depeche_modeIscrpna, uzbudljiva, dinamično napisana biografija Depeche Mode nije samo svedočanstvo o usponima i padovima jednog velikog benda, već i precizna vivisekcija fenomena poznatog kao Rock 'n' Roll  Knjiga o kojoj su Q, NME i Uncut napisali hvalospeve konačno se pojavila i kod nas. Na preko 300 stranica data je upečatljiva i detaljno napisana istorija Depeche Mode: zvanična i ona o ličnima životima članova benda. Steve Malins, nezavisni saradnik časopisa Q, Time Out i The Sunday Times, autor knjiga o Duran Duran i Radiohead, obavio je impozantan istraživački posao čiji rezultat je iscrpan životopis jednog od najuticajnijih bendova u novijoj istoriji.

Podeljena u 14 poglavlja koja pokrivaju različite periode, Black Celebration (Laguna, 2009, u prevodu Dejana Cukića) hronološki prati uspon DM od tinejdžerske pop atrakcije do suverenih elektro-pop ikona (zaključno sa albumom Playing The Angel iz 2005). Već od samog početka, Malins se ne koncentriše samo na zbivanja vezana za bend i njegove članove, nego čitaoca upućuje u razne detalje poput situacije na muzičkoj sceni, društvenog miljea, tehnologije snimanja i produkcije, hiperkapitalističke prirode muzičkog biznisa...

Posebno je zanimljiv deo o 80-im, jer se u njemu Malins, sem prvim delom karijere Depeche Mode (od albuma Speak and Spell do legendarnog Violatora), bavi i celokupnom tadašnjom scenom: pankom, elektro-popom, novim romantizmom, indastrijalom i tehnom.

Tu je i čitava galerija poznatih likova: Robert Smith, Nick Cave, Vince Clarke, Gary Numan, Derrick May, Wayne Hussey, Bobby Gillespie..., a dosta strannica je posvećeno posrtanju Davea Gahana kroz sodomu i gomoru ovisnosti u periodu između izdavanja albuma Songs Of Faith And Devotion (te potonje Devotional turneje) i snimanja albuma Ultra, kada je izgledalo da je sa Depeche Mode gotovo.

Najzanimljivije su svakako anegdote i neverovatni podaci vezani za raskalašan život članova grupe. Saznaćete kako je Martin L. Gore za 11 sati popio 67 piva, zašto je Dave Gahan bio besan kada je čuo za smrt Kurta Cobaina, zbog čega su se podsmevali Danielu Milleru (vlasniku etikete Mute) kada je u Berlin doveo Nicka Cavea i kako se završila partija kriketa sa OMD na američkoj turneji 1988...

Takođe, u oči upada uporan negativan stav većeg dela ostrvske kritike prema bendu. Malins je kroz isečke iz recenzija ilustrativno prikazao kratkovidost i površnost britanskih kritičara koji nikako nisu uspevali da na pravi način vrednuju i razumeju Depeche Mode, čak i kada je u pitanju bio njihov nesumnjivo najbolji album Violator.

Interesantno je da se među njima u jednom trenutku (sredina 80-ih) našao i Neil Tennant (Pet Shop Boys) sa promašenim prikazom singla Blasphemous Rumours u časopisu Smash Hits. Koliko su kritičari bili kratkovidi, paradoksalno, govori i činjenica da su PSB najbolji album Behaviour snimili upravo pod uticajem pomenutog Violatora.

Najveća vrednost knjige je u tome što kroz priču o jednoj velikoj grupi uspeva da dosegne dalje i detaljno objasni razne bitne komponente rokenrol fenomena. Taj aspekt je čini pristupačnom i onim kojima Depeche Mode nisu među favoritima.
<<  Oktobar 2019  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
 
   

Putopisi, Intervjui..