Dom omladine Beograda nastavlja koncept upoznavanja publike za savremenom srpskom džez scenom, kroz serijal besplatnih koncerata “DŽEZ ZA DŽ” koji je započet 2013. godine. Jednom nedeljno, u redovnom terminu matinea subotom od 13 časova, posetioci će tokom septembra imati priliku da čuju kvalitetne domaće džez izvođače. Pored održavanja pažnje javnosti o delatnosti Beogradskog džez festivala i podrške domaćoj džez sceni, ovaj ciklus koncerata ima za cilj i negovanje dobrog muzičkog ukusa i stvaranje nove džez publike, posebno među mladima. Džez instrumentalistkinja i kompozitorka Jasna Jovićević aktivna je učesnica domaće i internacionalne džez scene već dugi niz godina kroz rad sa više sastava, pedagoški i teorijski rad, afirmaciju savremene muzike i rodne zastupljenosti u muzici. Sa kolegom Armandom Mesarošem sarađuje u okviru projekta Dharma, koji će otvoriti sedmi ciklus koncerata “Džez za DŽ” u Domu omladine Beograda. Ovaj subotički muzički duet, koji izvodi slobodno improvizativnu muziku, kombinaciju različitih akustičnih i električnih instrumenata, procesora i loopera, nastupiće u subotu, 7. septembra od 13 časova na Platou Milana Mladenovića.


Proveli ste dvadesetak godina školujući se i svirajući u inostranstvu – šta je ono najvažnije što ste naučili o muzici, mimo formalnog obrazovanja, živeći od Njujorka do Indije?

Jasna Jovićević: Pre svega jeste formalno obrazovanje bilo to koje me je dovelo do tih mesta. Nije isto učiti muziku u Srbiji, Budimpešti, Njujorku, Torontu, Brazilu ili Austriji… Svuda sam bila pod okriljem neke obrazovne institucije, koja mi je omogućila da se slobodnije krećem i apsorbujem lokalnu kulturu i postanem deo muzičke scene. Ja volim školu; kod nas muzičara je često to uporište ideja, kreativnosti, istomišljenika i kolega sa kojima sutra možemo da stvaramo, naročito na početku karijere. Ali  iskustvo, kulturni diverzitet, činjenica da postoje drugačiji svetovi od naših i raznolikost muzičkog izraza osigurava osećaj slobode da mogu da stvaram baš ono što osećam i mislim. Volim da svedočim promenama i da se sama menjam, volim da se postavljam u nekomforne situacije u kojima su kreativnost i stvaralaštvo jedina strategija za pronalaženjem rešenja. Njujork me je naučio da je džez nepresušan, Toronto da ima mesta za sve nas u muzici, Budimpešta starim pravilima, Brazil ritmu a Indija kako da nađem sebe u svemu tome.
 
Prošli ste u svojoj karijeri kroz mnoge žanrove, ali slobodna i improvizovana muzika su nešto po čemu ste najprepoznatljiviji. Kako je tekao vaš muzički razvoj kao autorke, šta su bile glavne prekretnice u vašoj karijeri i šta je ono čemu stremite u muzici?

Jasna Jovićević: U Srbiji radim poslednjih desetak godina, pa je domaćoj publici taj poslednji deo mog stvaralaštva najpozatiji, deo gde istražujem slobodnu formu kao poligon za muzičku kreaciju. Ono što me je uvek vodilo bila je igra, interakcija između muzičara kao rezultat značajniji od samog dela. Ali da, od be-bopa, pa big benda, brazilske muzike, do indie-pop muzike, kreativne muzike, straight mainstream-a, etno džeza, pa do kamernih sastava, gudačkih orkestara, potpuno napisane do nepisane muzike sa puno nepoznanica. Godine 2005. sam čula, u tom momentu novi, album Wayne Shortera, sa kvartetom. Taj zvuk soprana i kompozicija su me lansirali u drugu dimenziju, i još uvek to radi… Odmah nakon toga, velika prekretnica je bio Toronto gde sam živela 4 godine i magistrirala kompoziciju. Moj mentor i profesor kompozicije, David Mott, inače baritonista, kompozitor i zen master, bio je onaj koji je izmenio, bez napora, sve ono što mislim o muzici i kao ona koja je percipira i kao ona koja je proizvodi.

Stremim promenama, novoj formi i izrazu, interakciji koja ne povezuje samo učesnike već svojim činom svedoči i proizvodi sadašnji momenat publici.

Aktivni ste na domaćoj i međunarodnoj džez sceni kroz rad u nekoliko sastava, među kojima su sekstet koji predvodite, kao i internacionalni trio. Šta su aktuelnosti u Vašoj karijeri sa postojećim sastavima i da li planirate neke nove projekte?

Jasna Jovićević: Uključena sam u rad sa različitim sastavima što mi omogućuje da se krećem kroz različite diskurse i muzičke žanrove. Sa sextetom smo prošle godine izdali album “Flow Vertical“ pri engleskoj izdavačkoj kući FMR Records, a muzika je programski niz od 7 originalnih kompozicija, koje odgovaraju strukturi 7 glavnih čakri u ljudskom telu, te njihovim energetskim, mentalnim i emotivnim karakteristikama i vibracionim poljima. Volela bih da sa ovim sastavom dobijemo šanse više da nastupamo, naročito u Srbiji, gde se to uopšte nije realizovalo. Trio sa poljskim kontrabasistom Ksawery Wojcinskim i peštanskim bubnjarem Silvesterom Miklošem je novitet za mene jer je ceo program slobodna improvizacija, album “Informal Shapes” je samizdat pre nekoliko nedelja. Imali smo uspešnu turneju, upravo smo ugovorili još jednu, ali ni jedan koncert u Srbiji. Ovog proleća sam provela neko vreme u San Francisku sa 6 profesionalnim muzičarki iz celog sveta “Music Action Women Collective“, gde smo kroz rezidencioni program snimile album autorske muzike i održale 4 koncerta… Mislim da tome uskoro sledi i zvanično izdanje kao i nastavak. Četrnaestog i šesnaestog septembra me očekuje premijerno izvođenje “Improvising Events“, multidisciplinarnog konceptualnog programa koji se realizuje u Muzeju suvremene umetnosti u Zagrebu, a sarađujem sa sjajnim umetnicama Andrejom Kulunčić (HR), Annette Giesriegl (AT) i Zrinkom Užbinec (HR).

Ono što je veoma novo i za mene veliki izazov je moj novi naučno umetnički projekat “Sedim i brinem za nju”. Kao nacionalni pobednih na konkursu Arts & Science Centra za promociju nauke u Beogradu, ove godine realizujem i vodim istraživanje na koji način reaguju moždani talasi na moju muziku, a takođe na koji način je muzikom moguće manipulisati moždane talase slušaoca. Naime, ovaj konceptualni rad bira za temu večnu brigu majki koje imaju ćerke, čiji će se moždani talasi mereni EEG aparatom sonifikovati i interaktivno komponovati muziku uz moju improvizaciju. Premijera će biti u novembru u Galeriji SANU u Beogradu.

Otvarate sedmu sezonu koncertnog ciklusa “Džez za DŽ” na Platou Milana Mladenovića ispred Doma omladine Beograda, nastupom sa duom Dharma, u kojem sarađujete sa Armandom Mesarošem. Recite nam nešto više o ovom projektu i šta će publika moći da čuje 7.  septembra?

Jasna Jovićević: Armand i ja sarađujemo već godinama, i iza nas je i album “Travellers” na kojem smo obrađivali drevne sanskritske mantre kroz improvizaciju. U ovom momentu, istražujemo slobodnu improvizaciju kroz interakciju u duetu. Armand svira bas gitaru, sa procesorima luperima, a ja saksofone, bas klarinet i spacedrum. U subotu ćemo da improvizujemo, bez prethodnog koncepta i ugovorenih parametara.

Kako sagledavate džez muziku u 21. veku – koje je njeno mesto na globalnoj sceni, do koje tačke u razvoju je stigla i ima li svoju publiku?

Jasna Jovićević: Džez nije više samo žanr. Džez 21. veka prevazilazi granice koje muzička industrija pokušava jasno da propiše, kako bi se svi mogli svrstati u neku kategoriju, zarad lakše konzumacije i prodaje. Mislim da je najzad slobodna pijaca, jer je muzika dostupna svima, i stvaraocima i publici. Džez je muzički izraz koji zahteva kreativnost i interakciju, a postao je neuhvatljiv i stilski neposlušan. Svako je slobodan da stvara, improvizuje, dodaje ili oduzima koncepte, interdisciplinarno ili naučno interpretira, da se konstruiše ili dekonstruiše. Naravno, tu su selektori, kritičari, producenti i istoričari koji veštački održavaju žanrovske kategorije, i tu su oni koju tu igru prihvataju, jer se lakše dolazi do posla i novca.

Džez ima svoju publiku jer se rizomski razvio i multiplicirao na bezbroj nivoa, a time je otvoren poligon i za stvaralaštvo i za percepciju. Sve ovo možda manje važi za domaću scenu, ali naravno, i domaća scena je samo jedan ograničeni delić mogućnosti.
 
Koliko programi kao što je “Džez za DŽ”, po Vašem mišljenju, afirmišu džez muziku i pomažu u stvaranju nove publike?

Jasna Jovićević: Fantastičan način za sticanje nove publike i promociju neafirmisanih ili afirmisanih ali novih projekata. U Srbiji ne postoje džez klubovi ni kontinuirana ponuda džez sadržaja… Svi smo svedeni na nekoliko džez festivala koji su tvrdo žanrovski podeljeni, kako sam već komentarisala. Iz tog razloga je važno održavati programe van festivalskih programskih šema, i dopustiti da se domaći džez razvija prirodnim tokom, kroz kontinuitet i učestalost, u cilju afirmacije novog, savremenog muzičkog izraza.

Kakvu paralelu možete da napravite između muzike i joge, kojom se takođe aktivno bavite?

Jasna Jovićević: Meni su joga i muzika uvek išle paralelno i uvek je tematika ista; unutrašnje istraživanje radi boljeg razumevanja onoga spolja, te spajanje i manifestacija ta dva u jedno. Tehnike i dinamika su drugačije, ali i joga i muzika su deo mene, kao krucijalni elementi za kreiranje. I joga i muzika imaju svoje tehnike i strategije da što maštovitije prođemo kroz život, a meni je upravo ta kombinacija dobitna. U nekim mojim autorskim projektima se ova veza i preplitanje dve discipline eksplicitno pojavljuju kao koncept ili okvir rada.
 
Aktivni ste u promociji rodne zastupljenosti na džez sceni, kako ste zadovoljni aktuelnom situacijom po ovom pitanju kod nas i šta je ono što može da bude bolje? Na koji način se sve može podići svest šire javnosti o važnosti rodne zastupljenosti u muzici (i drugim profesijama)?

Jasna Jovićević: Činjenica da kroz svoje udruženje Artrust radim projekte za afirmaciju žena u džezu i da momentalno pišem doktorsku disertaciju na tu temu, verovatno dokazuje da nisam zadovoljna na koji način je stereotipizacija, odnos žena i muškaraca na domaćoj džez sceni postavljena; mali broj žena edukatora i učenica u džez obrazovanju, mizerni broj žena koje dobijaju priliku da predstave svoj rad na festivalima ili u muzičkom izdavaštvu, promocija, popularnost žena u džezu… Naravno, to nije jednostavan problem koji može jednim potezom čarobnog štapića nestati. Smatram da je najvažniji i prvi korak da se uvidi da postoji problem. U Srbiji se još uvek to ne smatra kulturnim i socijalnim problemom, te se ova tema u potpunosti zanemaruje. U SAD, Kanadi i celoj Evropi doneta su nova pravila gde festivali, obrazovne institucije i sama muzička industrija moraju doprineti promeni po pitanju rodne ravnopravnosti u džezu. New Spark Jazz Orchestra– Žene Balkana u džezu je bio moja prva inicijativa po tom pitanju. Volela bih da drugačije odgovorim na ovo pitanje, ali na žalost ne nalazim, za sada, vrstu podrške iz javne sfere, obrazovanja ili kulturne industrije koja bi bila podobna da zajednički menjamo momentalnu situaciju. Povećavanje broja i vidljivost žena na sceni bi definitivno bili znak napretka, ali to je sistem koji zahteva da se svi uključe; žene u džezu, edukatori, obrazovne institucije, selektori festivala, promoteri, producenti, izdavačke kuće… Moraju svi doprineti dekonstrukciji stereotipa žene na Balkanu i svesno napraviti promenu, afirmišući sve umetnike i umetnice podjednako.

<<  Oktobar 2019  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
 
   

Putopisi, Intervjui..