Jedan od najzauzetijih mladih glumaca u ovom trenutku sigurno je Uroš Jovčić. Pričamo sa njim o glumačkom pozivu, lepim uspomenama sa Akademije umetnosti u Beogradu, neprocenjivim reakcijama dece dok igra u pozorištu Boško Buha, velikom iskustvu koje je stekao kao istaknuti član glumačke postave filma (i serije) “Montevideo, Bog te video!” i “Montevideo, vidimo se!”, kao i o projektima na kojima trenutno radi.


Šta je uticalo da upišete glumu? Šta vas najviše privlači kod ovog poziva?

Još kao mali sam voleo da se maskiram, pretvaram da sam neko drugi, snimam filmove sa zamišljenom kamerom i glumcima, recitujem, pa mi je i nekako prirodno došlo da pokušam da se bavim glumom. Kod glume me najviše privlači razmena energije na sceni, istraživanje i proživljavanje nekih drugih života, mogućnost da budete neko drugi i nagrada da usrećujete i zadivljujete ljude oko sebe.

U jednom intervjuu ste izjavili „Kad se mlad glumac nađe u poziciji da bira projekte, onda je uspeo!“. Moramo ovde da kažemo da ste vi već na kraju prve godine Akademije umetnosti u Beogradu, 2009, dobili ulogu u "Đavoljoj varoši" Vladimira Paskaljevića. Dakle, pored talenta, veliki rad i posvećenost su vas doveli u tu poziciju. Šta biste savetovali mladim glumcima koji su na početku studija ili onima koji tek žele da upišu glumu?

Budućim studentima glume i kolegama na početku karijere bih poručio da postave sebi visoke ciljeve i nikako ne odustaju od njih, da se uvek trude da budu bolji i usavršavaju svoje glumačko znanje, da pokušaju da budu orginalni, poštuju i pomažu kolegama i konstruktivno primaju savete.

Koliko je značajno iskustvo da kao mlad glumac na samom početku karijere imate priliku da budete deo velike produkcije kakav je film „Montevideo, vidimo se!“? Šta biste posebno istakli iz ovog iskustva?

„Montevideo“ je za mene iz više razloga jedan od najznačajnijih projekata koji sam imao u svojoj karijeri. Pored velikog glumačkog i životnog iskustva koje sam stekao, posebno bih istakao putovanja na koja smo išli za potrebe snimanja, druženja i prijatelje koje sam stekao za ceo zivot, upoznavanje svoje sadašnje devojke na snimanju drugog dela filma i mogućnost da učim od velikih glumačkih imena, što je privilegija za mladog glumca.

Član ste glumačkog ansabla Pozorišta „Boško Buha“, igrate u nekoliko predstava: u „Uspavanoj lepotici“ ste Mačak, Princ u „Pepeljugi“, Toto u Čarobnjaku iz Oza... Kako izgleda igrati za decu? Opišite nam molim vas neku povratnu reakciju koja vam se posebno urezala u pamćenje.

Jako je lepo igrati predstave za decu. Pogotovo ako im se svidi to što gledaju pa je povratna reakcija iskrena što svakog glumca motiviše da na sceni da što više. Deca su iskrena publika i bez rezerve pokazuju svoja osećanja. Po njihovim reakcijama se najbolje vidi kakav je ritam predstave. Bilo je dosta povratnih reakcija u predstavama u kojima igram ali jednu izdvajam: u publici su bila deca prvog razreda koja su počela da plaču u trenutku kada me je u predstavi „Čarobnjak iz Oza“, u kojem igram psa Tota, zla veštica pretvorila u loptu.

Pored rada u pozorištu, trenutno se emituju i serije „Komšije“ i „Ubice mog oca“ u kojima igrate, navedite nam molim na kojim novim projektima vas možemo videti u bliskoj budućnosti?

Trenutno snimam četvrtu sezonu serije „Komšije“, igram predstavu „Boje šteka“ u Akademiji 28, u svom pozorištu Boško Buha spremam se za početak proba predstave za decu „Robin Hud“ i sa nestrpljenjem iščekujem početak emitovanja mapet emisije za decu „Kukuriku show“.

Kakva sećanja nosite (iz studenstkih dana) sa naše Akademije? Šta smatrate da je najvažnije što ste naučili?
 
Sećanje na studentske dane u meni budi lepe uspomene. Na Akademiji su nas učili timskom radu, upornosti, strpljenju. Najvrednije što sam poneo sa Akademije jeste saznanje da nije važno samo biti dobar glumac već je važno biti dobar čovek.

<<  Oktobar 2018  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
    

Putopisi, Intervjui..