“Običan narod voli naš film. Mi uvek potcenjujemo publiku, a ona je u stvari veoma otvorena, i mnogo inteligentnija nego što možemo da pretpostavimo” Teona Strugar Mitevska, rediteljka i koscenaristkinja filma “Bog postoji, ime mu je Petrunija”, prikazanog u sredu 24. jula u takmičarskom programu Festivala Evropskog filma Palić, jedna je od najzanimljivijih gostiju ove manifestacije. Činjenica da dolazi sa ovih prostora nije važna samo zbog lakoće komuniciranja na zajedničkim ili srodnim jezicima, već i zbog sličnih običaja, mentaliteta, i korpusa tema koje se javljaju u društvenom i političkom životu, a samim tim i u filmskoj umetnosti. Njeno aktuelno delo bavi se upravo temom i običajem koji je ovde dobro poznat i popularan – plivanju za časni krst. Šta se dešava kada, u patrijarhalnoj i konzervativnoj sredini, do krsta prva dopliva žena, a ne muškarac? Postoji li mogućnost promene običaja, revolucije? Ovim temama Strugar Mitevska se bavila kako na filmu, tako i na konferenciji za novinare na Paliću, gde je sa entuzijazmom govorila o svom delu.


Kada ste pisali scenario, koliko je bilo uživanje praviti ovakav ženski lik?

Mislim da film ne može da funkcioniše bez dobrog scenarija. Ali u ovom liku smo posebno uživali jer je Petrunija sve što smo mi: žene sa Balkana, naša generacija. Lik Petrunije nam je dao mogućnost u njega stavimo sve frustracije i sve što smo hteli da kažemo.

Film je po rađen istinitom događaju. Koliko ste zapravo nadograđivali sve ono što se dešavalo u Štipu?

Film je baziran na slučaju devojke koja je pre 6-7 godina skočila za krst i uhvatila ga. Ali van toga nismo zalazili u njenu privatnost, koja joj je veoma važna. MIslim da je to dovoljno za revoluciju – njen akt, to što je ona uradila. U pravom životu se slučaj razvlačio nekoliko dana, ona nije htela da vrati krst. Mi smo to stavili u jedan dan da bismo dobili više tenzije. Dramaturški nam je tako više odgovaralo pa smo adaptirali priču.

Da li se zapravo desila revolucija?

Jeste. Kad smo došli u Štip i hteli da snimamo film, pričali smo sa lokalnim stanovništvom i svi su nam govorili „Zašto hoćete da pravite film o toj ludoj ženi“. Polako smo pridobili lokalce, a moja sestra (producentkinja filma Labina Mitevska, op.a.) je napisala zvanično pismo Crkvi kako bi nam dopustili da snimamo crkvene običaje. Kasnije smo dobili odgovor od lokalnog popa, koji je u pismu napisao “Puno hvala na vašem interesu, ali neću da imam ništa sa vama i sa vašim filmom zbog toga što Bog postoji. On je muškarac i zove se Isus”. Ali, ove godine je opet devojka skočila za krst, uhvatila ga je i pop joj ga je dao bez problema. Eto, umetnost može da promeni svet.

Da li je film prikazan u makedonskim bioskopima? Kakve su bile reakcije, da li se nešto promenilo u glavama ljudi?

Makedonija je čudna. Film je prikazan prvo u Skoplju i tamo je prošao - onako. Politička elita ga nije baš prihvatila. Labina i ja smo bile u nekoj depresiji, i pitale smo se zašto pravimo film koji niko ne gleda. Međutim, jedan od glumaca u filmu ima ivent kompaniju i predložio je da napravimo putujući bioskop. Svakog vikenda film je prikazivan u malim gradovima po celoj Makedoniji.  Čudo se desilo, i film je prošao fantastično. Običan narod ga voli. Mi uvek potcenjujemo našu publiku, a ona je u stvari veoma otvorena, i mnogo inteligentnija nego što možemo da pretpostavimo. Mislili smo da će Crkva da reaguje, ali to se nije desilo.

Vaša umetnost je u stvari kao Petrunija u filmu, uporno bodete prstom u oko?

Koja je poenta umetnosti ako ne provociraš, ne govoriš o tabuima i nisi hrabar? Znate, toliko se filmova pravi. Moja majka je Crnogorka sa Cetinja - uvek prvo njoj dam scenario da pročita i ona uvek kaže: „Teona, ako nemaš šta da kažeš, nemoj da trošiš vreme. Ni meni ni publici“. I otprilike to je to. Ako nemaš šta da kažeš ili promeniš, radi nešto drugo.

Kako ste došli do glavne glumice? Kako je tekao njen rad i oslobađanje, zbog njene “prekomerne” težine?

Scenario nije napisan za nju lično, već za neku Petruniju koju bih ja pronašla na kastingu. Kad sam Zoricu prvi put upoznala, gledala sam je za ulogu prijateljice. Ponudila sam joj ulogu tek tri meseca kasnije. Za karakter Petrunije je esencijalno to da ona nije glasna, već ima neku tihu jačinu. To je bilo važno, da je prihvatimo i živimo s tim karakterom. Onda samo malo adaptirali scenario, pa je u suštini postalo još važnije da Zorica Nuševa dobije tu ulogu.

Mislim da je važno da junakinje i heroine u filmovima budu svakakvi ljudi, da to ne mora da bude model. Zorica je talentovana. Ona je Petrunija, ona je lepa. To što ne zadovoljava neke kriterijume na kraju je najmanje važno. Mislim da to niko ni ne registruje. Primećuju taj njen unutrašnji duh, jačinu, Jovanku Orleanku koja menja stvari. To što Zorica igra Petruniju nije ništa čudno. To je najnormalnije, i samo tako treba da bude.

Kakav će biti dalji život filma „Od Vardara do Triglava“, izvan Makedonije?

Ovo je arthaus film koji nije blokbaster, ali je veoma uspešan. Distribuiran je u 35 zemalja u celom svetu. To je izuzetno za ovakav film. Izašao je u Francuskoj, Švajcarskoj, Kini, Australiji, celom svetu. Pregovaramo i za teritoriju Severne Amerike. Na ovim prostorima imamo distributere za Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju, tako da se nadam da ćemo, na našim prostorima, početi da gledamo i naše filmove. To je jako važno.

<<  Decembar 2019  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
      
     

Putopisi, Intervjui..