Eklektična muzika sastava Fish in Oil predstavlja organski spoj bluza, svinga, fri-džeza, šansone, fankija, surfa i panka, a delimično je nadahnuta ambijentima Džona Zorna, Marka Riboa i Toma Vejtsa. Dugogodišnji omiljeni sastav beogradskih klubova, danas nastupaju po festivalima širom zemlje, kao i u inostranstvu, promovišući jedno od najambicioznijih ostvarenja u istoriji srpske instrumentalne muzike, dvostruki album “Tri ključa”. Nastup na otvaranju 34. Beogradskog džez festivala, 25. oktobra od 19:00 u Velikoj sali Doma omladine Beograda, biće promocija njihovog novog, četvrtog albuma, uz ekskluzivnog gosta iz inostranstva – američkog gitaristu Marka Riboa. Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.


Grupa Fish in Oil postoji četvrt veka. Kako sa ove distance gledate na početke? Šta je bitno da bi jedan džez sastav trajao toliko dugo?

Bratislav Radovanović: Fish in Oil je grupa koja iza sebe ima nekoliko inkarnacija i jedina dodirna tačka svih njih je strast prema muzici ljudi koji su prošli kroz grupu, kao i veliko prijateljstvo koje nas svih ovih godina povezuje. Početke postojanja grupe povezujem sa najlepšim periodom svoga mladalačkog života tako da mi svako prisećanje budi osmeh… Malo grupa, nebitno da li su džez, rokenrol, ili druge orijentacije, uspe da opstane dugo godina. Mislim da su ljudi jedini faktor. Sviranje u grupi, pre svega, podrazumeva uzdizanje iznad lične sujete i prihvatanje da je grupa skup ljudi koji ne moraju uvek da misle isto.

Na koji način se bend menjao tokom godina?

Bratislav Radovanović: Mislim da su životne okolnosti pre svega uticale u kom će se pravcu kretati naše stvaralaštvo. Naravno tokom godina su se menjala interesovanja, a sa njima i naša muzika.

Kako ocenjujete džez scenu u Srbiji? Gde vidite Fish in Oil na sceni?

Dušan Petrović: Mi nikada nikoga ne ocenjujemo. Ima stvari koje volimo i dopadaju nam se i onih koje nam se manje dopadaju, ali s obzirom da sebe nikako ne doživljavamo kao džezere nego čiste muzičke avanturiste bilo bi neukusno, čak arogantno, da bilo koga ocenjujemo. Ocenjivanje sebi dopuštaju fah čistunci koji pretenduju da vladaju materijom, a mi se rukovodimo intuicijom, emocijama i ličnim ukusom kao jedinim imperativima arbitraže onoga što radimo i onoga što drugi rade. Bez ikakvih pretenzija. Fish in Oil je na srpskoj džez sceni jer su ga tu postavili ljudi koji se u Srbiji bave promocijom i izdavanjem džeza. Mi nemamo ništa protiv toga, naprotiv! Desi se, s vremena na vreme, da nam pojedine kolege osporavaju tu pripadnost kojoj mi nikada nismo ni težili. Srećom, publika i neki džez pregaoci i promoteri u nas, prepoznaju našu iskrenost i posvećenost. Ljudi rado dolaze na naše nastupe i nama je to više nego dovoljno!

Fish in Oil je nastupio na 29. Beogradskom džez festivalu 2013. godine. Po čemu pamtite taj nastup?

Dušan Petrović:  To je ostvarenje dugogodišnjih težnji svakog benda – nastup na tako renomiranoj manifestaciji, naročito prvi, pamti se po uzbuđenju i osećaju da se po prvi put materijalizuju (koliko je to u muzici uopšte moguće) sav trud, nade i želje koji prate bend, a slobodno smem reći i svakog od nas ponaosob. Kombinacija ponosa, uzbuđenja i pozitivne treme… sve se to meša u neopisiv osećaj koji se pamti zauvek!

Na prethodnom albumu sarađivali ste sa velikim imenima evropske džez scene, između ostalog i sa Bojanom Zulfikarpašićem i Matijom Dedićem. Koliko vam znači saradnja sa istaknutim kolegama?

Dušan Petrović: Što se tiče saradnje sa istaknutim kolegama ona nas, naravno, pre svega inspiriše da prevazilazimo sebe, utoliko što uopšte pažnja i želja za saradnjom takvih imena kakva su Bojan Z, Matija Dedić, Džijan Emin, Mark Ribo, obavezuje na bezrezervnu posvećenost i ozbiljnost. Nije jednostavno stati rame uz rame s nekim kome se diviš i ko te inspiriše. Ali ne bih ja razdvajao saradnju sa istaknutim i još uvek neetabliranim muzičarima – ujedinjavanje putem ideja je podjednako uzbudljivo i inspirativno na bilo kom nivou…

Promociju albuma “Tri ključa” imali ste u punoj sali Amerikana u Domu omladine. Pred nastup na Beogradskom džez festivalu objavićete novi album koji ćete premijerno predstaviti upravo tom prilikom. Šta publika može da očekuje od novog albuma i koncerta?

Dušan Petrović: Novi album izlazi za Metropolis Records tik uoči 34. Beogradskog džez festivala. Donosi 9 novih kompozicija Brace Radovanovića, u izvođenju i aranžmanu Fish in Oil, i jednu koju ljudi već poznaju sa naših nastupa, ali je sazrela za snimanje tek sada. Za razliku od prethodnog, na ovom imamo samo jednog gosta – mladog beogradskog multi-instrumentalistu i autora Pavla Popova. I to je to je što se tiče novog albuma… ali publiku 34. BDŽF-a očekuje mnogo više od toga! Kada smo saznali da će nam se na sceni pridružiti veliki Mark Ribo rešili smo da  za tu priliku pripremimo potpuno nov materijal koji će ovog neverovatnog umetnika (nadamo se) inspirisati još više nego što bi to učinio samo materijal sa novog albuma. Tako će svaki posetilac festivala poneti u pamćenju jedinstven muzički doživljaj skrojen od strane Fish in Oil baš po meri jednog od najvećih i svakako (barem nama) najvažnijih gitarista današnjice. A ako potom uzmu i album koji će biti promotivno prodavan posle nastupa, uz to će poneti još 10 novih Fish in Oil numera koje će biti savršen produžetak te izuzetne večeri…

Fish in oil je sastav kojeg karakteriše fuzija različitih žanrova, ali i zanimljivi nazivi kompozicija (Kod pocepanih gaća, Manitu na biciklu, Borsalino ). Odakle ideja za takva imena?

Bratislav Radovanović: Mi našom muzikom pokušavamo da ispričamo neku priču, a sami nazivi su naravno tu da je uobliče. Naše teme su različite a zajedničko im je to što pokušavaju da se bave problemima običnih ljudi, što postavljaju pitanja, što kritikuju… Nekada su nostalgični, nekada su vapaj, nekada angažovani, nekada pokušavaju da budu duhoviti… Grad u kome živimo je takođe naša velika inspiracija. Kompozicija Misir Rumelije sa našeg prvog albuma je direktna posveta Beogradu, kompozicije Kod pocepanih gaća, Tri ključa… su po imenima starih beogradskih kafana… Samo podneblje na kome živimo takođe (Dolina vekova, Dolina suza…), itd.

Koje izvođače ćete sigurno slušati ove godine na Beogradskom džez festivalu?

Dušan Petrović: The Necks, Jimmy Tenor, Ben Wendell Seasons Bend, CORTEX, The Thing…

Moto ovogodišnjeg džez festivala je “No limits”. Kako ocenjujete današnju poziciju džez muzike na globalnoj svetskoj sceni i gde su granice do kojih džez muzika seže?

Dušan Petrović: Pozicija džez muzike na globalnoj svetskoj sceni je konstrukt koji zapravo ništa precizno ne znači kada se zaista razmisli. Svet je ogroman i dramatično različit u svojim širokim prostranstvima i raznoraznim kulturama. Stoga je zaista mali broj zajedničkih imenitelja koji bi bili temelj nekom “globalnom ukusu” koji bi bio potka za “globalnu scenu”, naravno ne uzimam u razmatranje pop fenomene, jer džez tu može u najboljem slučaju poslužiti kao manje ili više daleka inspiracija mnogo rudimentarnijem muzičko izrazu. Džez ima i oduvek je imao poziciju duboko “ispod radara”, te je to ujedno njegova slabost i snaga. Džez je Muzička Internaciola Neizlečivih Zaljubljenika u čaroliju muzike i muziciranja kojima ne trebaju nikava tajna udruženja, lozinke i komplikovani rituali da bi se prepoznali i spojili. Oni svoju veru nose slobodno i bez skrivanja, jer joj je suština jedna čista razmena ideja, emocija i energije često (ali ne nužno) na visokom nivou, koja svakako rezultira sazvučjima i energetskim ili emocionalnim sadržajima koji imaju kvalitet i sposobnost da oplemenjuju i ushićuju. U tom smislu ne vidim bolji moto bilo kojeg džez festivala od “NO LIMITS”! I da dodam – 21. vek je pri kraju svoje druge decenije – sve bi već uveliko trebalo da bude moguće!

Poznati američki sastav The Handsome Family, široj javnosti poznat po muzici za svetsku hit kriminalističku seriju „True Detective“, održaće prvi koncert u Srbiji, 17. oktobra 2018. u Domu omladine Beograda, koji je i organizator ovog ekskluzivnog gostovanja. The Handsome Family se smatraju rodonačelnicima i kod nas popularne „Amerikane“ , te autorima nekih od najpopularnijih i najlepših pesama u ovom žanru. Tokom dvadesetpetogodišnje karijere, sastav koji vode muž i žena, Bret (Brett) i Reni (Rennie) Sparks, kreirao je jedinstveni country-noir zvuk i stvorio muziku koja pretvara pejsaž svakodnevice modernog života u mesto sa misterioznim predznakom.


Kako ste odabrali ime za svoj bend?

Reni Sparks: Činilo nam se kao kombinacija Manson Family i Carter Family, grupe koja nam je muzički bliska.

The Handsome Family postoji još od ranih devedesetih. Da li sebe doživljavate kao deo Amerikana muzičke scene ili neke šire tradicije kantautorskog rada, zasnovanog na bogatom američkom nasleđu? Ko su vaši omiljeni autori, koji vas i dalje istinski inspirišu?

Reni Sparks: Mi smo naratori, pevači i dolazimo iz Amerike, pa su i naše priče na neki način američke. Ali, nas ne inspiriše samo kantri muzika, već i stvaralaštvo J.S. Baha i Riharda Vagnera, kao i alhemija, Jung…

Koliko je na vašu karijeru dugu 25 godina uticalo to što je pesma “Far From Any Road” izabrana kao zvanična pesma sjajne serije “True Detective”? Da li vam se serija dopala i zbog čega?

Reni Sparks: Jako smo srećni zbog toga. Kako da nam se ne svidi? Činjenica da je naša pesma izabrana za temu ove serije je kao da smo dobili na lutriji. Neverovatno srećna okolnost!

Vi ste porodični bend. Da li je kreativni proces teži ili lakši zbog toga što ste Vi i Bret ne samo saradnici, već i supružnici?

Reni Sparks: Ni sa kim drugim nisam svirala osim sa svojim suprugom i nemam predstavu kako izgleda nešto drugačije. Sviramo zajedno već 25 godina, tako da mislim da je sve u redu.

Prvi nastup pred beogradskom publikom imaćete 17. oktobra u Domu omladine, šta posetioci vašeg koncerta mogu da očekuju – kako biste opisali nastupe The Handsome Family?

Reni Sparks: Vladavina krvi! Oblak skakavaca! Iskustvo koje će vam promeniti život, poput preživljavanja kućnog požara ili najezde ptica pevačica. Zamislite da dođete kući i zateknete mnoštvo kosova ščućurenih svuda, koji vas nemo posmatraju – tako izgleda naš koncert. Ne propustite!

Ulaznice za koncert grupe The Handsome Family 17. oktobra u Domu omladine Beograda, su u prodaji preko EVENTIM mreže, po ceni od 1400 dinara.

U 31. godini života pijanista i kompozitor Marko Meskida (Marco Mezquida) već ima pedesetak albuma iza sebe, od čega šesnaest pod svojim imenom (solo klavir, različita dua i trija), kao i četiri titule za muzičara godine koje dodeljuje Katalonska džez asocijacija (2011–2013, 2015). Njegova zanimanja udružuju širok spektar žanrova – klasičarski romantizam (Šubert, Šopen) i impresionizam (Trio Ravel), popularnu muziku, mejnstrim džez, avangardu i slobodnu improvizaciju, rok i flamenko. Osim za sopstvene džez projekte, aktivno piše i muziku za pozorište i televiziju. Na 34. Beogradskom džez festivalu nastupiće sa solo programom, u petak, 26. oktobra u Velikoj sali Doma omladine Beograda. Koncert je realizovan uz podršku Ambasade Španije i Instituta Servantes, a ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže. 


Imate samo trideset i jednu godinu, a već ste uspeli da snimite preko 50 albuma, nastupate širom sveta i osvojite mnoge važne nagrade. Kada ste počinjali profesionalno da se bavite muzikom, da li ste očekivali da ćete tako rano ostvariti veoma uspešnu karijeru?

Zaista nisam to očekivao. To je ostvarenje sna koji sam sanjao još kao student na Menorki, malom ostrvu na kojem sam rođen. Nisam tada mogao ni da zamislim da ću sa 30 godina iza sebe imati mnoštvo koncerata odsviranih u 30 različitih zemalja širom sveta, da ću svirati na toliko predivnih mesta, u neverovatnim gradovima, među kojima je i Beograd.

Vaša muzika je spoj različitih žanrova, kombinacija klasičnog i savremenog muzičkog izraza. Šta je najviše uticalo na vašu muziku?

Oduvek sam voleo više muzičkih stilova, koje sam i proučavao tokom školovanja. Sa sedam godina sam počeo da idem na časove klavira i sviram klasične kompozicije, ali još tada sam osećao da mi je potrebno da budem kreativniji, pa sam počeo da improvizujem i komponujem. Kad sam otkrio muziku Bitlsa postao sam njihov veliki obožavalac i počeo sam da slušam popularnu muziku na radiju. Često sam po sećanju “skidao” pesme brojnih rok i pop grupa i svirao ih. Zahvaljujući tome što sam razumeo kako muzika funkcioniše, mogao sam da unesem svoju kreativnost i u klasiku i u popularnu muziku. Kao tinejdžer otkrio sam Elu Ficdžerald i Kita Džereta i odmah sam se zaljubio u džez, ali i u brazilsku muziku, zahvaljujući muzičarima poput Gal Koste i Egberta Gismontija. Potom sam iznova otkrio klasičnu i savremenu muziku, slušajući Ravela, Ornštajna, Stravinskog, Berioa, Bernštajna… Tako da mislim da je moja muzika lični “koktel” mnogih uticaja.

Pored koncertnih aktivnosti i snimanja albuma, pišete i muziku za televiziju i pozorište. Šta je teže raditi? U čemu više uživate?

Kao muzičar, otvoren sam za različite aspekte rada, na primer podučavanje ili komponovanje za pozorište, televiziju, kratke filmove… To je drugačiji vid zadovoljstva od koncertnih aktivnosti. Volim da kombinujem muziku sa drugim načinima umetničkog izražavanja. Sve može da bude i lako i teško, u zavisnosti od trenutka u kojem stvarate ili od samog projekta. Ipak, najviše uživam u koncertima i nastupima širom sveta, jer mi pružaju onaj intenzitet koji najviše volim u muzici: da dajem najbolje od sebe svakog dana i primam povratnu reakciju od publike.

Nastupali ste na mnogim festivalima, ali prvi put ćete svirati na Beogradskom džez festivalu – da li znate nešto o njemu?

Ovo će biti moj prvi koncertu u Beogradu i Srbiji i stvarno jedva čekam priliku da upoznam nove ljude, ali i da dam sve od sebe na nastupu. Video sam sjajne postere za prethodna izdanja Beogradskog džez festival i znam da ste do sada ugostili mnoge fenomenalne muzičare. Takođe, znam da je vaš festival jedan od najboljih u Evropi, da postoji od 1971. godine i ima dugu tradiciju.

Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “Bez granica”. Da li postoje granice u savremenom džezu?

Ne mislim da postoje, jer muzika sama po sebi nema granica. Sve zavisi od strasti muzičara.

Poznati glumac i profesor Dragan Petrović Pele je zajedno sa našim proslavljenim rediteljem, piscem i profesorom Goranom Markovićem i talentovanom mladom glumicom Jovanom Stojiljković u žiriju predstojećeg 9. Bosifesta, koji će se u organizaciji Hendi centra Koloseum održati u beogradskom Sava centru od 10. do 12. oktobra pod sloganom „RAMPA!“ Profesor Petrović nadahnuto je odgovarao na naša pitanja o glumačkom i profesorskom pozivu, Bosifestu, seriji "Senke nad Balkanom"…


Bosifest je jedinstven filmski festival u našoj zemlji, ali i u svetskim okvirima, jer je njegov kompletan program posvećen temama života osoba sa invaliditetom, kako vi kao iskusni glumac i profesor na Akademiji vidite ove teme i esenciju života koje oni poseduju?

Teme o kojima me pitate, a kojima se bavi svaki od filmova, vidim kao suštinske teze koje odražavaju univerzalnu postavku onog sudbinskog, određujućeg i ličnog dihotomičnog kontrasta između unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka, kao i sila koje na njega deluju u realnom vremenu i prostoru. I upravo tako, kako kažete ,,Esencija života”, ali koja postoji samo ,,danas”, sada i ovde.

Kako biste ocenili program ovogodišnjeg Festivala?

Zaista, deset izvanrednih filmskih ostvarenja, koje sam s pažnjom pogledao uokvireni su nepretencioznim i jasnim, čvirstim, istinitim i uzbudljivim filmskim izrazom.
Svaka filmska priča je ogoljena hronika različitih iskustava duboko lične sudbonosne, grčevite borbe za bogatstvo društvenog sveta, psihološkog sveta, duhovnog sveta i svih onih svetova i doživljaja u svakom čoveku koji čine svaki život, svaku ličnu borbu posebnom, svetlom i neponovljivim.

U kojoj meri po vama filmska umetnost ima moć da ozbiljnije skrene pažnju javnosti na život osoba sa invaliditetom i njihove probleme u nekoj sredini?

Filmska umetnost, ukoliko je ima, sama po sebi nema nikakvu moć. Njoj, filmskoj umetnosti, moć daje intenzitet i snaga pripadajuće naracije odnosno tema kojom se bavi. Tema aktuelnog festivala. Život osoba sa invaliditetom i njihovi problemi u određenoj sredini, nosi u sebi ogromnu moć jer ispituje pojedinačnu, dramatično ličnu, intimnu reakciju auditorijuma na zadati impuls.

Koliko smatrate da je važno za naše društvo i kulturu da ima filmski festival kao što je Bosifest?

Veoma važno, jer je tema važna i treba još vrednije raditi na afirmaciji ovog festivala. Pri tome ne mislim na neke banalne i patetične razloge, već na one prave, praktične i pragmatične, očišćene od svake sentimentalnosti ili bilo koje druge ,,lepljive” lažne saosećanosti.Jer Osobe sa invaliditetom nisu vanzemaljci već su to pre svega produktivni, vredni, daroviti, talentovani, genijalni i pristojni ljudi, Individue. I ono još važnije, to su obični, jednostavni ljudi, naše komšije, prijatelji, rođaci, prosečni u svemu, koje volimo i poštujemo pa makar oni i nebili ni tako posebni, super heroji, daroviti, talentovani, pametni ili genijalni.

Pored teorijskih i dragocenih praktičnih znanja koje prenosite vašim studentima, šta je ono esencijalno što smatrate da studenti moraju da znaju o glumačkom pozivu?

Ono što moraju da zapamte je da je glumac sam svoj instrument, najkompleksniji mogući instrument, te da shodno tome traži pažljivo rukovanje i negu. Da stalno i uporno povećavaju svoj lični kapacitet za emocionalni doživljaj. Da je glumačka igra kolektivni čin i da svakog trenutka drže pod kontrolom vlastitu pažnju i koncentraciju. Da vole i poštuju svoje kolege i budu otvoreni za sve ljude, nihove priče i životne borbe. Da dobro zapamte da za čoveka nema snažnije potrebe od one za drugim čovekom. Da zavole ljubav a ne mržnju, da budu strpljivi!

U prvoj sezoni popularne i cenjene serije „Senke nad Balkanom“ imali ste zapaženu ulogu intrigantnog doktora Konstantina Avakumovića. Recite nam molim vas vaše utiske o samoj seriji, radu sa Draganom Bjelogrlićem i Žarkom Lauševićem, ali i ulozi koju igrate.

Da u prvoj sezoni serije ,,Senke nad Balkanom”, tumačio sam lik Konstantina Avakumovića, psihijatra i šefa ozloglašene organizacije ,,Tuli”. Budući da je izmišljeni lik, a njegova priča plod mašte pisca, ostavilo mi je mnogo prostora za živo, koloritno razmaštavanje karaktera, te u dogovoru sa rediteljem, glumački oživim jedan kompleksan, slojevit lik. To je, naravno, bila moja namera, a koliko sam uspeo, to je na auditorijumu da ocenjuje. Što se tiče saradnje sa Draganom i Žarkom, moram da kažem da mi je bilo lako i veliko zadovoljstvo, uživao sam. Obojicu poznajem dugi niz godina i veoma poštujem. Sa Draganom sam studirao u istoj klasi na FDU, a sa Žarkom bio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu skoro pa petnaest godina.

Na kojim novim filmskim, televizijskim i pozorišnim projektima trenutno radite?

Trenutno nemam ništa novo što mogu sa sigurnošću da potvrdim da radim, što se tiče projekata izvan fakulteta, naravno... Nadam se da će biti nešto. Ako bude, dobro je, a ako ne bude, opet dobro je.

Publika predstojećeg devetog izdanja Bosifesta će od 10 do 12. oktobra imati prilike pogleda 15 filmova, 10 u takmičarskom i 5 u revijalnom delu programa. Svi filmovi biće premijerno prikazani u Srbiji.

Žiri će dodeliti sledeće nagrade: Gran Prix za najbolji film, nagradu za najbolju režiju, nagradu za najbolji scenario, kao i specijalne nagrade.

U okviru pratećeg programa Festivala biće održana radionica – „Uticaj filma na kreiranje stavova prema osobama sa invaliditetom“.

Ulaz na projekcije je besplatan, ali neophodno imati ulaznicu, koja se može preuzeti od 24. septembra u prostorijama organizatora Festivala - Hendi centra Koloseum (Pančičeva 14, tel: 011-2637-820) od 10 do14 časova, kao i na blagajni Sava centra od 2. oktobra.

Detaljnije informacije o filmovima možete pronaći na zvaničnom sajtu Festivala - www.bosifest.rs


Naš proslavljeni reditelj, pisac i profesor Goran Marković je zajedno sa poznatim glumcem i profesorom Draganom Petrovićem Peletom i talentovanom mladom glumicom Jovanom Stojiljković u žiriju predstojećeg 9. Bosifesta, koji će se u organizaciji Hendi centra Koloseum održati u beogradskom Sava centru od 10. do 12. oktobra pod sloganom „RAMPA!“ Goran Marković nam je pričao o svojim filmovima, značaju Bosifesta, seriji "Delirijum tremens" koju trenutno snima…Publika predstojećeg devetog izdanja Bosifesta će od 10 do 12. oktobra imati prilike pogleda 15 filmova, 10 u takmičarskom i 5 u revijalnom delu programa. Svi filmovi biće premijerno prikazani u Srbiji. Žiri će dodeliti sledeće nagrade: Gran Prix za najbolji film, nagradu za najbolju režiju, nagradu za najbolji scenario, kao i specijalne nagrade. U okviru pratećeg programa Festivala biće održana radionica – „Uticaj filma na kreiranje stavova prema osobama sa invaliditetom“.


U kojoj meri po vama filmska umetnost ima moć da ozbiljnije skrene pažnju javnosti na život osoba sa invaliditetom i njihove probleme u nekoj sredini?

Ima, naravno. Možda su dokumentarni filmovi najbolji način da ljudi shvate sa kojim problemima se susreću osobe sa invaliditetom, kakav je njihov život, svakodnevica pre svega i čime bismo im mogli pomoći. Mislim, ipak, da je razumevanje njihovih problema najbolja pomoć koju možemo pružiti hendikepiranim osobama. Odatle počinje sve ostalo.

Kako biste ocenili program ovogodišnjeg Festivala?

Veoma raznovrstan i veoma kvalitetan. Kao da se ne radi o festivalu sa specifičnom namenom nego o smotri umetnički vrednih filmova. Veoma sam iznenađen, očekivao sam manje. Najviše mi se dopada dostojanstvo sa kojim autori pristupaju ovoj temi. Nema jadikovki već je u pitanju pravi umetnički napor da se gledalištu prenese istina o jednom nepoznatom svetu o kome najčešće imamo predrasude.

Koliko smatrate da je važno za naše društvo i kulturu da ima filmski festival kao što je Bosifest?

Veoma je važno. Ne samo sa osobe sa invaliditetom već i za obrazovanje kulturnog pogleda na taj aspekt života. Ovakav festival najviše menja gledalište a mnogo manje oni koji ovaj problem rešavaju. Polazim od sebe: posle viđenih filmova sa ovogodišnjeg Bosifesta ja potpuno drugačije gledam na stvari i shvatam koliko je važno da svi učestvujemo u ovoj problematici. I zbog osoba pogođenih invaliditetom i s zbog nas samih.

Da li postoje neka ostvarenja iz istorije filma (bliže i dalje) koja se bave osobama sa invaliditetom, a koja su vam se svidela?

Svaki film koji se trudi da stvari objasni iznutra, iz vizure ljudi pogođenih invaliditetom je značajan. Ako još poseduje umetničku vrednost onda su to, po pravilu, potresna dela. Ne bih izdvajao naslove, ja znam šta nosim u srcu.

Trenutno snimate seriju po svom tekstu "Delirijum tremens", koji se sa velikim uspehom igrao u Beogradskom dramskom pozorištu. Da li možda već orijentaciono znate kada će gledaoci moći da je pogledaju?

Snimanje je počelo u septembru a serija će biti emitovana verovatno na proleće. I ona će se baviti hendikepiranom osobom, obolelim glumcem.

Vaši filmovi poput „Specijalnog vaspitanja“, „Nacionalne klase“, „Majstori, majstori!“ ili „Tito i ja“ stekli su kultni status, a njihovi junaci, replike ili muzika, koji su često citirani i u drugim umetničkim delima, deo su kolektivne svesti, svakodnevnog života i popularne kulture. Kako se osećate povodom toga?

Dobro. Lepo. Kada čujem da neko citira neku rečenicu iz mojih filmova milo mi je. To nije taština nego osećaj da nisam uzalud pokušavao da nešto uradim.

U jednom intervjuu ste izjavili da je film je za vas uvek bio izazov jer nastojite da svaki napravite drugačije, koju temu biste u tom smislu voleli da obradite u nekom svom narednom ostvarenju?

Pa, videćemo… Biće to sasvim drugačije od onog što sam do sada radio. U tome je draž mog poziva.

Ulaz na projekcije je besplatan, ali neophodno imati ulaznicu, koja se može preuzeti od 24. septembra u prostorijama organizatora Festivala - Hendi centra Koloseum (Pančičeva 14, tel: 011-2637-820) od 10 do14 časova, kao i na blagajni Sava centra od 2. oktobra.

Detaljnije informacije o filmovima možete pronaći na zvaničnom sajtu Festivala - www.bosifest.rs

Talentovana mlada glumica Jovana Stojiljković je zajedno sa našim proslavljenim rediteljem, piscem i profesorom Goranom Markovićem i poznatim glumcem i profesorom Draganom Petrovićem Peletom u žiriju predstojećeg 9. Bosifesta, koji će se u organizaciji Hendi centra Koloseum održati u beogradskom Sava centru od 10. do 12. oktobra pod sloganom „RAMPA!“ Razgovaramo sa Jovanom o glumačkom pozivu, Bosifestu, projektima na kojima radi...


Prihvatili ste poziv Darka Ivića da budete članica žirija predstojećeg 9. Bosifesta, navedite nam molim vaše motive i kako se osećate tim povodom?

Ovo mi je prvi put da sam član žirija nekog festivala. Do sada sam uglavnom izbegavala takve pozive, uvek sam osećala neprijatnost da ja u ovim godinama mogu da odlučujem o najboljim ostvarenjima. Međutim, pored velike zahvalnosti Darku što je uz velike umetnike i ljude koje izuzetno cenim izabrao pozvao i mene, osetila sam potrebu da je važno da učestvujem u ovakvom festivalu na bilo koji način kako bih podržala kako organizatore tako i učesnike Bosifesta. Mladog, a izuzetno značajnog festivala svetskog nivoa.

Šta za vas intimno predstavlja gluma i koje aspekte svog poziva najviše volite (a koje možda nešto manje)?

Gluma je za mene moj način izražavanja i učestvovanja u ovom svetu. Oduvek je bila neodvojivi deo mene. Naravno, kada je to postalo moj poziv i profesija kojom se bavim, postalo je napornije uskladiti sebe u kao ličnost i sebe kao umetnika i stvaraoca. Ipak, pored nepravde i loših perioda koji postoje u svakom poslu, imala sam tu sreću da sam do sada radila sa ljudima koje izuzetno cenim i poštujem i od njih, ali i od sebe uvek dobijala ono sto me je jos više uspostavljalo i činilo da se osećam u skladu sa trenutkom stvaranja.

Kako biste ocenili program ovogodišnjeg Bosifesta?

Bilo je jako uzbudljivo gledati sve filmove koji su u selekciji ovogodišnjeg Bosifesta. Mislim da je najzanmiljivije što ne postoji sličnost ni u jednom filmu, a opet ih sve povezuje veliki rad i kvalitet. Do sada nisam imala prilike da gledam filmove koji se bave ovom temom. Fascinarana sam pričama, junacima, načinom na koji su filmovi snimani. Jako je bilo teško izdvojiti najbolje. Intimo osećam da su svi na neki nacin pobednici, velika je stvar obrađivati ovakve teme a pritom uskladiti da sve pripada posebnom filmskom jeziku.

U kojoj meri po vama filmska umetnost ima moć da ozbiljnije skrene pažnju javnosti na život osoba sa invaliditetom i njihove probleme u nekoj sredini?

Mislim da je to zapravo jedan od najboljih načina da se obrati pažnja na život osoba sa invaliditetom. Dokumentarni, ali i igrani filmovi postoje kako bi u gledaocima probudili svest i postavili pitanja u odnosu na temu kojom se bave. Samim tim ovo je odličan način da se kroz ovakvu formu otvore važna pitanja i najbolji mogući način probudi empatija kod svakog čoveka koji bi odgledao bilo koji film u selekciji ovogodišnjeg Bosifesta.

Koliko smatrate da je važno za naše društvo i kulturu da ima filmski festival kao što je Bosifest, čiji je kompletan program posvećen temama života osoba sa invaliditetom?

Kao što sam u prethodnim odgovorima napomenula, ponoviću da mislim da je izuzetno važan festival. Posebno za nase društvo, koje nažalost nema vremena, nema novca da ulaže u kulturu. Velika je stvar da u ovakvom društvu kada festivali uglavnomm smanjuju kapacitete, ili se potpuno ukidaju, postoji jedan ovakav kao što je Bosifest. Nadam se da će veliki broj ljudi doći da podrži i da odgleda sjajne filmove u ovogodišnjoj selekciji.

U kojim predstavama vas možemo videti ove sezone? Da li trenutno radite i na nekim televizijskim i filmskim projektima?

Glumim u seriji koja će se od oktobra emitovati na RTS-u. U pitanju je serija “Jutro će promeniti sve”. Nastavljam rad u pozorištu, u Ateljeu 212 je na repertoaru nova predstva “Pet života pretužnog Milutina”, tekst Milene Marković a u režiji Saše Dejvis. Naravno nastavljamo i sa ostalim predstavama u Ateljeu 212, kao i u Zvezdara teatru ili Boško Buhi.

Igrate Doroti u predstavi „Čarobnjak iz Oza“ Pozorišta Boško Buha (igrali ste i u „Snu letnje noći“), kako izgleda igrati za decu? Opišite nam molim vas neku povratnu reakciju koja vam se posebno urezala u pamćenje.

Svaka predstava za decu je potpuno drugačija u samom izvođenju. Ono što je meni najuzbudljivije je ta povratna iskrena reakcija mališana koji bez bilo kakvog stida i učtivosti odmah pokažu da li su poverovali u magiju pozorišta ili ne. Mislim da su dečije predstave oduvek bile izuzetno važne za odrastanje. Meni su obeležile detinjstvo i usmerile moja interesovanja. Danas su čini mi se još važnije, pored masovne upotrebe nove tehnologije, brzine inteneta i raznolikog sadržaja, pozorište ipak nudi živ kontakt i aktivno učešće u trenutku i saosećanje u ljudima koga je nažalost sve manje u savremenom društvu.

Publika predstojećeg devetog izdanja Bosifesta će od 10 do 12. oktobra imati prilike pogleda 15 filmova, 10 u takmičarskom i 5 u revijalnom delu programa. Svi filmovi biće premijerno prikazani u Srbiji.

Žiri će dodeliti sledeće nagrade: Gran Prix za najbolji film, nagradu za najbolju režiju, nagradu za najbolji scenario, kao i specijalne nagrade.

U okviru pratećeg programa Festivala biće održana radionica – „Uticaj filma na kreiranje stavova prema osobama sa invaliditetom“.

Ulaz na projekcije je besplatan, ali neophodno imati ulaznicu, koja se može preuzeti od 24. septembra u prostorijama organizatora Festivala - Hendi centra Koloseum (Pančičeva 14, tel: 011-2637-820) od 10 do14 časova, kao i na blagajni Sava centra od 2. oktobra.

Detaljnije informacije o filmovima možete pronaći na zvaničnom sajtu Festivala - www.bosifest.rs


<<  Oktobar 2018  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
    

Putopisi, Intervjui..