Grupa Battleme će 20. oktobra ponovo nastupiti u Domu omladine Beograda, sa početkom u 21 čas. Tom prilikom, publika će imati priliku da čuje njihov novi album “Cult Psyhotica”, nedavno objavljen pod etiketom izdavačke kuće El Camino Media. Kao domaća podrška nastupiće bend Love to Hate, koji postoji oko dve godine, a čine ga bivši članovi bendova Eyesburn, Discord, Definite Choice, Groovy Chickadee. U pitanju je bazični hard core, sa uplivima u desert rock i stoner. Frontmen benda Battleme, Met Drenik (Matt Drenik), uoči koncerta otkrio nam je više detalja o procesu nastanka novog izdanja, rokenrolu i razlici između solo nastupa i rada sa bendom, kao i o tome šta publika može da očekuje ovog petka u Klubu DOB. Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže, po ceni od 800 dinara, a koncert zajednički organizuju Dom omladine i koncertna agencija Rock Svirke.


Većina pesama za vaš novi album “Cult Psyhotica“ je snimljeno uživo. Reci nam nešto više o kreativnom procesu – atmosferi, energiji...?

- Odlučili smo da sami sebi zadamo rok od mesec dana i u tom periodu napišemo i snimimo ceo album. Mislim da smo čak i pre nego što je album napisan, zajedno sa našim izdavačem, počeli da ga stvaramo. Rezervisali smo studio Get Loud (Portland, Oregon) i počeli da pišemo pesme. Najpre smo samo „džemovali“ i slušali. Onda smo počeli da izbacujemo stvari koje nam se nisu svidele i zadržali one koje jesu. Na kraju smo došli do 9 pesama koje čine najveći deo albuma, uz numeru“Mistif Honey Bear“ kao bonus. Nakon nekoliko nedelja smo počeli da snimamo, a ja sam pisao tekstove redom kako smo složili numere na albumu, tako da se uklapaju kao jedan narativ.

Izjavili ste da je ovaj album reakcija na trenutnu situaciju u svetu koju ste nazvali “pokvarena stvarnost”. Da li je ovaj album odražava ili odgovara na nju?

- Pomalo od oba. Želeli smo da napravimo rok album koji će odražavati naše mišljenje o haosu u političkom sistemu Amerike. Umesto da se bavim njegovom težinom, pristupio sam mu lirski, napravio priču o herojima i negativcima, koja se vrti oko političkog teatra Donalda Trampa. ”Mistif Honey Bear” je ljubavna pesma  o Ivanki i Kušneru, “Keep Me With You” je Donaldova oda Banonu, “Lowlife” je herojeva labudova pesma, o životu u iskvarenom sistemu.

Šta podrazumeva “Urbani američki pejzaž” na koji referišete novim albumom?

- Gradski život.  Grad je ultimativni “melting pot” američke kulture, što nije slučaj u provinciji. Smatram da odatle potiču mnoge naše podele. Ljudi ne žive jedni sa drugima, već gledaju jedni druge putem TV ekrana u koji upiru prst i kažu: “Aha! Znao sam!”

„Cult Psychotica“ je objavljen pre desetak dana. Kako ste zadovoljni dosadašnjim reakcijama javnosti na album i kako teče evropska turneja za sada?

- Reakcije deluju dobro. Već smo prodali dosta primeraka albuma na koncertima u okviru turneje po Evropi, a prve recenzije su vrlo pozitivne. Iskreno, najvažnije su mi reakcije naše publike, i apsolutno me ne zanima da li će ga kritičari oceniti negativno. Oni imaju slobodu da pišu šta hoće.

Ranije ove godine si se vratio svojim muzičkim korenima, odnosno solo radu sa izdanjem “Live at Cactus Café”. Opiši nam tvoju ličnu perspektivu umetničkog izraza u solo projektima i radu sa bendom?

- Solo rad je introspektivan. Solo svirka je usamljenička stvar. Pišeš muziku i izvodiš je na drugačiji način. Teško je da ne budeš maksimalno uključen i posvećen kada si solo umetnik, jer nemaš nikoga pored sebe na bini. Tako da je za mene to potpuno drugačiji pristup radu nego onaj sa bendom. Potrebna je posebna vrsta karaktera da bi izašao sam na scenu, to je ona druga strana novčića. Oduvek sam voleo da radim svedene, akustične nastupe, posebno tokom turneja. Dobro je izaći i jednostavno “izložiti” pesmu, jer se na taj način najbolje vidi da li u njoj zaista ima nečega. Znaćeš da li je pesma dobra ako možeš da je odsviraš sam. Ako ona zavisi od svih ostalih, propratnih stvari, verovatno je i bezvredna.  Kada su me pozvali da uradim solo svirku u sred turneje u Cactus kafeu, odmah sam prihvatio, a kada se ispostavilo da je napravljen i snimak tog nastupa, odlučili smo da ga objavimo.

Jednom prilikom si izjavio da Portland ima veliki broj muzičara koji veruju u istu verziju rokenrola kao i ti. Na koju verziju rokenrola si mislio?

- Za mene bi umetnost trebalo da bude neinhibirano iskustvo. Da dolazi iz stomaka, iz grla, da bude živa. A kada je reč o koncertima, po meni oni moraju da budu izvođački čin u kojem se, kao umetnik, potpuno izgubiš. Ukoliko brineš da li će sve ispasti dobro, mašiš poentu. Za mene je to  vrsta umetnosti  koja me oslobađa, gde mogu da budem iskonski ja, a ne ukroćen. Želim da se osećam kako sve može ispasti iz koloseka u bilo kom trenutku, jer kada se to desi, tek onda uvidiš da li uopšte valja ili ne. Letiš visoko ili padaš nisko, ali ako  si zaglavljen u sredini onda ne valja. Dao sam život rekonrolu. To je moje biće. Smatram da ima ljudi u Portlandu koji dele moju filozofiju, naravn ne svi. Svakom svoje.

Zašto si izabrao ime “Battleme” za bend?

- Jednostavno mi je zvučalo kul.

Pisao si muziku za svetski poznatu seriju “Sinovi Anarhije” (Sons of Anarchy). Kako gledaš na to iskustvo sa izvesne vremenske distance – da li ti je to pomoglo u karijeri ili je tvoju muziku na izvestan način ubacilo u stereotip  za jedan deo publike?

- E, to je “kvaka 22”. Sa jedne strane me je približilo široj publici, a sa druge  me je predstavilo kao momka koji sedi za klavirom i svira balade. Serija “Sinovi anarhije” me je definitivno lansirala, bez nje ne bih ni bio ovde gde jesam, verovatno ne bih ni davao ovaj intervju. To je bio sjajan period u mom životu. Bio sam deo kreativne ekipe, koja je muzikom stvarala deo atmosfere ove serije, što je velika čast. Što se tiče mojih nastupa, volim da držim ljude u neizvesnosti šta je ono što ću izvesti sledeće na sceni. Svako ko je bar malo upoznat sa mojom karijerom, zna da nisam samo momak za klavirom koji izvodi balade.
 
Tvoj predstojeći nastup sa bendom Battlemi nije prvi u Domu omladine Beograda. Pred koncert koji ste održali pre godinu dana, izjavio si da očekuješ odlično veče sa mnogo glasne muzike, mnogo energije i plesa. Da li je zaista bilo tako i šta da očekujemo 20. oktobra?
 
- Bilo je upravo tako i biće ponovo!

<<  Novembar 2017  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne