U okviru programa 3. Festivala subverzivnog filma PLAN B, publika će imati priliku da pogleda i francuski dokumentarac o čuvenom porno glumcu Roku Sifrediju, koji je na programu u subotu, 16. juna od 21:00 u Bioskopu Doma omladine Beograda. Režiju i scenario filma „Roko“ (105 minuta, nije za mlađe od 18 godina) potpisuju Thierry Demaizière i Alban Teurlai, a prikazivan je na festivalima u Veneciji, Monpelju, Atini i Cirihu. Roko Sifredi je za pornografiju ono što je Majk Tajson za boks – živa legenda. Njegova majka je želela da joj sin bude sveštenik. Uz njen blagoslov, postaje porno glumac, posvetivši život samo jednom bogu – požudi. Tokom 30 godina obavljanja te profesije, Roko je istraživao svaku fantaziju ljudske duše, prepuštajući se najneobuzdanijim raskalašnostima. Došlo je, međutim, vreme da ova ikonička figura seksa okači rukavice o klin. Za poslednju scenu svoje karijere Roko je izabrao ovaj dokumentarac. Film ponire u najmračnije dubine seksualne zavisnosti i daje gledaocima priliku da zavire iza fasade industrije vredne milijarde dolara.


Na pitanje šta ih je inspirisalo da režiraju film o životu Roka Sifredija, autori kažu:

Thierry Demaiziere: „Počelo je tako što su Mars Films i Program 33 došli kod nas sa idejom za dokumentarac o američkim porno filmovima. Stvar je u tome što smo, prvo i najvažnije, portretisti a takva tema je bila preveliki zalogaj. Umesto toga, predložili smo dublji uvid u svet pornografije kroz portrete glumaca koji rade u porno industriji (zvezde, producenti, tehničari, itd). Prvo ime koje se svima nametalo bilo je Rokovo. On je već trideset godina neprevaziđena zvezda porno filmova. Nakon jednosatnog razgovora sa njim, bili smo ubeđeni da zaslužuje portret. I on je bio ubeđen u istu stvar! Sa pedeset godina, došlo je vreme da sebe prikaže na drugačiji način.“

Alban Teurlai: „Od samog početka nas je pogodila složenost i bolni aspekt njegove ličnosti, dalek plač burlesknog lika francuske emisije „Journal du Hard“. Po prvi put, bio je spreman da se obrati mračnoj strani svoje ličnosti. Znali smo da ćemo se, kroz njega i kroz pornografiju, dotaći šireg, univerzalnijeg spektra tema koje uključuju požudu i krivicu – na neki način, portreta savremenog čoveka.“
 
Povodom dokumentarca o njegovoj karijeri i životu i sam Roko Sifredi je odgovorio na nekoliko pitanja.

Kako ste reagovali na poziv dva francuska reditelja dokumentarnih filmova da naprave Vaš portret?

Roko Sifredi: Uvek je dobro znati da je neko zainteresovan za tvoj život. Do sada sam već imao tri ponude. Prva je bila od sina velikog poljskog reditelja, druga od Italijana i, treća, od Amerikanca. Tijeri i Alban su mi pokazali prethodne radove i jako mi se dopao način na koji pristupaju subjektima i kako ih snimaju. Zbog toga sam konačno odlučio da dozvolim sebi da budem snimljen na intiman način. Umetnički, naravno, mesto mog rođenja je Francuska – prvi porno film, iz 1986, snimljen je u Parizu, za Dorsela. Kasnije, objavljivanje moje autobiografije je bila ideja francuskog izdavača. Nema sumnje da je to zbog liberalnijeg, manje licemernog pristupa seksu koji se neguje u Francuskoj. Za mene, Fracuzi su najpozvaniji da portretišu život čoveka koji je odabrao, ne baš tako tradicionalan put…

Napunili ste pedeset godina pred početak projekta. Da li je to uticalo na odluku da ispričate svoju priču?

Roko Sifredi: Da, naravno. Kad napuniš pedeset, stvari ti se vraćaju u lice, ali makar stekneš jasniju sliku: dobrog, kao i lošeg. Iznenada, ulaziš u doba u kome procenjuješ stvari i pričaš o njima.

Da li je sa Vaše strane postojala želja da razbijete hardkor imidž Roka Sifredija?

Roko Sifredi: Ljudi me posmatraju kao Roka – super-mašinu. I mogu da budem super-mašina… pred kamerom. Ali ovde, po prvi put, ljudi me vide ogoljenog. Za mene je teže tako se ogoliti nego  biti go na filmskom setu dok snimaš scene seksa. Nije ista vrsta otkrivanja. Film pokazuje konflikt između uloga glumca, producenta, biznismena koji vodi Roko brend, muža, oca, sina koji nosi teško breme svoje porodice, da ne pominjemo čoveka koji je plen sopstvenih fantazija…

Ovakav sklop čini zanimljiv portret modernog čoveka, uhvaćenog u svojoj kontradikciji, koji pokušava da ispuni svaku od ulogu, u isto vreme.

Roko Sifredi: Da, mislim da pripadam generaciji koja je glavom uletela u zid konfuzije. Ne znam da li sam baš prototip savremenog čoveka, ali što se konfuzije tiče, spreman sam da je svojevoljno priznam. Seksualnost me je uvukla, kao ljubavnika, ali me je takođe odvela na kompleksnu teritoriju. Moja prva želja kada sam počinjao da se bavim ovim poslom bila je da učinim majku i braću srećnijim – potičem iz porodice skromnih sredstava. Želeo sam da manje pate. Manje stresa. Da žive relaksiranim životom. Trebalo je da prođe vreme kako bih zaradio novac od porno filmova. Danas mogu da pomognem, ali to nije dovoljno da se stvari isprave. Nakon trideset godina u industriji, još uvek nisam uspeo da normalizujem određene stvari u mom životu, koje se tiču moje ličnosti. Znam da zvuči neverovatno, ali nakon svih ovih godina, i dalje osećam grižu savesti prema svojoj ženi kad idem na setove porno filmova. Nisam prešao preko toga! Sa druge strane, postoje milioni parova koji nemaju taj problem da promene partnera pred svima, ili makar to rade lakše od mene. Znam da je neverovatno, ali sam, jednostavno, takav.

Da li je Roko srećan čovek?

Roko Sifredi: Veoma sam srećan. Ne žalim se. Znam taj pogled u očima muškaraca koji kažu da bi dali deset godina svog života za jedan dan mog. Ipak, zbog toga, ja sam nezadovoljan ili tužan.  Budim se sa mišlju da sam najsrećniji čovek na svetu jer je moja žena prelepa i podarila mi je dvoje neverovatne dece. Ali i dalje radim sve kako bih bio nesrećan. Kao da uvek pronađem nešto što će da uništi savršenu sreću. To je razlog što imam zastrašujuće trenutke, o kojima pričam u filmu. Da uvek tragam dalje za emocijama koje jedino seksualnost ima u sebi. U tim trenucima, okretao sam se seksualnosti bez uzbuđenja: povređivao sam sebe. Upravo ta seksualna zavistnost je ono što je strašno, zato što ne donosi olakšanje, ne donosi utehu. Tako sam ja, što bi rekli u Italiji, srećan u dubini duše a oči su mi tužne. Znam da nosim melanholiju u očima. Tako je odavno, još od smrti mog brata kad sam imao šest godina i tuge majke koja je usledila. Tražim od sebe da patim isto kao što su oni patili. Da bi im se približio. Tu leži moje nezadovoljstvo.


Ljubitelji ritma i kvalitetne muzike i verna publika jedinog bubnjarskog festivala na Balkanu, Drum Dum Festa, i ove godine imaće priliku da bez finansijskih izdataka uživa u majstorijama najboljih bubnjara iz regiona jer, uprkos prepolovljenom budzetu, Festival će i ove godine biti na otvorenom i otvoren za sve koji vole muziku i, kao i do sada, organizatori (UG Muzička komunikacija) će publici ponuditi najbolje što Balkan ima kad su maestri za bubnjevima, ali i ostali muzičari, koji dolaze u njihovoj pratnji, u pitanju.
 
Tako će u dvorištu Šop-Đokićeve kuće Leskovčani i gosti iz drugih gradova, na drugoj festivalskoj večeri, 14.jula, imati prilike da uživaju u majstorijama jednog od najboljih – Dina Milosavljevića iz Skoplja, koji već osamnaest godina nastupa sa Vlatkom Stefanovskim. Sa njim na bini će biti i basista Đole Maksimovski, zajedno sa Stefanovskim, jednom od najvećih zvezda bivše Yu- rock scene i frontmenom grupe Leb i sol, koji je, inače, čest gost Leskovca u poslednjih par godina, i prijatelj našeg grada i ovdašnjih muzičara, tako da će prisna atmosfera, vrhunski kvalitet muziciranja i hitovi uz koje su odrastale generacije biti garancija za izvanredan muzički doživljaj.

U želji da vam bliže predstavimo Dina Milosavljevića, razgovarali smo s njim o njegovim počecima kao i o tome šta sada radi, kako sada doživljava muziku i nastupe i šta možemo očekivati 14.jula kad je njegov nastup u pitanju.


Kada i kako se desio sudbinski susret s bubnjevima?

DINO: Sa bubnjevima se susret dešava negde sa 16-17 godina... Potičem iz muzičke porodice, moj otac je bio poznati pevač, moja sestra ima klasično muzičko obrazovanje, a ja se nešto nisam uklapao u taj standardni muzički školski sistem i krenuo sam da učim pravo u srednjoj i posle na Pravnom fakultetu, ali sam ubrzo digao ruke od toga i posvetio se bubnjevima i muzici koja nije bila klasična. Ustvari su, možda, bubnjevi pronašli mene, nekako spontano, jer umesto da učim, ja sam stalno vrteo palice po rukama, udarao prvo u kante od eurokrema, jastuke i sl, što je, logično, oduševljavalo moje roditelje i naročito komšije, jer smo tada živeli u stanu. Na svu sreću, kada su stigli pravi bubnjevi, već smo se bili preselili u kuću tako da je podrum bio moj prostor, a komšije su tu već bile tolerantnije. I tako smo dva drugara i ja napravili bend i eto... počelo je.

Koja vrsta muzike je bila ta sa kojom si počeo svoje bubnjarsko putovanje?

DINO: Ko zna na šta je to ličilo... mi smo tada slušali Pixies i Police i slične bendove... pa smo ličili verovatno na njihove loše kopije (smeh). A malo kasnije sam počeo da posećujem svirke i upoznajem se sa klupskom scenom u Skoplju, počeo da upoznajem ljude koji su dolazili u klubove, koji su tu svirali, i nekako je sve išlo spontano. Spontano sam se uključio u sve to i prvi ozbiljniji bend koji me  pozvao da sviram sa njima bio je Seth (danas Sethstat). Osim što je to odličan bend, koji je i danas aktivan, druga odlična stvar sa njima je bila da kad sam ih pitao šta ja to treba da sviram oni su mi rekli – sviraj šta hoćeš! Dali su mi potpunu kreativnu slobodu i to je bilo super za mene.

Dakle, i pored toga što nisi imao neko formalno obrazovanje, ti si ipak postao jedan od najboljih bubnjara u Makedoniji, a i šire?

DINO: Uh, hvala, ali ne (smeh). Veliki kompliment, ali ako mene pitate, nije to baš tako.

Tako kažu oni koji su te slušali, i koji su, kao kolege, stručni da to procene.

DINO: Hvala puno klegama, ali nije moje da ja to govorim, a mislim da i nema šanse. (smeh)

Pa ipak, uprkos tvojoj skromnosti, nije slučajno da te za svoj bend izabrao Vlatko Stefanovski.

DINO: Da, eto, tokom vremena ja sam postao vrlo aktivan na sceni ovde, tako da su me zvali mnogi da sarađujemo, i u jednom momentu, negde oko dočeka Nove 2000. god, Vlatko je menjao kompletnu ritam sekciju, i pozvao me njegov menadžer u to vreme, Ivo Jankovski, i pitao me da li bih hteo da sarađujem s Vlatkom... i normalno... (smeh) kako ne bih hteo... i tada je u tu novu ritam sekciju ušao i Đole Maksimovski, isto ultra – aktivan član muzičke scene u Makedoniji, i eto, od tog vremena, skoro osamnaest godina, haramo muzičkom scenom Balkana i šire (smeh)

Da li bi mogao da izdvojiš neke nastupe koji su na tebe ostavili najsnažniji utisak za tih osamnaest godina? Da li ti više prijaju veliki koncerti ili mali, klupski nastupi?

DINO: Uh... mnogo je koncerata i nastupa bilo. Svirali smo i pred 80.000 ljudi i pred stotinak ljudi u klubovima, ali sviranje sa Vlatkom je uvek nešto posebno... on je folder sam za sebe, on je legenda... tu je uvek toliko energije da je potpuno nebitno gde se nastupa. Zaista ovako ad hoc ne bih mogao da izdvojim neki nastup, mada svirati ispred 80 – 100.000 ljudi na velikim scenama jeste neverovatan doživljaj, ali one klupske svirke gde se oseti pojedinačna energija, gde vidiš lica publike, svaku emociju... to je meni ipak nekako bliskije.

Osim nastupa sa Vlatkom Stefanovskim, ti imaš još neke aktivnosti, sa još nekim bendovima, uglavnom džez orjentacije?

DINO: Da, imamo jedan autorski bend, sa Đoletom Maksimovskim, basistom koji takođe svira s Vlatkom, pomenuo sam ga malopre, i Zoranom Kostadinovskim, virtuozom na gitari. Bend se zove Kabadayas (Kabadahije) i nedavno smo izdali drugi album. Da, sviramo neke varijante džeza, tu je ta harmonija, taj pristup, taj jazz touch. Prvi album je bio malo drugačiji, radili smo ga u saradnji sa klarinetistom iz Bitole koji živi u Celju, zove se Goran Bojčevski, i tad smo zalazili malo i u etno zvuk, u kombinaciji sa fusion improvizacijama, a sada je to zvuk koji je bliži klasičnom džezu. To je jedan drugarski bend u kojem svi imamo upliv, gde je sve opušteno, spontano, kreativno...

Nakon svih tih godina sviranja, da li imaš neki svoj omiljeni žanr, nešto u čemu najviše uživaš?

DINO: Pa nije tu stvar u vrsti muzike, u žanru... više je stvar pristupa muzici. Onde gde nema tenzije, gde slobodno pristupaš muziciranju, meni je to najbolje. Uvek  zavisi od toga s kim sviraš, kakva je situacija u bendu, kakvi su odnosi. Dokle god je opušteno i imaš slobodu to daje najbolje rezultate.

Kroz tu prizmu posmatrajući, šta je ono što publika Drum Dum Festa može da očekuje od tvog nastupa, jer ćeš ovog puta ti biti u centru pažnje dok će ostali biti tu da isprate tvoje umeće za bubnjevima?

DINO: Nastupi s Vlatkom su uvek prepuni neke posebne energije, ima tu puno spontanosti, kreativnosti, opuštenosti, tako da znam da će da bude super i zaista jedva čekam taj koncert. Posebno zato što je to bubnjarski festival a naš, ovde... ta priča obično dolazi iz Amerike, eventualno Engleske, i onda imati bubnjarski festival tu, u komšiluku, naš, Balkanski, to je super, to postoji i ja ću tu da nastupam. Znam koja su tu sve imena bila, kakvi sjajni bubnjari, Džoni, Trut, Marko Đorđević... fenomenalno je da ta priča postoji i da se razvija sve više.

Dakle, 14.jula u Leskovcu možemo da očekujemo pravi energetsko - bubnjarski gruv?

DINO: Tako je, gruv sa prilično neparnim pristupima, to je ono što je meni uvek bilo interesantno... Jedva čekam i siguran sam da će da bude super koncert. Pozdrav svima i vidimo se 14.jula u Leskovcu!!!

Izvor: DDF18

Bojana Vunturišević je ozbiljno ime savremene srpske pop scene, sveža ženska snaga na njoj i autorka nekih od najpevljivijih pesama u poslednje vreme. Njen debi album „Daljine“ (Mascom), koji se pojavio krajem prošle godine, s pravom je privukao dosta pažnje publike i kritike zaraznim hitovima, kakvih dugo nije bilo na našem tržištu. Ova mlada dama vrsnog vokala, ali i jedinstvene harizme, koja se manifestuje kroz sada već prepoznatljiv nastup u kome kombinuje lični šarm, nesvakidašnje originalne plesne pokrete i koreografiju koja uvek prati koncertno izvođenje pesama, ne ostavlja nikog ravnodušnim. Veliki koncert u sali Amerikana Doma omladine Beograda, u subotu 19. maja od 21 čas, biće prilika da se i najšira publika uveri u činjenicu da je domaća  scena dobila jedan pravi moderni pop biser.

Film “Dugo putovanje u rat” reditelja Miloša Škundrića, majstorski dokumentarac snimljen u tradiciji najboljih BBC programa, imaće svetsku premijeru u petak, 30. marta od 21 čas u Velikoj sali Doma omladine Beograda, na 65. Martovskom festivalu. Uzbudljiviji od političkog trilera, napetiji od akcionog filma, ovaj istorijski dokumentarac nam, kroz autentične priče iz prošlosti, pomaže da razumemo zašto je Prvi svetski rat počeo. Miloš Škundrić (1977, Beograd) scenarista, producent i reditelj filma, diplomirao je na katedri za filmsku i TV režiju FDU Beograd. Nagrađivan više puta na Martovskom festivalu za svoje kratke igrane i dokumentarne radove. “Dugo putovanje u rat” je njegov prvi dugometražni bioskopski film. 


Šta Vas je navelo da ispričate priču o uzrocima koji su doveli do početka Prvog svetskog rata?

- Krenuo sam u celu priču još 2012. godine i to kao producent, koji je shvatio da nailazi stogodišnjica početka rata 2014. Onda sam kao scenarista/reditelj, onako štreberski krenuo da kopam po temi i našao neke podatke o kojima nisam imao pojma kao neko ko je završio osnovnu, srednju školu i fakultet i to u zemlji koja je u tom ratu izgubila oko 20% populacije. Istovremeno su izašle i knjige Krisa Klarka, Šona Mekmikina i sličnih, koje odgovornost za do tada najveću katastrofu pripisuju upravo Srbiji. Ne može se dovoljno naglasiti kolika je to glupost, tako da je tu pored fascinacije otkrićem jednog celog novog sveta, proradio i inat.

Po čemu se Vaš film razlikuje od drugih ostvarenja o tematici Velikog rata?

- Ovo je film o uzrocima Prvog svetskog rata, ne o samom ratu. I tema uzroka je za istoričare mnogo značajnija, tako da je tokom ovih 100 godina objavljeno dosta knjiga i tekstova, ali ne i filmova. Od onoga što bi zaličilo na film, autori se uglavnom bave 1914. godinom, da pokažu kako je Gavrilo Princip izazvao svetski rat. Tako da možemo da kažemo da je ovo prvi pravi film o uzrocima Prvog svetskog rata.

I po prvi put imamo okupljene istoričare iz onih zemalja koje su najznačajnije za razumevanje uzroka: Nemačke, Austrije, Francuske, Rusije, Velike Britanije i Srbije. Mene je začudilo da se ranije niko toga nije setio. Nekoliko meseci nakon mog snimanja austrijski ORF je snimio TV emisiju sa nekoliko “mojih” sagovornika. Čak su mi "maznuli" i naslov u engleskoj verziji (“The road to war”) iako je originalno na nemačkom “Put u propast” (Der Weg in den untergang). Iako sam shvatio da izlazimo sa nekoliko godina zakašnjenja ja zbog toga nisam hteo da menjam naslov.

I konačno ovo je pravi dugometražni bioskopski film. Urednici festivala su ga najavili kao napeti istorijski triler. To je upravo bilo ono što sam želeo da napravim i činjenica da je to prepoznato meni kao reditelju veoma imponuje.

Koliko je bilo teško napraviti napet dokumentarni triler sastavljen od razgovora sa istoričarima, animacija starih mapa i arhivskih snimaka?

- Bilo je poprilično teško, jer kao što znamo film kao medij postoji tek od kraja 19. veka. To znači da filmskih materijala iz perioda koji film obrađuje ima užasno malo u poređenju sa npr. vremenom pred Drugi svetski rat ili sada... A ja sam sa tako ograničenim sredstvima želeo da film ima ugođaj bioskopskog, praktično igranog filma. Zato je film tako dugo montiran i u njemu je upotrebljena bezmalo celokupna upotrebljiva filmska arhiva do 1914. a koja se odnosi na pojedine ličnosti, događaje ili lokacije bitne za priču. Zanimljivo je koliko malo ili nimalo filmova zapravo postoji sa npr. Nikolom Pašićem ili nemačkim ili engleskim premijerom, austrijskim ministrima illi generalima. A to su najbitniji likovi u našem filmu. Skoro pola arhive smo morali da kupimo u inostranstvu gde je poprilično skupa, a sredstva osvojena na fondovima smo dobili sa mesecima zakašnjenja – bile su one teške poplave po Srbiji. Sa druge strane i dalje mi deluje neverovatno koliko sam dobru ekipu istoričara uspeo da sakupim i kako smo ih lako organizovali za snimanje u njihovim državama.

Koje je za Vas najveće i najznačajnije saznanje iz istorije do kojeg ste došli radeći na filmu?

- Teško bih mogao da izdvojim neki poseban momenat. Ali mogu da kažem da je ono što me je fasciniralo istoriografija - kako istoričari rekonstruišu prošlost, možda još više zato što sam mrzeo taj predmet u osnovnoj i u gimnaziji... Imao sam prilike da vidim koliko je to naporan, zanimljiv i odgovoran posao na ličnom primeru. Leta 2014, proveo sam desetak dana u političkom arhivu ministarstva spoljnih poslova u Berlinu, gde sam u stvari otišao da fotografišem unapred određena originalna dokumenta. I to sam završio za dva dana. Ostatak vremena proveo sam kopajući po drugim dokumentima i mislim da sam možda pronašao i neke nove, neobjavljene stvari.

Istovremeno, pokušao sam da verifikujem sve informacije koje sam napisao u scenariju (a na osnovu sekundarne, tj. istorijske literature) ili šta su sagovornici izjavili pred kamerom i tu sam uspeo da pronađem direktne dokaze za preko 95%.
"Dugo putovanje u rat" će svetsku premijeru imati na 65. Martovskom festivalu - kakva su Vaša očekivanja u pogledu reakcija publike i kakvi su dalji planovi za život filma?

- Lično mi mnogo znači što će premijera biti baš u okviru Martovskog festivala, jer sam na njemu osvojio prve nagrade kao student. Iako je prošlo dosta godina, tu se i dalje osećam kao kod kuće i vrlo me raduje da vidim da se ovaj festival vratio na ono mesto koje mu oduvek pripada u našoj kinematografiji. Želeo bih da i druge dobre stvari traju toliko u ovoj zemlji, a to je nažalost retko.

Čujem da je potražnja za kartama velika i naravno, imam tremu da ne izneverim interesovanje i očekivanja.

Za sada znamo da će film biti prikazan u okviru festivala “Zlatni Vitez” 2018. a postoji i interesovanje naših bioskopskih distributera (Artvista), iako znamo da dokumentarci nemaju naročito veliku bioskopsku posetu.

RTS je otkupio TV prava i gledaoci će moći da ga vide verovatno u novembru.

Da li pripremate sledeći film?

- Ima nekoliko stvari koje bih voleo da radim u najskorije vreme, a najizvesnije je da će uskoro krenuti snimanje igranog filma pod nazivom “Šifra Vuk”, koji se bavi jednom krajnje neobičnom epizodom iz burne istorije Ratnog vazduhoplovstva i PVO SFRJ.

TREJLER: OVDE
www.martovski.rs

Jedan od najzauzetijih mladih glumaca u ovom trenutku sigurno je Uroš Jovčić. Pričamo sa njim o glumačkom pozivu, lepim uspomenama sa Akademije umetnosti u Beogradu, neprocenjivim reakcijama dece dok igra u pozorištu Boško Buha, velikom iskustvu koje je stekao kao istaknuti član glumačke postave filma (i serije) “Montevideo, Bog te video!” i “Montevideo, vidimo se!”, kao i o projektima na kojima trenutno radi.


Šta je uticalo da upišete glumu? Šta vas najviše privlači kod ovog poziva?

Još kao mali sam voleo da se maskiram, pretvaram da sam neko drugi, snimam filmove sa zamišljenom kamerom i glumcima, recitujem, pa mi je i nekako prirodno došlo da pokušam da se bavim glumom. Kod glume me najviše privlači razmena energije na sceni, istraživanje i proživljavanje nekih drugih života, mogućnost da budete neko drugi i nagrada da usrećujete i zadivljujete ljude oko sebe.

U jednom intervjuu ste izjavili „Kad se mlad glumac nađe u poziciji da bira projekte, onda je uspeo!“. Moramo ovde da kažemo da ste vi već na kraju prve godine Akademije umetnosti u Beogradu, 2009, dobili ulogu u "Đavoljoj varoši" Vladimira Paskaljevića. Dakle, pored talenta, veliki rad i posvećenost su vas doveli u tu poziciju. Šta biste savetovali mladim glumcima koji su na početku studija ili onima koji tek žele da upišu glumu?

Budućim studentima glume i kolegama na početku karijere bih poručio da postave sebi visoke ciljeve i nikako ne odustaju od njih, da se uvek trude da budu bolji i usavršavaju svoje glumačko znanje, da pokušaju da budu orginalni, poštuju i pomažu kolegama i konstruktivno primaju savete.

Koliko je značajno iskustvo da kao mlad glumac na samom početku karijere imate priliku da budete deo velike produkcije kakav je film „Montevideo, vidimo se!“? Šta biste posebno istakli iz ovog iskustva?

„Montevideo“ je za mene iz više razloga jedan od najznačajnijih projekata koji sam imao u svojoj karijeri. Pored velikog glumačkog i životnog iskustva koje sam stekao, posebno bih istakao putovanja na koja smo išli za potrebe snimanja, druženja i prijatelje koje sam stekao za ceo zivot, upoznavanje svoje sadašnje devojke na snimanju drugog dela filma i mogućnost da učim od velikih glumačkih imena, što je privilegija za mladog glumca.

Član ste glumačkog ansabla Pozorišta „Boško Buha“, igrate u nekoliko predstava: u „Uspavanoj lepotici“ ste Mačak, Princ u „Pepeljugi“, Toto u Čarobnjaku iz Oza... Kako izgleda igrati za decu? Opišite nam molim vas neku povratnu reakciju koja vam se posebno urezala u pamćenje.

Jako je lepo igrati predstave za decu. Pogotovo ako im se svidi to što gledaju pa je povratna reakcija iskrena što svakog glumca motiviše da na sceni da što više. Deca su iskrena publika i bez rezerve pokazuju svoja osećanja. Po njihovim reakcijama se najbolje vidi kakav je ritam predstave. Bilo je dosta povratnih reakcija u predstavama u kojima igram ali jednu izdvajam: u publici su bila deca prvog razreda koja su počela da plaču u trenutku kada me je u predstavi „Čarobnjak iz Oza“, u kojem igram psa Tota, zla veštica pretvorila u loptu.

Pored rada u pozorištu, trenutno se emituju i serije „Komšije“ i „Ubice mog oca“ u kojima igrate, navedite nam molim na kojim novim projektima vas možemo videti u bliskoj budućnosti?

Trenutno snimam četvrtu sezonu serije „Komšije“, igram predstavu „Boje šteka“ u Akademiji 28, u svom pozorištu Boško Buha spremam se za početak proba predstave za decu „Robin Hud“ i sa nestrpljenjem iščekujem početak emitovanja mapet emisije za decu „Kukuriku show“.

Kakva sećanja nosite (iz studenstkih dana) sa naše Akademije? Šta smatrate da je najvažnije što ste naučili?
 
Sećanje na studentske dane u meni budi lepe uspomene. Na Akademiji su nas učili timskom radu, upornosti, strpljenju. Najvrednije što sam poneo sa Akademije jeste saznanje da nije važno samo biti dobar glumac već je važno biti dobar čovek.

Mladi glumac Andrej Pipović, koji je diplomirao na Akademiji umetnosti u Beogradu, trenutno je u žiži javnosti zbog veoma zapažene uloge Rastka Nemanjića u seriji „Nemanjići: Rađenje kraljevine“. Razgovaramo sa njim o ovom uzbudljivom iskustvu, ali i o glumi, slavi, filmu “Pored mene”, vremenu provedenom na faultetu…


Šta za vas intimno predstavlja gluma? Kako vidite ovaj poziv na širem planu, u smislu komunikacije sa gledaocima?

U širem planu glumu posmatram kao ogoljavanje života. Prikazivanjem stvari onakvim kakvim su u suštini, kako bi se došlo do srži određenog problema. Istovremeno, premda je doživljavam kao ogoljavanje, prava, istinska gluma, jeste ništa drugo nego prikazivanje života kakav bi mogao da bude, dakle pridodaje mu se jedna dimenzija koja ne postoji u svakodnevnom životu, a koja je viša od stvarnosti. Glumac mora doneti oba ova aspekta u svom izvođenju, dok bi valjalo da ih gledalac uoči. Još od antike je primećeno da ljudi najlakše i najbrže uče o sebi i svetu podražavanjem. Zato je uticaj televizije tako veliki. Glumu vidim kao jednu od najvećih učiteljica o životu, a glumca kao, makar potencijalno, jednog velikog učitelja. Za mene, intimno, šta je gluma, sa druge strane, jeste jedno previše intimno pitanje.

Imate zapaženu ulogu u seriji „Nemanjići: Rađenje kraljevine“, koja se upravo prikazuje. Recite nam kako ste dobili ovu ulogu i kako ste se osećali igrajući Rastka Nemanjića? Koje su bile vaše tehnike da uđete u lik?

Ulogu sam dobio na kastingu koji je organizovao RTS. Kada mi je režiser, Marko Marinković, javio da sam dobio ulogu Rastka, bio sam presrećan, jer se ničemu nisam nadao. Kasnije sam postao zabrinut, jer je to uloga koju sam najmanje priželjkivao, budući da sa sobom nosi toliko odgovornosti. Ali na kraju, kako glumački, tako i profesionalno, ne mogu biti ponosniji što sam upravo njega igrao, kao ni zahvalniji ljudima iz RTS-a što mi je takvo poverenje ukazano. O mojim glumačkim tehnikama je rano govoriti, niti verujem da ću ikada o tome moći slobodno da govorim. Ono što je sigurno jeste da ih još uvek razvijam.

Naslov jednog članka o vašoj ulozi Rastka Nemanjića je počinjao sa „Zbog njegove uloge gori internet“, kako gledate na veliki broj pohvala koje ste dobili za ulogu Rastka Nemanjića?

Kao na dobro obavljen zadatak. Gluma je javni posao, jedino merilo je ipak - javnost. Ako ljudi smatraju da sam obavio kvalitetan posao, ja nemam šta tu više da dodam. Naravno, malo je reći da mi je drago. Ovo mi je najveći projekat do sada u karijeri, iskustvo mi je pre njega bilo neveliko, kako želja, tako i stres da sve odradim na zadovoljavajući način su bili veliki, tako da, ponavljam se ali šta ću, malo je reći da mi je drago zbog svega.

Šta biste izdvojili kao posebno značajno za mladog glumca kada je deo ovako velike produkcije kakva je serija „Nemanjići: Rađenje kraljevine“?

Da se ne boji. Da veruje u sebe. To je uvek važno, ali u ovakvim slučajevima posebno. Ako je mladi glumac dobio ulogu, on ju je dobio jer sam po sebi vredi, jer ju je zaslužio, i mora se ponašati tako. On mora pažljivo slušati savete i uputstva kako režisera i ostalih članova ekipe, tako i starijih, iskusnijih kolega, ali ne sme se nikada ustručavati da pita, da zatraži pojašnjenje, objašnjenje, savet, da uđe u diskusiju. Jednostavno mora shvatiti da je ravnopravan. A često ovako veliki projekti umeju da ''progutaju'' mlađe i neiskusnije glumce, a da to pritom nema veze ni sa čim, do njih samih.

Širi auditorijum vas je primetio u filmu Stevana Filipovića „Pored mene“, gde ste imali zapaženu i po mnogima odlično odigranu ulogu Matije. U filmu igra i veliki broj vaših kolega sa klase, Stevan Filipović je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu, glumi i profesorka Mirjana Karanović. Koje su prednosti kada u filmu igrate sa kolegama sa klase, uz prisustvo profesora (koji su ujedno i starije kolege)?

To je kao da idete na putovanje sa najboljim prijateljima, što se tiče kolega sa klase, kao i sa tatom i mamom, što se tiče profesora. Osećate se potpuno bezbedno, opušteno, čak nesvesno slobodno.

Kakva sećanja nosite (iz studenstkih dana) sa Akademije umetnosti u Beogradu? Šta je ono najvažnije što smatrate da ste naučili?

Jedan od najlepših perioda u mom životu. Najvažnije što sam naučio, i što mi je omogućila pre svega profesorka Mirjana Karanović, jeste da budem svoj.
   

<<  Jun 2018  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
      1  2  3
  4  5  6  7  8  910
11121314