Ljubitelji filma u Beogradu imaće retku priliku da razgovaraju o iskustvu rada na stvaranju filma sa umetnicima Biserkom Petrović i Vladimirom Vinkićem, koji su bili jedni od 125 slikara koji su stvarali ovo filmsko i umetničko remek delo, prvi u potpunosti animirani film u istoriji jinematografije. Popričali smo sa njima, tek toliko da Vas uputimo i zaintrigiramo, a Vi razmislite koja ćete im pitanja postaviti nakon Q&A koji će se u Domu omladine Beograda održati nakon specijalnih projekcija filma 23. i 24. decembra od 20h!


Šta za vas znači biti jedan od umetnika koji su učestvovali u stvaranju prvog u potpunosti naslikanog animiranog filma u istoriji kinematografije?

Vladimir: Drago mi je da sam deo tima koji je uspeo da oslika jedan film u trajanju od 80min. Sigurno je to iskustvo uticalo pozitivno na moje stvaralaštvo. Mislim da ovaj film približava slikarstvo svima, jer izlazi iz muzeja i privatnih kolekcija i postaje dostupan svima.

Biserka: Velika je čast bila biti izabran za rad na ovom ostvarenju. Nekako smo se svi osetili vrlo privilegovanim. Kad god su nam dolazile žute minute, a bilo ih je, podsećanje na čemu u stvari radimo nam je davalo krila.

Šta je bio okidač da se prijavite za rad na ovom filmu, sta vas je najvise motivisalo i okuražilo?

Vladimir: Slikati kao Van Gog sa neograničenom količinom boja u kreativnom okruženju, mislim da je to savršen posao.

Biserka: Poziv za film sa trejlerom je izgledao neverovatno dobro, skoro nerealno. Pošto sam shvatila da se radi o slikanju, a to je ono što u zivotu najviše volim, nisam imala dileme da li treba da pokušam ili ne.

Kakva je bila filmska ekipa i šta biste izdvojili kao najvažnije iskustvo koje ste dobili radom na ovom ostvarenju?

Vladimir: Najvažnije iskustvo je sigurno filmska ekipa, zapravo svi slikari sa kojima sam sarađivao tamo. Biti u takvo podržavajućem okruženju je najveće blago. Mislim da smo svi tada u mogućnosti da damo sve od sebe.

Biserka: Filmska ekipa je bila slikarska, tako da smo se kao kolege jako lepo družili. Pošto se radilo o umetnicima iz celog sveta, naša kreativna razmena je bila predivna, delili smo iste radosti kao i probleme, radeći na jednom istom delu. Svako je radio na razlicitim scenama, međutim, morali smo da sarađujemo i jedni druge pratimo.

Živeli ste i radili u Poljskoj? Kako je to izgledalo, kakvi su bili uslovi života, prostori rada? Deluje nam iz onoga sto smo saznali da je to bila vaša arti filmska komuna?

Vladimir: Poljska je sada za mene najlepša zemlja u kojoj sam duže boravio. Posebno Gdanjsk. Grad je na severu Poljske i dan traje mnogo duže leti nego kod nas. Imao sam priliku da posle napornog dana imam i dalje malo vremena za zalazak sunca na plaži. Takodje Poljaci su dosta slični nama, osećao sam se uvek sigurno. Dosta puta sam tamo pomislio kako bi Jugoslavija danas slično izgledala. U studiju nas je bilo oko 70 i svako je imao svojih pet kvadrata u kojima smo slikali, animirali. Takođe smo i živeli zajedno, posto smo iznajmljivali stanove u naseljima oko studija.

Biserka: Na filmu je radilo puno poljskih umetnika, tako da smo i pored puno posla Poljsku prvo upoznali kroz njih. Radili smo u Gdanjsku, na Baltiku. Predeli su hladni i vetroviti, ali izuzetno lepi, nekako bajkoviti, arhitektura im je spoj tako neke gotske bajke i savremene betonske koja ne ostavlja mnogo prostora za maštanje.

Ujedno ste postali i "filmski radnici" i umetnici? Koji je bio izazov spojiti slikarstvo i film i kako je to uticalo na vas dalji rad?

Vladimir: Imao sam već neka iskustva sa animiranjem jer se godinama bavim ilustracijom u gejming industriji. Spojiti slikarstvo sa filmom je za mene bilo izgleda neizbežno. Što se tiče slikarstva, mislim da sam mnogo ubrzao svoj rad i obogatio paletu boja koje koristim.

Biserka: Do ovog filma, ja sam provela 10 godina u Firenci, predajući slikarstvo i baveći se sopstvenim radom, i do iskustva sa filmom moja dva omiljena posla bila su da radim sa studentima, obozavam “aha” efekat, i da radim na svojim slikama. Međutim, to su dva suprotna procesa po načinu rada: prvi je u grupi, drugi usamljenički. Ovaj film je spojio ta dva načina rada, koje podjednako volim. Dakle radili smo svako u svom prostoru, međutim sarađiivali smo i družili se svaki dan. Neprocenjivo. Plus, velika je sreća videti lik koji slikate kako se kreće, gestikulira, priča, trepće, govori. Posle ovog filma i Van Gogovih boja, moje boje su dobile na jačini i kontrastu, i jako zam zadovoljna zbog toga.

Čime se bavite sada posle rada na filmu, kakvi su vam dalji planovi i zelje?

Vladimir: Posle filma sam, pored slikarstva, počeo da se bavim i scenografijom. Imao sam priliku da radim i na izradi Escape Room-a. Mislim da mi odgovara da radim u timu sa ljudima. Želja mi je da se i dalje usavršavam i nalazim nove kreativne izazove.

Biserka: Radim na dve serije novih slika za izložbe u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu. Jedna su konceptualni portreti, slični onima na kojima sam radila i do sad, a druga je došla pod uticajem iskustva sa filma. Naime, do sada sam, inspirisana percepcijom ljudskog bića svoje slike radila iz delova, a pod utiskom rada na filmu, postala sam narativna. Uzela sam profesionalne glumce i snimila seriju fotografija koje formiraju jednu filozofsku priču koja takođe izražava iste ideje kojim se vodim (prvenstveno onom da naša percepcija direktno zavisi od tačke gledanja i preživljenog iskustva). Po ovim fotografijama sad radim slike, serija studija već se može videti na mom sajtu www.biserkapetrovic.com i društvenim mrežama, a slike ( u boji) će biti izložene na proleće. Prve dve dolazeće izložbe su u januaru u Galeriji Beograd, i februaru u Malom Likovnom Salonu u Novom Sadu.

Šta biste poručili mladim umetnicima danas kada je reč o traženju njihovog profesionalnog puta?

Vladimir: Poručio bih im da pogledaju ovaj film, pa cemo posle zajedno u dalju potragu.

Biserka: Da rade isključivo ono u šta najviše veruju, ne obazirući se na to šta se radi ili priča oko njih i da u tome sebe daju u potpunosti. Zadovoljstvo koje dolazi iz takvog rada je neminovno i nemerljivo bilo kakvim parametrima.

Zašto ne bi trebalo da propustimo da pogledamo ovaj film na velikom platnu?

Vladimir: Svakako je bitno pogledati film na velikom platnu jer je sniman u visokoj rezoluciji i imaćete priliku da vidite svaki potez zaista vrhunskih majstora slikarstva. Pored Van Gogovog načina slikanja imaćete priliku da vidite i crno bele kadrove koji su takođe slikani uljem, a predstavljaju trenutke kada se Van Gog seća svog detinjstva. Ti delovi su oslikani u stilu fotografija iz tog perioda. Takođe muziku za film je komponovao Clint Mansell.

Biserka: Ovaj film je neverovatno vizuelno iskustvo, i nikoga ne ostavlja ravnodušnim, tako da bilo da vas umetnost zanima ili ne, ne propustite da vidite živi praznik boja na velikom ekranu, necete se pokajati.

Izvor; 2i Film

<<  Novembar 2018  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
   
  

Putopisi, Intervjui..