski poznata bluz gitaristkinja i pevačica Ana Popović, u sklopu turneje na kojoj promoviše trostruki album Trilogy, stiže i u svoj rodni grad! Na koncertu, koji organizuje Dom omladine Beograda, u saradnji sa BELEF-om i pod pokroviteljstvom Sekretarijata za kulturu Grada Beograda, nastupiće u petak, 6. jula od 21 čas u Bašti SKC-a. Beogradska publika biće u prilici da uživo čuje najambiciozniji projekat u dosadašnjoj karijeri ove istaknute bluz muzičarke, uz pratnju ritam sekcije iz Teksasa. Ulaznice su dostupne na Blagajni Doma omladine Beograda i preko EVENTIM mreže, po pretprodajnoj ceni od 1200 RSD.

Okečivani nastavak, "PORED NAS" svoje junake uvodi u još ekstremniju i još intenzivniju priču. Lazar (Slaven Došlo), Strahinja (Nikola Glišić), Tadija (Darko Ivić), Jelena (Milica Majkić), Isidora (Gorica Regodić), Sofija (Jelena Puzić), Srba (Nikola Dragutinović), Sandra (Matea Milosavljević), Kosta (Marko Panajotović), Raša (Rastko Vujisić), Dobrica (Anđelko Beroš) i drugi, posle sedam godina. Pre filmskog nastavka "PORED NAS" bićemo u prilici da naše omiljene likove gledamo u mjuziklu "PORED MENE" koji će biti emitovan na programu Radio Televizije Srbije. Ovaj projekat inspirisan je muzikom naše rok legende, Nikole Čuturila - Čuture, u režiji Stevana Filipovića.


Kako je uopšte došlo do ideje za mjuzikl sa likovima iz filma "Pored mene"?

- Pokretač celog projekta je naša rok legenda, Nikola Čuturilo - Čutura. Mi već godinama sarađujemo na njegovim muzičkim spotovima, još od pesme "Beograde", snimane zajedno sa YU Grupom. Čutura je već neko vreme radio na svom novom albumu, sa 7 songova za malu decu i 7 za tinejdžere, sa horom Kolibri, za PGP. Onda je sa dečjom redakcijom RTS-a razgovarao o tome da se snimi neka vrsta novogodišnjeg programa sa tim songovima, i pitao mene da li sam zainteresovan da režiram. Ja sam preslušao prvo tinejdž deo albuma, i bukvalno prva asocijacija, na praktično svaku pesmu, mi je bila - pa ovo su likovi iz "Pored mene"! Evo su Isidora, Raša, Tadija, Lazar, Sandrica... Onda sam seo i napisao scenario za svaki song, ali to je više ličilo na nekakve polu-povezane spotove. Međutim, podrška koju sam dobio od redakcije dečjeg programa RTS-a je stvarno bila neočekivana i sjajna, konkretno od izvršne producentkinje Ane Todorov i urednice Nataše Drakulić. Ja sam im predložio da napišem i dijaloške scene koje bi povezivale songove, i da tako napravimo pravi mjuzikl, i one su pristale, i svim silama podržale i izgurale nešto što je od studijskog snimanja postalo ekstremno ambiciozan projekat, gotovo srednjemetražni igrani film. Jednostavno, bez ovo troje ljudi, mjuzikla nikad ne bi ni bilo, i izuzetno mi je drago da sam sarađivao sa njima.

Koja je priča mjuzikla? Kad se dešava u odnosu na film, i ko od glumaca reprizira uloge? Ima li novih likova?

- Mjuzikl je smešten leto pred raspust. To je treća godina, dakle, oko 6 meseci pre filma "Pored mene". Naši likovi su mlađi, i možda još nezreliji nego u filmu. Najkraće rečeno, a da ne "spojlujem" previše, centralni motiv priče je praštanje. Namerno ili slučajno, naši junaci svojim postupcima dovedu druge u neprijatne situacije, ili ih povrede, a onda, kao i u filmu, neki od njih to razumeju, i izvuku "lekciju" iz svega što se desilo, nauče vrednost izvinjenja i praštanja, a neki ne. Ton mjuzikla je naravno dosta veseliji i lepršaviji od "Pored mene", ali sve grupe iz filma su tu - imamo Jelenu (Milica Majkić), Bojanu (Katarina Pešić) i Sandricu (Matea Milosavljević), tzv. "bičarke", tu su naravno Lazar (Slaven Došlo) i Strahinja (Nikola Glišić), neizbežni školski huligani, "babuni" - Tadija (Darko Ivić), Srba (Nikola Dragutinović) i ostali, zatim štreberi Raša (Rastko Vujisić), Kosta (Marko Panajotović), Miksa (Miša Stanimirović) i Dekster (Predrag Grujić), pa gotičarka Isidora (Gorica Regodić), Sofija (Jelena Puzić) i ostali... Neki od likova koji su u filmu imali epizodne uloge, sada imaju detaljnije priče i songove, poput Ane (Jelena Kesić) i Une (Milica Petrović). Takođe, po prvi put vidimo likove iz filma u porodičnom okruženju, i tu imamo "pojačanje" iskusnih glumaca - Svetlana Bojković se pojavljuje kao Sofijina tetka, Ratko Tankosić (čuveni Sarma iz "Specijalnog vaspitanja") kao Srbin otac, Zinaida Dedakin kao bibliotekarka, Dobrila Stojnić kao Jelenina baba, Olivera Viktorović kao majka jedne od učenica iz razreda, i tako dalje... Ono što je novina, i što mi je posebno drago, je da naši glumci pevaju svoje songove. To je bio kompromis sa vizijom koju je u startu imao Nikola Čuturilo, ali mislim da je krajnji rezultat ispao odličan, na obostrano zadovoljstvo.

Kakva je bila saradnja sa ekipom RTS-a?

- Ljudi sa RTS-a su krajnje profesionalno ušli u projekat, i zaista su se postavili kao da radimo igrani film, što je meni bilo izuzetno važno, pre svega zbog kontinuiteta sa "Pored mene". Znamo kako danas fanovi reaguju na svaki detalj ili grešku u kontinuitetu, pa smo se potrudili da kopiramo Marvel filmove što se tiče obraćanja pažnje na bukvalno svaki detalj. Čak i imena u dnevniku i ocene su identične kao u prethodnom filmu. Direktor fotografije Dejan Trajković Ristić je pronašao sjajan ključ za estetiku mjuzikla, scenografkinja Mira Andrejević me je oduševila rešenjima i kreativnošću, kao i ekipa šminke. Pored RTS-ove ekipe, glavna organizatorka za stotine statista koje smo imali, ali i još hiljadu stvari, je bila studentkinja Akademije na kojoj predajem Nevena Joksimović - zaista redak talenat, žena koja bukvalno ne poznaje reč "nemoguće". Mislim da će imati blistavu karijeru u producentskom poslu. Ona je, u saradnji sa našim divnim glumcima, uspela da premosti "rupe" u budžetu koje su nastale mojim preteranim ambicijama, i organizuje bukvalno stotine statista koji su pristali da danima besplatno volontiraju na snimanju. Njima takođe dugujemo ogromnu zahvalnost, kao i koreografkinjama iz grupe Smooth Mafia (Kristina Stojković i njene devojke), i koreografkinjama baletskih scena Heleni Ćelap i Sari Tasić, ali i fotografkinji Tamari Antonović (takođe moja bivša studentkinja), i asistentu montaže Andreju Križanu (isto student Akademije umetnosti). Na kraju, tu su i studenti sa klasa profesorki Varagić i Viktorović, koji su pristali da igraju manje uloge i tako steknu glumačku praksu. I, nadam se, dobro se zabave u procesu.

Da li je ovo jedini deo mjuzikla?

- Ne. Pored dela sa tinejdžerima, postoji i druga "epizoda", u kojoj se pojavljuju likovi Raša, Kosta, Isidora i Una, ali kad su bili mali, sa 10ak godina. Oni u svakoj pesmi prizivaju superheroje, koje glume Dragan Mićanović, Slobodan Boda Ninković, Ivan Jevtović i Slobodan Beštić. Inače, šlag na torti je da ilustracije za uvodnu špicu radi legenda naše karikature, Dušan Petričić.

Ki  je electro pop bend iz Kumanova, Makedonija. Nastaje početkom 2015. godine, nakon fisije benda Epten. Krajem 2015. fundament benda, koji sacinjavaju: Milos Kraljevski (bubanj) , Andrej Dimkovski (bas gitara) i Aleksandar Kraljevski (vokal/gitara), prikljucuju se Stefan Ilievski (keybords&synth) i Marko Nikolovski (dj, elctronica, samples) iz Amsterdama koji pod imenom ME.N.U beleži velike uspehe na amsterdamskoj i evropskoj electro sceni. Nesvakidašnji zvuk, eksperimentiranje i igranje sa muzickim stilovima i podžanrovima, praćen autentičnim tekstovima, je glavna karakteristika ovog novog benda  koji ima šire ciljeve.

Milos Kraljevski, bubnjar, rođen je 1988. godine u Kumanovu, Makedonija. Srednju muzičku školu završio je na odseku udarnih instrumenata, a zatim i Muzičku akademiju u Skoplju, u klasi profesorke Mojce Sedeu. Jos za vreme studiranja ucesctvovao je na državnim i međunardnim takmičenjima i  osvajio više nagrada. Bubnjar je u bendu Ki od samog osnivanja, a takođ i član pratećecg benda Tamare Tosevske , poznate makedonske pevačice. Osim karijere bubnjara, poslednjih 7 godina profesionalno se bavi produkcijom u vlastitom studiju MM production. Kao producent, može da se pohvali saradnjom sa bandovima iz Švedske, Hrvatske, Srbije, Amerike, Grčke i normalno Makedonije.


Koliko dugo postoji bend, a koliko se ti baviš muzikom, odnosno bubnjevima?

Milos Kraljevski: Za koji dan slavimo drugi rođendan benda Ki. Profesionalno sam počeo da se bavim bubnjevima 2012 godine. Imao sam privatnog profesora i još od tada sam imao susret sa notama. Kasnije sam upisao srednju muzičku školu u Skoplju na odseku za udarne instrumente, zatim i muzičku akademiju, naravno opet smer za udarne instrumente na kojoj sam i steko diplomu diplomiranog perkusioniste.

Kada se javila prva želja za bubnjevima? Kada si počeo?

Milos Kraljevski: Za 6. rođendan dobio sam na poklon elektrićnu gitaru, koju je napravio nas porodični prijatelj, Branko Radulovic, umetnik koji je na prostorima bivše Jugoslavije  i šire poznat po svojim ručno izrađenim gitarama. Ova gitara bila je specijalno dizajnirana za mene, odnosno prilagođena mom dečijem rastu i konstituciji. Kad sam otišao kući i uključio je u pojačalo, počeo sam da lupam po njoj i u istom trenutku sam shvatio da sam dobio najbolji poklon upravo zato jer sam otkrio moju strast i ljubav, a to je – Bubanj . Inače, želja mojih roditelja je bila da ja sviram gitaru, a moj stariji brat klavijature. Međutim, ljubav prema bubnju je pobedila, tako da sam ja dobio bubanj a brat je preuzeo prekrasnu gitaru i danas je odličan gitarista.

Zašto bubnjevi?

- Kad sviram bubanj za mene nema ni prošlosti niti budućnosti. Jednostavno živim i postojim samo u tom trenutku i to je fascinantan, neprocenjivo uzvišen osećaj koji se ni sa čim ne može upoređivati. Najboljii i najproduktivniji način da potrošim svoju energiju. Jednostavno moj temperament je takav da kad bih svirao klavijaturu ili gitaru morao bih da ih polomim u sred nastupa

Koji je žanr muzike dominirao na početku za tebe lično?

- Techno, Kraft-rock, Electro, Minimal. Svaki žanr koji nije imao bubnjara (smeh).

Kako sada definišeš pravac benda Ki?

- Po tom pitanju se u bendu bas mimoilazimo,  jer svaki član benda ima neko svoje gledište po pitanju pravca benda. Ako baš moram da definišem, možda bi pravac muzike deifinisao, kao neki electro-pop, indie pop.

Ko je na vas imao najviše uticaja privatno, a ko sa svetske ili domaće scene i zašto?

- Privatno na žalost, ili na svu sreću niko (smeh). Sa svetske muzičke scene to su Kraftwerk, Depeche Mode, Muse, Porcupone tree, Nick Cave… Nemam neki posebni razlog. To su bendovi koji su me gurnuli u svet muzike i zbog njih sam ovde gde jesam.

Sigurno imate pregršt nastupa iza sebe, nevedite nam neke koji su vam ostali u sećanju i zašto?

- Svaki nastup je priča za sebe i svaki nastup ima svoju spceficnost i nešto po čemu ćemo ga pamtiti. To je možda naša najveća sreća,  jer nam je jako zabavano i uvek se dogodi nešto vredno prepričavanja. Kad bi morali da izdvojimo neki nastup onda to bi za sigurno bio Demofest, jer je to bio nas prvi nastup. Tamo smo shvatili koliko je sati sa svih aspekata. Po prvi put smo svirali naš materijal pred publikom i prve reakcije za vreme i nakon našeg nastupa je nešto što ćemo zauvek nositi u nama. Nismo imali neka velika očekivanja, a probudili smo se sa super kritikama od strane balkanskih portala koji su izdvojili naš nastup kao jedan od zapaženijih. Onda je tu svkako nastup i pobeda na Gitarijadi u Zaječaru, koja možda nema istu težinu kao nekada,  ali je svakako čast biti deo njene istorije. Ipak je to najstariji Festival u Evropi, sto dosta govori i o progresivnosti ideja ljudi koji žive na ovom prostoru.

Sa kime ste imali prilike da sarađujete,  ili  zajedno nastupite?

- Za sada nemamo ostvareno nikakvu muzičku saradnju. Mozda će je sutra biti, ko zna. Za sad sarađujemo i nastupamo sami sa sobom. Nema većeg užitka od toga (smeh).

Šta ste do sada uradili što se izdanja tiče?

- Imamo 3 objavljena singla Grad, Kristalen krug i Buda. Album, EP,  neka ga nazovu kako god žele je gotov, ali ne žurimo sa objavljivanjem. Nismo jedan od onih bendova kojima je bitno koliko su ploča, ili pesama objavili. Želimo dati naš maksimum u zadatom momentu i ne vodimo previše računa o brojkama.

Učestvovali ste na Demofestu, između ostalog  pobedili na najdugovečnijoj rock manifestaciji možda u svetu, a to je Gitarijada, onda pre bukvalno nekog vremena i na još jednom tradicionalnom i značajnom festivalu u Subotici… Kakav je osećaj?

- Svako ima svoj put ka cilju. Gladni smo bine, a ne trofeja. Uvek krenomo sa idejom da se dobro provedemo, da upoznamo nove ljude, gradove, nova lica, priče… Uživamo putaovati i svirati. Užitak koji osećamo za vreme i nakon nastupa je nešto neprocenjlivo.

Nevezano za bend Ki, spominjao si i bubnajrsku trupu čiji si član, reci nam nešto više o tome?

- To je perkusionisticka grupa koja je bila sastavljena od studenata muzičke akademije u Skoplju od strane Mojce Sedeu, profesorke na odseku udarnih instrumenata na fakultetu u Skoplju. Trupa je bila jako atraktivna i interesantna i pobeđivala je na skoro svim takmičenja kako domaćim, tako i internacionalnim. Svirali smo na brojnim festivalima i nastupima i mogu neskromno reći da smo svuda definitivno odushevljavali publiku.

Kada sam vas gledala na Demofestu, imali ste momenat sa perkusijama, odnosno u jednom trenutku su svi bili za perkusijama, da li to možemo očekivati i na Drum Dum Festu?

- Potrudicemo se da pružimo super energiju publici koja ce biti tamo. Nadamo se da će publika uživati u našem nastupu i da ćemo poneti super impresije sa ovogodišnjeg Drum Dum Festa.
   
Šta publika može da očekuje na Drum Dum festivaliu, s obzirom na to da su sve oči ovoga puta uprte u tebe, u bubnjara?

- To će saznati svako ko dođe 14. jula u Leskovac na Drum Dum Festival!

Izdavačka kuća Arhipelag, u saradnji sa Domom omladine Beograda, organizuje 7. Beogradski festival evropske književnosti (BFEK) od 26. do 29. juna 2018. godine. Publiku BFEK-a očekuje sedam čitanja poznatih svetskih i domaćih pisaca, četiri projekcije filmova, panel o kulturi u tranziciji i izložba crteža i fotografija 12 autora različitih generacija. Zamišljen kao nedelja vrhunske književnosti, odvija se pod motom: „Najbolje od svega. Najbolje za sve“, a ulaz na sve programe je besplatan. U susret ovogodišnjem izdanju festivala razgovarali smo sa Gojkom Božovićem, glavnim urednikom Arhipelaga.


Sedmi po redu Beogradski festival evropske književnosti u organizaciji Izdavačke kuće Arhipelag i Doma omladine Beograda i ove godine pruža multimedijalni ugođaj ljubiteljima pisane reči. Šta ovaj festival izdvaja od domaćih i regionalnih događaja slične tematike?

- Beogradski festival evropske književnosti je multimedijalni događaj posvećen vrhunskoj savremenoj književnosti. Književnost je njegov glavni sadržaj, ali se ovaj festival vrlo širokoj publici različitih generacija i senzibiliteta obraća uz pomoć novih medija, različitih žanrova i na inovativan način. Književnost nije ni anahrona, ni prevaziđena, ona govori važne stvari i postavlja važna pitanja, uz pomoć književnosti bolje možemo da razumemo svoju svakodnevicu. U tom pogledu knjigu ne može da zameni nijedan drugi medij. Kao što se na Festivalu književnost predstavlja kroz druge medije i žanrove, od filma do pozorišta, od likovne umetnosti do video prezentacija, od panela do muzike, tako se i srpska književnost u vidu svojih najboljih savremenih izdanja predstavlja kao deo evropske književnosti i njen prirodni sagovornik.
 
Saradnja sa Domom omladine Beograda, koja traje dugi niz godina, izrodila je jedan od najposećenijih književnih festivala u Srbiji. U čemu se ogleda dosadašnji uspeh Beogradskog festivala evropske književnosti?

- Festival je veoma posećen. Sam model Festivala je snažno podržan od publike, i to kako multimedijalnost Festivala, tako i njegova beskompromisna posvećenost vrhunskoj savremenoj književnosti. Takva podrška publika jeste svakako najvažniji uspeh Beogradskog festivala evropske književnosti. Publika pokazuje da joj je potreban javni prostor za razgovor, ali i javni prostor u kome vrhunska književnost, oslobođena kompromisa i terora zabave, ima svoje prepoznatljivo mesto. Pojedini događaji u okviru Festivala, poput književnih večeri Petera Esterhazija, Klaudija Magrisa ili Davida Grosmana, neki su od najposećenijih književnih događaja u Beogradu i u Srbiji u protekloj deceniji.
 
Prethodnih godina, gosti festivala bili su velikani evropske književnosti, poput Davida Grosmana, Klaudija Magrisa, Petera Esterhazija, Terezije More… Glavna književna zvezda ove godine je španski pisac Havijer Serkas, koji je svetsku slavu stekao romanima Salaminski vojnici i Hohštapler. Šta beogradska publika može da očekuje od pisca sa Iberijskog poluostrva?

- Havijer Serkas, jedan od vodećih španskih i evropskih pisaca, prvi put je u Beogradu i Srbiji. Njegov dolazak je veliki trenutak za Beogradski festival evropske književnosti. Verujem da su posete tako velikih i ostvarenih pisaca dragocene za našu kulturu. Havijer Serkas je dobitnik svih velikih evropskih književnih nagrada, njegovi romani, vrlo često posvećeni autentičnim događajima i stvarnim junacima, prevedeni su na više od 20 svetskih jezika. Serkasovi romani pokazuju odličan primer vrhunske književnosti koja je stekla mnogobrojne čitaoce, veoma široku publiku u svim zemljama u kojima su objavljeni. Možda i zbog značajnih tema koje se tiču svih nas. U Hohštapleru glavni junak je čovek koji je izmislio celu svoju biografiju i decenijama tako obmanjivao špansko društvo. Zar to nije aktuelna tema?
 
Koliko književni festivali utiču na čitalačku aktivnost posetilaca? Kakav je uticaj BFEK-a na stvaranje nove čitalačke publike u Srbiji?

- Književni festivali postaju sve značajnije platforme za promociju savremene književnosti. Pogotovu kada su dobro osmišljeni i kada ne izbegavaju nove medije kao svoje saveznike. Književnosti je potreban javni prostor i do njega se ne može doći na stare načine koji više nisu put u komunikaciji. Književni festivali stvaraju javni profil književnost i jesu najuticajniji događaji posvećeni knjigama. Beogradski festival evropske književnosti, iz godine u godinu, prati sve više ljudi koji su mlađi od 30 godina. To me naročito raduje.
 
Česte ekranizacije književnih dela imaju za cilj da publici predstave sažetu verziju istog. Zašto je spoj književnosti i filma, zastupljen i na ovom festivalu, dobitna kombinacija?

- Tu postoje različiti putevi i nisu svi jednako dobri. Znamo za mnoge odlične knjige koje su pretvorene u rđave filmove, kao i što su neki filmovi mnogo bolji od knjiga iz kojih su potekli. Beogradski festival evropske književnosti predstavlja i promoviše kako autorsku književnost, tako i autorske filmove iz nove evropske kinematografije. Da nije našeg festivala, pitanje je da li bi mnogi od tih filmova uopšte bili negde prikazani.
 
Pored književnog programa, pažnju privlači panel Kultura u tranziciji. Koju ulogu Izdavačka kuća Arhipelag, za svojih jedanaest godina postojanja, ima u tranzicionom periodu kroz koji kultura na ovim prostorima prolazi?

- Od svog osnivanja, 2007. godine, Arhipelag radi u vremenima krize. Ta kriza je u proteklom periodu više puta menjala ime, ali se u osnovi nije povlačila sa scene. O dve krize se, međutim, najmanje govori u javnosti, iako ja mislim da su one snažan podsticaj svim drugim krizama. Jedno je kriza statusa kulture. Kultura više nije u društvenom centru, sve više je na njegovoj periferiji. I to je svakako važan oblik tranzicije savremene kulture. Drugo je kriza ukusa koja snažno pogađa savremenu kulturu i njen javni kontekst. Otuda smo se i odlučili da ovogodišnji panel na Beogradskom festivalu evropske književnosti posvetimo kulturi u tranziciji. To, dakle, nije samo naša društveno-ekonomska tranzicija nego promena statusa kulture, promena njenog globalnog konteksta, ali i tranzicija prema prostoru digitalnog iskustva. Sve to zahteva osmišljavanje novog konteksta kulture. Arhipelag nastoji da radi najbolje što može i da čitaocima predstavlja važne knjige savremene književnosti i humanistike, i to u kontekst koji je mnogo više naklonjen zabavi nego ozbiljnim sadržajima. Naš cilj je da čitaocima pružimo mogućnost izbora, a pokazuje se da ima dovoljno čitalaca koji žele da čitaju vrhunsku literaturu.

<<  Avgust 2018  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
  
28293031