U subotu, 10. decembra u 19 časova u okviru osmog Merlinka festivala biće prikazan austrijski dokumentarac „Braća noći“ u režiji Patrica Chihe. Film je premijerno prikazan na ovogodišnjem Berlinalu, a dobio je nagradu za najbolji dokumentarni film na Međunarodnom filmskom festivalu u Kuritibi – Brazil. Film prati grupu mladih bugarskih Roma koji su došli u Austriju tragajući za slobodom i brzim novcem. Oni prodaju svoja tela kao da je to sve što imaju i novac šalju svojim ženama i porodicama u Bugarsku. Reditelj Patric Chiha predstaviće film na Merlinka festivalu i odgovarati na pitanja publike nakon projekcije. On je rođen u Austriji 1975. godine, a trenutno živi u Parizu. Prvi kratki film snimio je 2001. godine, a njegov prvi igrani film „Domaine“ iz 2009. godine premijerno je prikazan na Biennalu u Veneciji. Najveći uspeh doživeo je s filmom „Boys Like Us“ koji je imao i bioskopsku distribuciju.


Mladići koji su glavna tema filma „Braća noći“ su heteroseksualci, mnogi od njih su oženjeni, ali zarađuju bavljenjem prostitucijom u Beču. Ovde se o toj temi retko priča i pretpostavljam da o tome ne razgovaraju sa svojom porodicom u Bugarskoj. Kako si pristupio toj tabu zoni?

Naišao sam na njih tokom istraživanja za jedan drugi film na temu homoseksualnosti i imigracije. Jedne večeri sam se našao u jednom baru za žigole u Beču, oni su svi bili tu i proveo sam celo veče sa njima. Veoma brzo su razumeli da ja nisam ni mušterija niti žigolo - bio sam previše mlad za prvo, a previše star za ovo drugo. Odmah su mi se svideli, ali u kinematografskom smislu. Dugo u filmovima nisam video takva tela, vragolast način na koji se kreću, igraju, poziraju, tumaraju, i konstantno pričaju jedni sa drugima. Podsećaju me na prelepe i nepredvidive likove u filmovima Fasbindera, Kopole i Pazolinija. Za mene, težnja da se snimi film je bazirana na ljudima. Želeo sam da snimim te ljude. Zanimalo ih je šta ja to radim, ali prošlo je vreme dok nisu razumeli šta je meni u stvari bilo bitno. Kada su videli da ih ja poštujem, postepeno su počeli da mi veruju. Sa njima sam proveo godinu dana. Često smo izlazili zajedno, da bismo se upoznali i da bismo stvorili jednu atmosferu poverenja, i kako bih mogao da im ukažem šta tačno želim da radim sa njima. Stavljam akcenat na to „sa njima“. Nisam želeo da napravim film o njima, hteo sam da to bude sa njima.

Koliko je velika njihova zajednica u Beču? Kako bi to opisao?

Postojala su dva bara (noćna kluba) u Beču u kojima su se ovi ljudi sastajali. Jedan su zatvorili, ubrzo nakon početka našeg snimanja, tako da je ostao samo jedan koji je svake večeri bio pun. Tamo sam upoznao prvo Rumune, hteo sam da napravim film sa njima, ali su oni postepeno nestali. Tako je to u ovoj zajednici. Meni nije bilo lako da napravim film sa ljudima koji nisu želeli da me čekaju, kojima nisam bio potreban i koji su nestajali.
Rumuni su se stalno žalili na Bugare, posebno Rome iz Bugarske, zato što su se zbog njih cene smanjivale. Na kraju su ostali samo Bugari. To je jedna brutalna zajednica, sa grupama nalik na prave bande. Oni su prijatelji, braća ili rođaci, i bilo ih je previše za posao koji se nudio. Kada su novi i mladi, mogu imati dosta uspeha, ali on veoma brzo nestane.

Iskoristio si reč „brutalne“ kada si opisivao te bande. To je aspekt koji se odmah dovodi u vezu sa njima, ali mislim da se ni na jedan način to nije odrazilo u filmu.

To je dobar komentar. Ja sam takođe primetio, kada sam počeo da uređujem film, da nedostaje taj osećaj opasnosti koji sam iskusio kada sam prvi put izašao sam njima. Brutalnost nestaje istog trenutka kad počneš da snimaš. „Brutalnost“ je jaka reč, možda je bolje reći da su mi preneli osećaj straha. Bio sam fasciniran njima, a u isto vreme su me plašili, ali na kraju krajeva, ove dve stvari često idu zajedno. Ali nisam hteo da ponovo stvorim taj strah kada sam počeo sa snimanjem, to ne bi bilo fer prema njima. Shvatio sam tokom procesa snimanja da sam u stvari pravio film o deci. Njihova brutalnost u stvarnom životu je jednim delom gluma. Bilo mi je bitno da prikažem ljude i šta cenim, i zašto su mi interesantni. Kada počneš sa snimanjem postoji prijateljstvo i međusobno poverenje. Posle godinu dana zajedničke saradnje, postali smo kao braća.

Tvoji poslednji filmovi pripadaju kategoriji fikcije. Da li si ovde naišao na pitanje da li da priđeš temi na skroz fiktivan ili na dokumentarni način? Kako si razvio ovu hibridnu formu?

Uvek sam bio siguran da će ovo biti dokumentarac, ali sam u isto vreme bio siguran da postoji granica između dokumentarca i igranog filma. Tačna pozicija ove granice ostaje misterija. Istog trenutka kada se kamera uključi, sve postaje izveštačeno. Film je jedna veštačka forma. Braća Darden takođe prave veštačke filmove. Kada sam to shvatio, osećao sam se dosta slobodnije u svom poslu. Ta izveštačenost je moj put ka realnosti, ljudima i njihovim osećanjima. Takođe je bitna činjenica da su barovi u kojima oni rade veoma slični onim barovima iz Fasbinderovog filma „Kerel“: crveno svetlo, kič lampe, teatralna atmosfera, bugarska muzika sa turskom aromom. Ti barovi su tako izvan svog vremena: otrcani, a u isto vreme glamurozni. Kao da ste u odeljku za filmske kostime ili na pozorišnoj sceni. Momci u kožnim jaknama, sa gelom u kosi, pričaju kao Marlon Brando ili muškarci iz Pazolinijevih filmova. Realnost takođe može biti teatralna. Ovi momci uglavnom žive noću, a noć je svet veštačke svetlosti i iluzije. Postavljaju se pitanja kao što su: „Ko smo mi?“, „Koji igru igramo?“, „Koje uloge poprimamo?“.

Trejler: ovde

<<  Maj 2017  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne